Bure baruta na kome živimo, poznato i kao Balkan, neretko služi kao inspiracija regionalnim filmskim stvaraocima. To je očekivano. Kada već postoji toliko obilje eksplozivnog materijala, zašto ga ne koristiti? Hrvati su u poslednjih godinu i nešto ponudili lep mali niz filmova koji se, svaki na svoj način, bave hrvatskom/regionalnom zbiljom; u toj nisci su Osmi povjerenik Ivana Salaja, Koja je ova država! Vinka Brešana i Poslednji Srbin u Hrvatskoj Predraga Ličine. Nakon gledanja ovih filmova, jedno postaje jasno: u Hrvatskoj ne cvetaju ruže. Daleko od toga. Situacija u susedstvu je jednako turbulentna kao i kod nas, ako ne i turbulentnija. Brešanov film je veoma jasan pokazatelj toga. Gotovo tri decenije od proglašenja nezavisnosti i šest godina od pristupa famoznoj Evropskoj uniji, naši susedi su shvatili da je priželjkivana „zlatna budućnost“ metastazirala u „sivu sadašnjost“. Ništa nije ispalo onako kako su očekivali, a sada više nema ni Srba da budu okrivljeni za stranputice i neuspehe. To sveopšte nezadovoljstvo kao da se izlilo u novi Brešanov film. Stara ruska narodna poslovica, koju je i Gogolj koristio u svojim satirama, kaže: „Nemaš razloga kuditi ogledalo kada ti je njuška gadna“. U Brešanovom filmu kucnuo je čas da se stane pred ogledalo. I prizor nije nimalo prijatan.
Za jednu komediju, ostvarenje Koja je ova država! je iznenađujuće depresivan film, melanholičan i onespokojavajuć do srži. Od prvog do poslednjeg kadra dominiraju sivilo i depresija, sa tek ponešto crnog humora koji je često ukorenjen u apsurdnom i/ili oniričkom. Centralna premisa je, u najmanju ruku, bizarna: grupa gnevnih hrvatskih penzionera krade leš Franje Tuđmana iz monumentalne grobnice, na šta vlast reaguje tako što, po svaku cenu, pokušava da zataška šta se dogodilo i ne dozvoli da vest o krađi dospe u medije. Ljude na vlasti ne zanimaju duboko ljudski razlozi zbog kojih su penzioneri učinili to što su učinili, jedino o čemu oni razmišljaju su vlastite fotelje, sve drugo im je posve nebitno, a gaženje preko leševa (u prenesenom, ali i bukvalnom smislu) sastavni je deo njihove bedne egzistencije. U državi na čijem su čelu takvi ljudi, stradaće svi oni koji još uvek imaju barem zrno savesti i samokritičnosti: general Stjepan Mikić (Nikša Butijer) ne može da prestane da razmišlja o samoubistvu koje će ga najzad osloboditi iz košmara u kome živi, dok se ministar Stanko Kelava (Krešimir Mikić) dobrovoljno zatvara u zatvorsku ćeliju kako bi pobegao od političke vrhuške kojoj pripada. Sa jedne strane je narod, razočaran i besciljan, sa druge političari, čija je jedina želja da ostanu na vlasti. Iako je Brešanov film reklamiran kao komedija, ako ćemo iskreno, u mnogočemu je bliži tragediji nego komediji.
Glumačka ekipa je na visini zadatka, savršeno vođena od strane reditelja. Mikić i Butijer (obojica u potpuno drugom raspoloženju u odnosu na pokazano u Ličininom Poslednjem Srbinu, glumački svedeni i naglašeno melanholični) imaju možda i najprominentnije uloge mada je film tako koncipiran da težište nije na jednom liku. Imajući u vidu da je u pitanju hrvatsko-srpsko-poljska koprodukcija, tu su i glumački gosti iz zemalja koproducenata: ovde tužnooki Lazar Ristovski po veličini uloge parira Mikiću i Butijeru, dok je Poljak Danijel Olbricki, poklonicima jugoslovenskog filma poznat po glavnoj ulozi u Zafranovićevom Padu Italije, vizuelno upečatljiv u ulozi hrvatskog predsednika, koji više podseća na lutka nego na živo biće. Tu je i slovenački glumac Sebastijan Kavaca, koji u ulozi premijera u sećanje priziva bivšeg predsednika Republike Srbije, Borisa Tadića. Ostali imaju mnogo manje prostora, ali treba izdvojiti Almu Pricu i Kseniju Marinković u malim ali upamtljivim rolama. Scenario Mata Matišića je veoma začudan, nelinearan, satirično se u njemu meša sa alegoričnim, te će oni koji očekuju „pučku komediju“ biti duboko razočarani. Opet, očigledno da je Država pronašla one koji će je voleti i gledati. Novi film redatelja Vinka Brešana je tokom prvog vikenda prikazivanja u hrvatska kina privukao 23.212 gledalaca, što je drugi najbolji rezultat hrvatske kinematografije nakon ostvarenja Svećenikova djeca, koje je takođe režirao Brešan.
Nakon filmova Kako je počeo rat na mom otoku, Maršal, Svjedoci, Nije kraj! i Svećenikova djeca, Brešan je Državom potvrdio posebno mesto u okviru hrvatske kinematografije. Istina, njegovo najnovije ostvarenje je moglo biti za nekih pola sata kraće, ali, svejedno, utisak koji ostavlja je veoma snažan i gorak. Brešan je Državom svoju rodnu zemlju postavio pred ogledalo, a mi očekujemo da nešto slično uradi i neki od srpskih sineasta. Valja se. Ako je verovati najavama, Srđan Dragojević uskoro snima novi film, pa su šanse da se to dogodi u skoroj budućnosti prilično velike. Čekamo.
