Radovi Vladimira Veličkovića – stotinak slika i crteža iz poslednje decenije – biće izloženi u četiri beogradske galerije naredna dva meseca, što je veliki događaj i za Beograd i za Veličkovića.
Vladimir Veličković je jedan od naših najvažnijih slikara i jedan od retkih domaćih umetnika čije je ime poznato u svetu. Nije izlagao samostalno u Beogradu od 1986. godine, od pristupne izložbe u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Veličković živi u Parizu od 1966. godine. Tamo je 18 godina bio profesor na Beauxu Artsu, autor je kataloga monografije povodom njegove prezentacije u Beogradu , i postavki sve četiri izložbe.
„VREME„: Izlažete od 1951. godine. Da li je taj jubilej povod ovih vaših izložbi?
VLADIMIR VELIČKOVIĆ: Nisam ni mislio na to. Normalizovala se država, Ministarstvo kulture me je pozvalo i ja sam se odmah odazvao, učinilo mi se da je zgodan momenat da pokažem promenu u svom radu. Onda se sve iskomplikovalo u dobrom smislu, u projekat su se, uz SANU, uključili Francuski kulturni centar, ULUS i galerija Haos, pa će sva moja aktivnost poslednjih deset godina, i slikarska i crtačka, biti prikazana. Od tog perioda odstupaju crteži u Haosu. Borka Božović, vlasnica galerije, predložila mi je da prikažem crteže iz sedamdesetih koji nikada nisu bili izlagani. I još nešto: postoji mali period, nekoliko godina tranzicije, koji nije na izložbi, a jeste u katalogu. Smatram da bi te slike razbile homogenost izložbe, bez njih ona deluje kao ciklus, kao freska. Ostavio sam ih da budu predstavljene jednog dana nekom posthumnom retrospektivom, ako do nje dođe.
Novost koja je na izložbi najuočljivija, su slike bez figure. Da li je to promena koju ste želeli da pokažete?
Prepliću se dve teme: moja preokupacija figura, koja će verovatno i ubuduće imati mesto u mom poslu, i serija slika vezanih za prostor, pejzaž.One se dopunjuju sadržajno i hromatski, ali su različite u konceptu. Pejzaž se pojavio nesvesno, kao novi sadržaj u ovom periodu, ali nije baš novost. Postfestum sam ustanovio da sam nešto vrlo slično radio šezdesetih godina – naravno, tadašnjim sredstvima, simbolima i tehnikom. Sada je sve to ambicioznije, puno simbola. Zajednička komponenta slika pejzaža je gama, zadimljena, puna neke zemlje, koja je u nekim rupama, s požarima na horizontu… Na tim slikama su neki elementi s ranijih slika, merdevine koje vode na vešala, nekakvi krstovi vezani su s raspećima koja sam nedavno radio. Preplitanje elemenata i simbola je princip gradnje onoga što ja radim: likovna priča ima podlogu u realnosti, u onom što se meni vrlo često dešava u poslednje vreme, u onom što se desilo na našim terenima poslednjih godina. A promena koju sam želeo da pokažem je u sledećem: krajem osamdesetih osetio sam izvesne probleme oko definisanja, oko završavanja slika, traženja izlaza, čak se postavilo i pitanje da li da napravim pauzu u slikarstvu, da pređem isključivo na crtež koji daje više slobode i mogućnosti da se govori o onom što vam se čini neophodnim u tom trenutku. Ali dogodio se slučajno, kao neko proviđenje, tehnički detalj je bio u pitanju, belo platno sam okrenuo naopako i od tog trenutka je sve pošlo drugim smerom. Došlo je do otvaranja, do veće slobode manipulisanja, i medijumom i površinom i gestom. Podloga se promenila, pa zatim se gama promenila, i gest. Počela je da funkcioniše taktilna tehnika, mislim na rad prstima, rukama, bez posrednika – četke. Išlo je relativno brzo i to još uvek traje.
Istražujete figuru muškarca, čini se, oduvek. Može se reći da je ona postala zaštitni znak vašeg slikarstva. Nije jednostavno ni lako baviti se tako istrajno istim motivom.
