Među slikarima upozoravajućih tema o raznoraznim propastima ljudskog roda, i nepravdama koje mu se dešavaju, nemoguće je ne uočiti nekog ko nam u svoj toj strci i buci nudi mir i osvežavajuću tišinu. Dakle, Predrag – Peđa Milošević. Prepoznatljiv je po prizorima kojima su se bavili stari majstori, i koje kao da znamo iz nekog prošlog života u kome se znao red i u kome je bilo uživanja, koji je i dalje tu negde – samo smo se odvikli da ga vidimo.
Predrag – Peđa Milošević (1960) za sebe kaže da je profesionalni slikar. S pravom, zato što je atelje njegovo jedino radno mesto. Poslednjih petnaestak godina izlagao je na više od pedeset izložbi. Najnovije, letos, bile su u Muzeju u Perastu (Crna Gora), u Srpskom kulturnom centru u Puli (Hrvatska) u okviru Filmskog festivala, i u Lekeu na severu Belgije gde su u Galeriji Sabine van Paemel predstavljeni naši umetnici na izložbi „Serbia meets Belgium“.
„VREME„: Zašto slikate kao da niste iz ovog vremena, kao da vas se ono ne tiče? Ne kritikujete društvo, ne protestujete, zašto radite ono što drugi ne rade?
PREDRAG – PEĐA MILOŠEVIĆ: Priča o Splavu Meduze Teodora Žarikoa je, mislim, tačan odgovor na to pitanje. Žariko je naslikao to platno inspirisan brodolomom francuske regate „Meduza“. Istraživao je događaj, razgovarao sa preživelima, zapisivao njihove priče, skicirao ih, a onda je naslikao Brodolom, odnosno Splav Meduze kako je kasnije nazvana ta njegova slika, a na njoj univerzalnu ljudsku priču, bez dokumentarnosti. Nije kritikovao ni državu, ni mornaricu, ni čoveka koji je bio odgovoran za nesreću, a opet – jeste. U njegovoj slici vidite svu kritiku, i svu nesreću, i gnev i bol zbog nje. Eto to je po meni uloga umetnosti. Umetnost ne treba da bude ni kritična ni hvalospevna. Nema razloga. Ona poseduje druga sredstva da bude angažovana.
Koja, konkretno?
Emociju, zar ne? Žariko je Splav Meduze prvi put izložio 1819. godine na Pariskom salonu. Zatim je prikazivana u Londonu i Dablinu. Tamo je bila nekoliko meseci, i od ulaznica zaradila u današnjoj vrednosti više od 20 miliona evra. Ljudi su bili opčinjeni, nesreća francuske regate je postala glavna tema, povod da razgovaraju o državi, o svom životu. Sad se u svetu i kod nas neprestano priča o zloupotrebi deci i nasilju nad decom. Neki slikari su naprasno otkrili da je to njihova tema, a neke fondacije su počele da ih podržavaju smatrajući da je to jedan od načina kojima se treba boriti protiv tog problema. Da, naravno da nemam ništa protiv svakog načina koji će biti delotvoran u tome. Ali… danas bi umetnik dušu prodao đavolu samo da privuče pažnju sredine u kojoj stvara. I ja to razumem, umetnik nije umetnik bez komunikacije. Ali veliki je poraz, lični i umetnički, ako to ostvaruje na nekreativan način.
Vaš primer je iz 19. veka, kad je slika imala moć koju danas ima na primer film. Živimo u digitalno vreme, slika deluje anahrono, pa samim tim od nje se ne očekuju nikakva moć ni uticaj.
Znate šta je efekat leptirovog krila? Pomeranje vazduha koje izaziva leptir dok leti je neprimetno, ali neupitno i dostižno. Kao moć slike. Mi danas sliku ne gledamo kao u 18. veku, kad bi ljudi posedali, a onda bi neko sklonio zavesu kojom je pokrivena slika, a oni bi je prvo u tišini dugo, dugo posmatrali, pa zatim, kad se predstava završi, diskutovali o njoj. Danas slika često ne služi ni da krasi prostoriju zato što su zidovi puni printova, ali joj moć, sposobnost da deluje na ljude nikad niko neće oduzeti.
Objasnite taj stav na primeru vaših slika, o čemu misle te lepe mlade gospe mirnih lica u ambijentu flamanskih i venecijanskih slikara?
