Fernando Pesoa: Bankar anarhista
prevela Tatjana Manojlović
Službeni glasnik, Beograd 2011.
Čudan je, i uzbudljiv, ovaj kratak spis velikog portugalskog pesnika, baš kao što je čudno i uzbudljivo i vreme u kojem je nastao. Godina je 1922., Evropa se još pridiže iz pepela najstrašnijeg rata u dotadašnjoj istoriji, Rusijom i dobrim delom srednje Azije zavladali su nekakvi bizarni atamani koji sebe zovu boljševicima, i čija obećavajuće egzotična ideologija (o praksi da i ne govorimo…) rajca maštu stanjem sveta nezadovoljnih inteligenata širom planete, dočim u srcu Evrope fašizam još nije u punom cvatu ali su temelji njegove doktrine već sasvim čvrsti; istovremeno, bujaju „prevratnički“ umetnički pokreti, svakojake avangarde i andrmolje, svakog dana proglasi neko negde smrt Ovoga i rođenje Onoga… A u skrajnutom Portugalu, na kraju svih puteva iza kojih je još samo okean, u Portugalu siromašnom i zaturenom ali opet i sasvim kulturološki, politički i religijski neodvojivom od matice evropskog weltschmerza, Pesoa se lucidno poigrava ideologijama kao kakvim lopticama, ali ne puke zabave radi, nego takoreći „eksperimentalno“ ispitujući njihove konsekvence, proveravajući ih propuštanjem kroz svoju „diskurzivnu mašinu“. Da, anarhija je reč kojoj je tada, možda i poslednji put, pristupano krajnje ozbiljno (bilo iz ugla pristalica ili protivnika) a anarhizam beše nešto drugo i nešto više od još jedne popkulturne niše (a u pismu piše…), pogodne za eksploataciju na vazda gladnom tržištu dizajniranog bunta.
Bankar anarhista je dijalog, zapravo pre monolog u kojem je sagovornik tek sparing partner: pripovedač i njegov prijatelj bankar upravo su završili večeru, i taman kada je razgovor među njima zamirao, bankar je upitan je li istina da je nekada bio anarhista? Čuj, nekada! I sada sam anarhista, reći će bankar, taj „krupni kapitalista“, na prijateljevo posvemašnje čuđenje, i sledećih će šezdesetak stranica ove rasprave – to jest, sve dok prijateljski duet ne ustane od stola – biti posvećeno bankarevom minucioznom razlaganju sopstvene radikalno anarhističke doktrine, u koju celog života dosledno i nedpokolebljivo veruje, štaviše, striktno se po njoj vlada… I takvo ga je verovanje i vladanje odvelo ka krupnom bankarstvu, kao arhi-buržoaskom obliku egzistiranja i delovanja?! Nije li to s onu stranu pameti? Možda, ali nije zgoreg saslušati starog bankarskog lisca… Jer, njegova je argumentacija neumoljiva: ona sadrži sav uobičajeni repertoar prevratničkih verovanja, onih koja teže nužnom dokidanju „građanskog društva“. Istovremeno, kako dići revoluciju te vrste, a da sami revolucionari ne postanu novi tlačitelji i tirani, da ne počnu kinjiti što jedni druge, što ostatak sveta? Pitanje bi možda izgledalo infantilno i blesavo, samo da Pesoa ne piše sa svešću o Oktobarskoj revoluciji (i nekoliko epigonskih) i revolucionarnom teroru koji je usledio nakon nje!
Čitano sa ove (ogromne) istorijske distance, upada u oči kako je Fernando Pesoa odmah namirisao u temelje novovekovnih prevrata ugrađenu trulež koja ih podriva, pa i ubija; dakle mnogo, mnogo pre nego mnogi znameniti pisci i mislioci, koji će se još godinama i decenijama nepovratno brukati veselo se njuškajući sa svakovrsnim tiranima i Mesijama, priznavši skupu i za živote miliona kobnu zabludu tek kada je bilo prekasno – ili čak ni tada.
Zabavan je i razgaljujući taj besprekorno odigrani Pesoin cinizam: da, eto, sam noseći Stub Poretka ujedno je u sopstvenim očima i najveći njegov anarhistički rušitelj, samo što ga on – rezigniran pred takoreći izvesnošću da „kolektivna akcija“ ili propadne, ili u slučaju „uspeha“ postane nova tiranija – ruši na individualnom planu, ruši ga za sebe… A drugi neka se snađu, molićemo lepo, ni njemu niko nije pomogao da se izbori s njim!
Evo, na koncu, jedne zgodne podudarnosti. Baš one godine kada je Pesoa napisao Bankara anarhistu, rodio se drugi portugalski književni velikan, Žoze Saramago. On će, pak, postati komunista, što nikako nije isto što i anarhista, ali opet i jeste, gledano iz „desnog“ ugla klerikalno-postfeudalnog Portugala. U tom će svom uverenju pisac Godine smrti Rikarda Reiša (a R. R. beše, gle, jedan od Pesoinih pseudonima) biti duboko u pravu, mada je ono samo po sebi negde i sasvim pogrešno. Aporija? Nipošto, kao ni bankar anarhista – sve je to duh vremena i ishod pometnji XX veka, i – sve to već ima i kod Pesoe.
Selaković je dno dna kakvo se nije moglo zamisliti i ja, iskreno rečeno, ne mogu da zamislim gore od Selakovića, kad je sektor kulture u pitanju, rekao je Ivan Medenica
Marta prošle godine zidanje Trampovog hotela u Beogradukoštalo je oko 460 miliona evra, a sad, kad je sporazum propao, predsednik Vučić kaže da košta 750 miliona dok Jovanov i Đuka tvrde da je mnogo skuplji
Festival „Dani Smiljane Mandukić“ biće održan uprkos činjenici da nije podržan, opstajući isključivo zahvaljujući posvećenju njegovih organizatora i učesnika
Milena Radulović dobila je Gran pri ne: Bitefa ne samo zbog uloge u „Procesu Peliko“, već i zbog svega što je napravila za sve žene u regionu
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