Informacije koje mi daje ljudsko telo su beskonačne, i ne samo meni. Ljudska figura je prisutna i u današnjem slikarstvu iako uz neki otpor. Jer, ne može se čovek zaobići. Figura čoveka je od početka bila moja opsesija, a u njoj dramatika, određena agresivnost, određena komponenta destruktivnog u nama. Nemam nikakvih iluzija da će to nekim volšebnim gestom nestati, to je nešto što je tako, i s čime treba računati. Ta ljudska osobina me je oduvek zanimala više nego bilo šta drugo. Otuda je ceo moj slikarski rad vezan za to i zato sve ove godine pokušavam da pronađem, u okviru svojih mogućnosti, neka nova rešenja te teme. Realnost mi daje prava da se time bavim jer imam informaciju, neprestanu, o ljudskoj agresivnosti. Imamo je svi, svako je koristi na svoj način. U njoj vidim potvrdu ispravnosti svog slikarskog gesta. Nemam iluzije ni pretenzije da dajem odgovore, samo komentarišem ono što vidim, svet koji me okružuje, zaokuplja i, ako hoćete, plaši i brine i za koji nisam u stanju da nađem rešenja. Zato pokušavam da se na način koji mi je blizak pozabavim tim problemom. Čini mi se da je ova izložba jedno od tih novih rešenja i da predstavlja vidljiv pomak u odnosu na ono što sam radio pre.
Realnost vam daje informaciju i o ljubavi, lepoti, i ostalim lepim i dobrim stvarima, pa toga ipak nema na vašim slikama. Zašto?
Ovo je moj izbor, vrlo, vrlo rana odluka koja je došla a da ne znam zašto i kako. Trebalo bi leći na divan i porazgovarati s dotičnim koji vam sedi iznad glave, ali mene to nikad nije zanimalo. Mislim da je to opsesija koja me svakim danom hrani i snabdeva željom da o njoj govorim. Imao sam prilike da porazgovaram s ljudima koji se bave tom vrstom problema, to je verovatno moje unutrašnje rešavanje problema koji se u meni nastanio u jednom trenutku iz određenih razloga i koji me stalno na neki način motiviše da ispitujem šta se tu može još dodati, kazati. To bi bilo jedno blisko i moguće objašnjenje ovoga što je pred nama, ali o tome ne razmišljam, i ne osećam nikakvu potrebu i nikavo posebno zasićenje. Ne odbacujem postojanje ni lepog, ni romantičnog, za šta sam lično vrlo sposoban, nalazim da u jedom životu te dve komponente mogu da funkcionišu zajedno kao jedinstvo suprotnosti.
Sudeći po temama koje ste izabrali, ne podređujete se ukusu publike opisujući dopadljive motive prikladne za dnevne sobe.
Na samom početku, to je bila vrlo jasno i definitivno određena orijentacija. I nije bilo mogućnosti da skrenem s tog puta. Čvrsto verujem u taj svoj stav, s pravom ili ne – ne interesuje me. Svako i najmanje pravljenje kompromisa u smeru ulagivanja mi je nemoguće. Publika je, naravno, važna, ali – ipak ne. Iskustvo mi govori da se, kad su moje slike u pitanju, mišljenje publike može podeliti u dva ekstrema: za i protiv. I to mi je i te kako interesantan izazov. Između tih dveju situacija – prihvatanja i radikalnog odbijanja – nastavio sam da funkcionišem. I to neću modifikovati jer kompromis nije u mom karakteru. Isti stav imam i prema galeristima. Nikad nisam radio po porudžbini, niti sam imao kontakte s galeristima koji bi mi diktirali šta da radm kako bih bolje prošao na tržištu. Moje slikarstvo ni po funkciji ni po dimenzijama nije komercijalno, ali uprkos tome od njega živim. Prema tome, zašto bih pravio kompromise? Moralno, etički, intelektualno, to bi mi bilo nepodnošljivo.
Da li slikate po fotografiji?
Fotografiju sam koristio rano, pre nego što je takav postupak postao moda. Fotografija je izuzetno atraktivna informacija i dugo mi je služila kao baza za slikanje. Nisam to krio, čak sam fotografiju prikazivao na kolažima, s referencama koje joj odgovaraju. Poslednjih godina ima manje fotografije i drugačije ih koristim, slobodnije, odvojenije od njihovog konkretnog sadržaja. Čini mi se da fotografija pruža dodatni pogled na svet, koji može da obogati sadržaj koji nosite u sebi i koji želite da saopštite prvo sebi pa onda drugima.
Individualne uspehe pariskih slikara rođenih ovde, poput vas, ovdašnja sredina lako i često prisvaja. Da li se osećate zloupotrebljenim?
