Završeni su izbori, počela je kombinatorika. Govori se o mogućoj ili nužnoj kohabitaciji, a glasanje je prepušteno gledaocima Eurosonga u proevropskom Bakuu. Nakon izbora na svim nivoima, nakon dva kruga izbora za predsednika, jasno je samo da većina birača u Srbiji nije izašla na izbore, a da je broj nevažećih listića dostigao nivo cenzusa. Čuli smo šta su biračima poručili Tadić, Toma, Ivica, ostali, statističari, analitičari, EU, Putin, diplomate, uglavnom čestitke, ali kakve poruke su dobili oni koji su se drznuli da ne glasaju ili da šaraju po listićima. Na barem desetak listića u zemlji i inostranstvu (što je dokumentovano fotografijama) slušaoci su glasali za Goricu i Dragana (alijas Nina i Radojica). Ovom prilikom želim da zahvalim za ukazano poverenje, bez kampanje ili poziva da to čine, i smatram da smo potpuno u rangu ostalih stvarnih ili fiktivnih likova koji su dobili glasove onih koji jednostavno više ne veruju nikome. Tu smo glasove delili sa čiča Glišom, Betmenom i ostalima, lako ćete ih pronaći na internetu. Ispostavilo se da su oni koji su izabrali da ne biraju popili neverovatnu količinu uvreda, mnogo veću od kandidata, a na račun kojih je, recimo, Nikolić postao mučenik, pa pobednik izbora. Zato osećam potrebu da ovde sačinim dnevnik i evidenciju uvreda, tek da se ne zaborave. Dakle, za šta su sve krivi apstinenti?
Analitičari su im odmah na teret stavili loš izborni rezultat LDP-a, kao da LDP ima ekskluzivno pravo na ozlojeđenost. Začudila me i iznenadna briga navijača DS-a za rezultate LDP-a. Iz razgovora sa apstinentima saznao sam da nijedna stranka nema isključivo pravo ni tapiju na nezadovoljstvo ponuđenim programima i ljudima.
„Beli listići“ su proglašeni „retardiranom inicijativom“ na B92, što onda one koji nisu izašli gura još stepenicu niže u mentalnoj deterioraciji – verovatno do imbecilne amebe.
Apstinenti su takođe dobili epitet „razmažene salonske levice“ ili „nadurene familije“ čiji hir će koštati demokratiju u Srbiji, jer ne razume „viši cilj“ i ne ume ili ne želi da bira „manje od dva zla“. Pokazalo se da je ova familija brojna i da se zaista nije javila da podrži manje zlo. U istom paketu uvreda smo čuli da apstiniranje ili šaranje po izbornim listićima predstavlja obest privilegovane kaste, dela vladajućeg sistema i režima koji „neće Tadića“. Ukoliko je izlaznost ovako mala, a rezultati glasanja ovoliko različiti, to pokazuje da se poverenje moralo zaslužiti i da su birači pak dobro razmislili za koga su glasali.
Da se razumemo, i pobednik predsedničkih izbora je pozivao da glasamo i da se ne arči poverenje na male stranke, što ne važi za Vulina ili za DSS koji su mali brojem, a veliki duhom??!!
Vrhunac apela bio je poziv patrijarha da se izađe na izbore, a apel je upućen tokom drugog kruga predsedničkih izbora. Odvojenost Crkve i države ne važi kod izbora u Srbiji, a pitam se da li apstinencija, ili post od izbora, neodgovornog birača čini grešnikom. Ukoliko je tako, ima li pokore i leka za ovaj greh, čime smo Crkvu uvredili ako šaramo po izbornom materijalu? Da l’ smemo protiv ovog poziva i da li on važi za izbore na svim nivoima?
U svom obraćanju novinarima i priznanju poraza, bivši predsednik mi je konačno dobio svakodnevno, ljudsko obličje. Čudo je ta vlast, zaista transformiše čoveka, verujem ponekad i mimo njegove volje. Vrhunac paradoksa je etiketa koju su dobili apstinenti – od predsednika na odlasku. Intelektualna elita je razočarala i podbacila, jer suštinski ne razume Viziju. U izvesnom smislu, to je parafraza uvrede koju je Velimir Ilić uputio posle prvog kruga, da „narod ne valja i ne zna da izabere“. Da l’ da menjamo narod, ili elitu, ili sve đuture? Pre dva izborna ciklusa pravili smo emisiju „Taxi B92“ gde su političari besplatno vozili građane i ćaskali sa njima. Tada je jedan vispren putnik, simpatičan gradski mangup, razgovarao sa Tadićem i skrenuo mu pažnju kako se „političarima menja faca kad su dugo na vlasti“, a Tadić je tada delovao prirodno, zaista je bio nalik tom putniku. Kada je držao oproštajni govor, pre par dana, tek tada sam ponovo video isti lik običnog čoveka, koji se vratio među građane. Pre dva izborna ciklusa smo se nadali da te političke levitacije više neće biti ni za jednog političara, da će populizam i partijski elitizam nestati ili se umanjiti. Koji smo retardi, a?
Na kraju, ne mogu da zahvalim onima koji nisu glasali, ili su dali glas Gorici i meni umesto čiča Gliši ili Betmenu. Ta činjenica je tužna stvarnost, a broj tih nevidljivih opomena koje su poslali apstinenti i „beli listići“ mora biti ozbiljan znak da nešto ne valja. Pametnom dosta.
