Dugi koraci kratkog filma

Stogodišnjicu smrti Gavrila Principa, 28. aprila, RTS obeležava premijerom kratkog igranog filma Sjene, reditelja Miloša Ljubomirovića kojim je masterirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu pre četiri godine. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu godišnje se realizuje oko 300 kratkih filmova od kojih dvadesetak bude prikazano na festivalima u zemlji i inostranstvu, za uzak krug publike. S obzirom da u Srbiji ne postoji razvijena bioskopska i televizijska distribucija kratkih filmova, Ljubomirovićeve Sjene su među retkima koje su dobile priliku da ih vidi široki auditorijum.

„Svoj master rad planirao sam za 2014. godinu, pa se stogodišnjica Sarajevskog atentata sama nametnula kao tema. Kasnije sam istraživanjem došao do zanimljive istorijske građe vezane za sudbinu članova Mlade Bosne nakon atentata i rešio da, ipak, radim igrani film o tome. Ono što me je prelomilo na tu stranu su tri priče iz zatvora Terezin u Češkoj gde su istaknuti mladobosanci izdržavali kazne“, priča Ljubomirović. Dvadesetominutne Sjene su strukturirane kao tri priče, među kojima je za reditelja najznačajnija ona o češkom vojniku Františeku Leblu, koji je učestvovao u tajnom sahranjivanju Gavrila Principa. „Scenarista Srđan Banović, i Muharem Bazdulj i ja kao saradnici na scenariju, odlučili smo da okosnica filma bude upravo priča o tom vojniku, koji je upisao grob na mapu koju je sam iscrtao i poslao je svom ocu na čuvanje“, kaže Ljubomirović. Leblovom zaslugom je nakon rata otkriveno mesto gde je Princip sahranjen, pa su posmrtni ostaci Principa, Čabrinovića i Grabeža prebačeni u Sarajevo.

U Sjenama glume: Nikola Rakočević, Aleksandar Radojičić, Nebojša Glogovac, Dragan Petrović Pele, Luka Mijatović. Film je osvojio više nagrada na festivalima, među kojima su „Prvi kadar“ u Istočnom Sarajevu, KRAF u Rijeci i Filmski festival u Kraljevu. Katedra za Filmski i televizijsku produkciju FDU dodelila je Sjenama Nagradu „Dr Dejan Kosanović“. „Nagrada fakulteta mi je najznačajnija“, kaže Ljubomirović i dodaje da podrška fakulteta može biti velika. „Ako kao student pokažete želju da učite i da se borite za svoj film, fakultet će pomoći u pronalaženju donatora, u razvoju projekta i tehnikom“. Ljubomirović kaže da će zahvaljujući sredstvima Filmskog centra Srbije početi snimanje filma Nemoj da se vraćaš o srpskim visokoobrazovanim kamiondžijama u Americi, a u toku je rad na scenariju za dugometražnu verziju Sjena. „I dalje smo malo tržište sa ograničenim sredstvima, ali mi se čini da, pre ili kasnije, svi dobiju šansu, pa neka je koriste“, smatra Ljubomirović. „Ako grešim, eto razloga da se mladi bore za svoje mesto, za svoje ideale. Istim žarom kao što su se mladi borili pre stotinak godina, samo drugim sredstvima.“

Studenti Fakulteta dramskih umetnosti snimaju filmove od prve godine studija. To su kratki igrani, dokumentarni, animirani i art filmovi, trajanja do trideset minuta, koji nastaju kao rezultat zajedničkih vežbi studenata sa različitih odseka FDU. „Svake godine, na fakultetu se pravi selekcija filmova koje šaljemo na festivale“, priča Nada Savić, koordinatorka za umetnička istraživanja i razvoj na FDU. „Međutim, FDU može da pomaže samo prijave za festivale na kojima se ne plaća kotizacija, pa je dosta toga na samim studentima“, objašnjava ona. „Dešavalo se, međutim, da njihovim zalaganjem filmovi završe na velikim festivalima, kao što su Kan i San Sebastijan“. Produkcija na FDU uvećava se iz godine u godinu, delimično zahvaljujući grantovima Filmskog centra Srbije za studentski film. „FDU je tehnički dobro opremljen jer se trudimo da održavamo korak sa digitalnim inovacijama, a dešava se da studenti sami nabave bolju kameru ili dodatnu opremu za snimanje, a dosta su proaktivni i kada je u pitanju pronalaženje privatnih sponzora i apliciranje na festivale“, kaže Savićeva.

Uz dodatni budžet, filmovi studenata na završnim godinama iz kratkometražnih prerastaju u dugometražne, poput filma Banditi u potrazi za mamom reditelja Koste Ristića, koji je kao niskobudžetni studentski dugometražni film osvojio tri nagrade na ovogodišnjem FEST-u. Retku priliku da tokom studija učestvuje u izradi dugometražnog filma imala je rediteljka Tea Lukač, koja je sa grupom kolega radila na filmu Gde je Nađa (2013), pod mentorstvom profesora Darka Bajića, u produkciji „Košutnjak filma“. „Svako od sedmoro reditelja dobio je desetak minuta za svoju scenu-kadar, a svi smo zajedno prošli kroz izradu jednog celovečernjeg filma, pre nego što je Filmski centar Srbije postao otvoren za podršku završnim radovima studenata. To je bilo vrlo značajno iskustvo, naročito što je još uvek retkost da se na studijama pravi duži film. Nažalost, prošao je nezapaženo, a produkcijski-distributivno bio je van ruku studenata“, kaže Lukačeva.

Ipak, većina studenata i na završnim godinama najčešće snima kratki film. „To je najčešće nameran izbor autora kako bi sebi povećali šanse za mogućnost selekcije na međunarodnim festivalima“, objašnjava mladi reditelj Ognjen Isailović, čiji je kratki igrani film Suvozači prošle godine prikazan na festivalu „Kustendorf“ na Mokroj Gori. „Što je film duži, teže ga je uklopiti u festivalske blokove, koji najčešće traju dva sata.“ Zapaženiji domaći festivali su Kustendorf, Bašta Fest u Bajinoj bašti i beogradski Martovski festival. „Tu se prikazuje sve, od filmova sa trendi temama do prilično originalnih, hrabrih i autentičnih filmova, zbog kojih zaboravite da postoji podela na kratke i duge. Neki od ovih potonjih dugo ostaju da žive u vama, baš kao što i neke pesme od tri strofe mogu da vas emotivno više pokrenu od obimnih romana“, kaže Isailović. Jedan od primera kratkog filma koji se pamti je film Pogledi zatvorenih očiju (2015) Dore Filipović, koji je do sada osvojio osam nagrada na domaćim i međunarodnim festivalima, među kojima su najznačajnije nagrada za najbolji studentski film na Festivalu studentskog filma jugoistočne Evrope u Istanbulu i specijalno priznanje na Internacionalnom studentskom festivalu u Rijeci. Film govori o životu slepih i slabovidih i njihovim razmišljanjima o zvuku. Opisuju se njihove emocije i kako se one razlikuju u odnosu na čoveka koji vidi. Među razlozima što ovaj kratki film verovatno niste gledali je taj što se prilike za plasiranje kratkog filma pred domaćom publikom pojavljuju često koliko i bele vrane.