Ako otvorite bilo koje dnevne novine, videćete lica ljudi u nekoj grimasi, grču, u nekom šoku. Svuda ubistva, katastrofe, mržnja, zato što nam je takva realnost. Ali naša realnost je, na primer, i sviranje na spinetu. Ja slikam takve događaje naših života. Neprestano plasiranje loših vesti je gore od masne hrane. Mi vodimo računa o sebi i svom zdravlju pa idemo u džim, brojimo kalorije i vitamine, a ne vodimo računa šta čitamo i šta gledamo. Na primer, na slici Pismo, izlagana je letos u Belgiji, je devojka u venecijanskom atrijumu, pored nje je viola d’amor a iza je skulptura Amora, što sve govori da je pismo koje devojka čita ljubavno. To jesu elementi petparačkog romana, ali ih ljudi na mojoj slici, kako kažu, vide kao priču o čekanju, o ljubavi razdvojenih ljubavnika, o nadi. Namerno slikam male trenutke, male žanr scene u mirnom mizanscenu, u njima nema drame ni sukoba. Samo emocijom pokušavam da provučem novi smisao, današnju osećajnost. Evo, na primer, na vrhu slike koju upravo radim je anđeo, on kao kroz neki otvor ulazi u sliku i kao da pita: šta se ovde dešava? Kao da komentariše ono što vidi. Moj profesor Pavle Vasić je govorio „nije važno šta već kako“. Mislim da je to način koji koristi umetnost da kaže šta ima da kaže.
Da li ste, s obzirom na to da neskriveno slikate tragom starih majstora, pobornik postmodernizma?
Mi, danas, nakon svih koji su stvarali pre nas, ne možemo ništa autohtono da stvorimo. Kod nas je to uspeo Bosi, ali on potvrđuje pravilo. Pikaso je naslikao nekoliko slika nalik na Delakroov Doručak na travi. Da bi neko dokučio jezik Marine Abramović, mora da savlada sve one koji su joj prethodili. Uticaj flamanskih i venecijanskih slikara je bio i još uvek je veoma rasprostranjen: Petar Prvi je lično od Rembranta kupio slike i doneo ih u Rusiju. U umetnosti Kine nije teško prepoznati evropske karakteristike. Od nečega moraš da počneš svoju nadgradnju. Takođe, svako od nas želi da govori univerzalnim jezikom. Ja želim da naslikam sliku koja nije samo estetski, harmonijski i deklarativni doživljaj, već ljudski i emotivni. I to nije ništa neuobičajeno: i ja, kao i sve ostale moje kolege, hteo bih da moje slike traju.
Rekli ste mi da se vaše slike kupuju, što nije uobičajena izjava današnjih umetnika. Gde se prodaju, na izložbama?
Ljude interesuje slikarstvo, nije tačno da ih ne interesuje. Izložbe u Perastu i Puli su rezultat moje prošlogodišnje samostalne izložbe u Kući kralja Petra koja se ne nalazi u centru Beograda, ali zato ko dođe tamo na izložbu, došao je s namerom. Žao mi je što nisam mogao da odgovorim pozivu i za izložbu u Rimu, ispostavilo se da je izuzetno teško poslati slike i da bi sve to bio veliki finansijski minus zato što ne bih mogao da ih prodam. Po našim zakonima, sve što ste izneli iz zemlje morate i da vratite. Srećom da su ljudi koji na izložbi u inostranstvu vide vašu sliku zainteresovani za nju i kad je vratite kući, pa vam se jave i kupe je. I kod nas je organizovanje izložbe veliki trošak za umetnika. Gospodin Staša Živković, doajen naše istorije umetnosti, osnivač galerija u SANU i u Kulturnom centru Beograda, došao je na moju izložbu u Kući kralja Petra i komentarisao da su nekada kustosi posećivali umetničke ateljee, a danas se o njihovim radovima obaveštavaju na računaru. Pričali smo o odnosu galerija prema umetnosti. Znam da mi, umetnici, stalno pričamo da moramo sve sami da organizujemo, od postavljanja slika do kataloga, ali nažalost, to je važna tema koja je izgleda nerešiva. Nekoliko godina sam radio i živeo u Španiji. Kad tamo nekom kažete da ste profesionalni umetnik, to izazove poštovanje, uvažavanje. A ovde? Znate odgovor, nije prijatan. Da li i dalje mislite da umetnost treba da se bavi takvim, neprijatnim stvarima? Ili bi barem ona trebalo da nađe snage za nešto lepše?
