(MUP Srbije, Beograd, 2002)
Ova lepa i sjajno ilustrovana knjiga (format A4, 215 strana) mnogo je više od očekivanog prigodnog propagandnog materijala za koji se MUP Srbije izveštio u poslednje vreme. Zahvaljujući višegodišnjem trudu autora, inače poznatog istoričara srpske vojske i policije, oružja, uniformi i svih za to vezanih detalja, dobili smo sjajnu monografiju u kojoj se mogu naći (prvi put na jednom mestu, a neke stvari i prvi put uopšte) dragoceni podaci o istoriji javne bezbednosti među Južnim Slovenima od 1804. do danas.
Podstaknuta svakodnevnim očiglednim potrebama, ali i nadahnuta napoleonskim idejama, prva srbijanska vlast iz 1804. počinje da organizuje sistem javne bezbednosti, koristeći austrijska i ruska iskustva i sugestije. Prvi ministar unutrašnjih poslova u Karađorđevoj administraciji Jakov Nenadović jedna je od najzaslužnijih ličnosti za to. Knjaz Miloš Obrenović nastavio je tamo gde je stao Praviteljstvujušči sovjet, ali uz izvesne specifičnosti: bez formalnog odobrenja da drži vojsku, ali s neformalnom dozvolom Otomanske imperije, on iz policije polako gradi vojsku, uvodeći tako ono što autor ove monografije zove „lošom tradicijom koja će se nastaviti do polovine XX veka“; dodaćemo – do nedavno…
Knjaz Miloš – a ko bi drugi – osnivač je i Državne bezbednosti: već aprila 1831. on uredbom ustanovljava „tajnu policiju za političke poslove“ pri beogradskoj policiji. Prvom načelniku DB-a Mihajlu Teodoroviću Germanu, Presvetli Knjaz izdaće sledeću instrukciju: „Želeći… osobito znati tragove kojekakvih bezdelnika, koji važdu među otmena lica, ovo prenošenjem kojekakvih laži, ono podmetanjem paskvila potpaljuju, našli smo za dobro vas opredeliti da se upravljanja ovom strukom u Beogradu prihvatite…“ Osnovno zaduženje tadašnjeg načelnika Centra DB-a za grad Beograd bilo je „da samim sobom svim mogućim sredstvima istražujete pravo mišljenje Beograđana i u istom obitavajućih stranaca o nama i našoj vladi“. Presvetli Knjaz je očito imao zdraviji pristup toj problematici od čitavog niza svojih nedostojnih naslednika: njega je, naime, zanimalo pravo mišljenje stanovništva i stranaca. Uprkos tome, do 1918. stvari državne bezbednosti bile su u Kraljevini Srbiji prevashodno pod nadzorom vojnih, a mnogo manje civilnih službi – uprkos instituciji Alekse Žunića, sreskog špijuna.
Ova knjiga detaljno i s lepim ilustracijama opisuje razvoj gradskih policija i – iznad svega – žandarmerije, osnovnog oslonca vlasti u dubini teritorije. Detaljno je opisan period između dva rata, 1918–1941. Upada u oči tadašnja težnja za modernizacijom policije (najšire shvaćeno): novotarije kao õijuõicu, policijski psi, kriminalistička tehnika, motorizacija itd. bile su prihvatane spremno, a strani instruktori bili su dobrodošli.
Poseban kvalitet ove knjige je temeljit pregled organa policijske vlasti pod kvislinškim režimima u zemljama bivše Jugoslavije, po našem saznanju prvi takav javno objavljen rad. Obrađena je u detalje uloga nemačkih policijskih vlasti Rajha u organizovanju, rukovođenju i kontroli kvislinških policijskih formacija u NDH i Nedićevoj Srbiji, kao i niz razočaranja koja su Nemci u tom poslu doživeli u obe te države…
Određene novosti mogu se naći i u veoma iscrpnom prikazu razvoja službi javne, državne i vojne bezbednosti od OZN-e do danas. Reč je o izvesnim revizijama opšteprihvaćene zvanične istorije; neke od tih revizija su na mestu, a neke će, kako autor upozorava, biti procenjene tek kad prođe neko vreme.
Sve u svemu, ova je knjiga dragocen dokument i buduće referentno štivo za krug ljudi mnogo širi od profesionalnih istoričara. Pored lepih ilustracija, ima sjajnu bibliografiju i napisana je savesno i temeljito.
