Jedno od najnovijih „Laguninih“ naslova je dvotomno izdanje Don Kihote Migela de Servantesa.
Objavljivanje svetskih klasika je obavezni deo izdavačkog plana ovog izdavača koji je, uzgred budi rečeno, jedan od retkih koji osim savremenih i aktuelnih, objavljuje i takozvane večite naslove (vrlo je moguće da bi ih objavljivali i drugi kad bi imali mogućnosti, ali nećemo o tome), a „Klasici svetske književnosti“ je jedna od najstarijih „Laguninih“ biblioteka.
Servantesovog Don Kihotea izdavač naziva dirljivim klasikom, koji čitaoca nagoni ga da se upusti u najraznovrsnije podvige i diskusije na temu rata i mira, književnosti i umetnosti, vaspitanja i ljubavi. U društvu vernog štitonoše Sanča Panse, don Kihote jezdi pod suncem vrelog španskog neba, utire suze nevoljnima i vraća slobodu potčinjenima. Branilac čovekove slobodne volje, don Kihote je često i revolucionar, koji se u više mahova i otvoreno buni protiv društvenog poretka, neodoljiv u svojoj srčanosti i nepokolebljivom stremljenju ka najvišim idealima.“
Aleksandra Mančić, koja je prevela ovu priču o španskom plemiću iz 17. veka, nazvala ju je Maštoglavi idalgo don Kihote od Manče.
U predgovoru objašnjava da je „Kihote pravo ime Servantesovog junaka“, te podseća da je taj oblik postojao i u „prvom prevodu Đorđa Popovića, a kasnije je, počev od 1938. godine, zamenjen polupofrancuženim oblikom Kihot“.
Mesto na kom je tražila značenje reči ingenioso iz naslova romana, „jeste pre svih Servantesov roman, i Servantesov junak, don Kihote. A kada čitamo roman, kada pratimo junaka, kako da ne vidimo maštu kao temeljnu don Kihotovu osobinu? Mašta je osnova njegovog života, stvar je samo u tome da ta dimenzija njegovog lika dođe u prvi plan. Reč maštoglavi došla mi je, usmeno, sa drugog mesta, od drugog ja, od izvesnog srpskog pisca: tako je, pretpostavljam, i moralo biti. Servantes je taj čiji jezik uči svakog svog čitaoca umetnosti citiranja, umetnosti umetanja reči među reči, preplitanja tekstova, deljenja osećanja i zanimanja, a time i razumevanja, ljubavi i (drugog) prevođenja.“
U predgovoru navodi da „Servantesov jezik i Servantesovu istinu“ nije mogla da prevodi „tražeći arhaizme, kroz koje ’jezik proždire sopstvenu supstancu’, već jezik koji iz španskog pozajmljuje, s lakoćom i bez skrupula, ali i s pažnjom i znanjem, ono što će u srpski uneti živo tkivo i mogućnost uspostavljanja novih veza.“
Tako je došla do druge reči u naslovu – idalgo. „Nije Servantes don Kihota nazvao uopšteno plemićem, već sasvim konkretno odredio da je on idalgo: „pojam i osećaj idalga su radikalno hispanski“, piše Ameriko Kastro, jedan od najvećih proučavalaca Servantesa u XX veku, i „idalgo se može protumačiti kao ’sin dobrote, dobrih dela ili milosrđa’“, ili „sin od dobroga roda“, čegović, ako hoćete“, objašnjava Aleksandra Mančić u predgovoru.
Maštoglavi idalgo don Kihote od Manče je 56 knjiga biblioteke „Klasici svetske književnosti“ – razumljivo je da je gotovo nemoguće ilustrovati je sa odabirom od samo njih nekoliko.