Moja veza sa zemljom i interes da u njoj pokažem ono što radim su postojani. Ove izložbe su rezultat ambicije da se koliko je god moguće predstavim u najboljem svetlu. Na pitanje čiji sam slikar, kažem jugoslovenski. Ne mogu da preskočim rođenje, studiranje, 30 godina života, u kome se formirate, odredite se. Bitno mi je da se naglasi da je sve što sada jesam krenulo odavde. U taj Pariz sam krenuo s prtljagom, vrlo snabdevenim onim što je ovo moje slikarstvo danas. Sve što se u njemu pojavljuje to je u vreme kada sam otišao već bilo postavljeno na svoje mesto.
O sebi mislimo kao o izuzetnim talentima, kao o umetnicima svetskog nivoa. Ako je to tačno, zašto nas je malo priznatih u svetu?
Uvek sam govorio da ovde ima mnogo talentovanih, ali nisu svi spremni da uskoče u tu avanturu i da krenu, da sami pokušaju da se izbore za svoje mesto. Ako imate snage i energije da uđete u taj okršaj, čini mi se da je sve moguće. U zemljama gde su materijalne mogućnosti veće, vredne ljude pomažu i na oficijelnom nivou, guraju ih u svet, omogućavaju im uslove da budu u njemu. Mi smo tu hendikepirani. Vrlo je tužno što mnogo toga zavisi od novca. U Francuskoj sad, na primer, pokušavaju da povećaju budžet za kulturu kako bi dinamizirali prisustvo Francuske jer ono nije na zavidnom nivou uprkos tome što mi ovde imamo drgačije mišljenje o tome. Te situacije su svuda iste, ali kad se skreše budžet, srpskoj kulturi nije isto kao francuskoj.
Program Jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu često je kritikovan u poslednje vreme. Vi ste u njegovom savetu, da li ih smatrate osnovanim?
Ljudi koji kritikuju centar trebalo bi prvo da vide u kojim okolnostima je preživeo. On okuplja naš svet, tu i tamo organizuje izvesne događaje, nisu sve izložbe bile najbolje, ali ih je bilo – recimo izložba Milene Pavlović-Barili, bilo je i literarnih i muzičkih večeri. Ovaj početak obećava, program mi se čini interesantnim i, u okviru mogućnosti koje ima, pred njim je dosta perspektivan program. Ne treba se zavaravati da rad nacionalnih centara doživljava ovacije sredine u kojoj deluju, nema odjeka u medijima. Njihov program prati ograničen broj ljudi, vernih posetilaca. U našem centru u Parizu postoji puno ideja, ali treba imati mogućnosti, a to zavisi od funkcionisanja države. Naravno da bi mogao da bude dinamičniji, bolji, kao i sve ostalo u ovoj zemlji, ali budimo zadovoljni onim što imamo.
Taj stav ste, izgleda, prihvatili sami kad je u pitanju galerija Ulusa. Niste otkazali izložbu u tom prostoru, kao što se očekivalo zato što vam je oduzet obećan termin.
Da, tamo će izložba mojih crteža biti samo do 8. oktobra.Verovatno su prevagnula uskostaleška pravila. Član sam Ulusa 40 godina, ništa od njega dosad nisam tražio ni dobio. Postojao je termin Bijenala grafike, koji se neće održati, i to mi je obećano u maju 2001. godine. Slučajno sam ovog januara priupitao da li je dogovor u redu, i čuo da nije. A bilo mi je važno da moj rad na crtežu koliko-toliko prati izložbu slika. Ali, šta da se radi, to su naše naravi! Prvi i poslednji put da sam nešto tražio od njih! No, dobro, to jesu stvari na koje je trebalo računati pre, bila je to moja neopreznost.
Kakva se čini da će biti umetnost XXI veka?
Svašta se dešava. Čini mi se da će istovremeno postojati ono što zovemo likovna i ono što možemo da nazovemo vizuelna umetnost. Zato mi se sva ta aktivnost čini donekle pozitivnom jer se ta dva pokreta dinamično sukobljavaju. Plašim se jedino da brzina i masovnost multimedijalnosti ne unište vizuelno. Mislim da ne treba isuviše mešati žanrove i da od svega ne treba da pravimo spregu koja to ne može da bude. U aktuelnoj umetničkoj situaciji slikarstvo se žilavo bori za opstanak. Za slikare je to ipak neka vrsta izazova koja im može dati neočekivane rezultate. Jer, kad ste ugroženi, kad osećate da vam se teren izmiče, ulažete dodatnu snagu. Moram da konstatujem da, sudeći po nekim manifestacijama, interes za sliku kao fenomen polako počinje da se obnavlja. Ali, nemoguće je ne konstatovati da je umetnička planeta i te kako uzdrmana.
