Život, umetnički opus i smrt Vinsenta van Goga inspirisali su Dorotu Kobielu i Hjua Velčmana za ambiciozni projekat, omaž jednom od najčuvenijih slikara 19. veka. Bilo je potrebno nekoliko godina da 125 umetnika naslika 65.000 frejmova u tehnici ulja na platnu, podražavajući umetnički stil i remek-dela genija postimpresionizma Vinsenta van Goga, odnosno da njihova vizija postane animirani film S ljubavlju, Vinsent. Rezultat je žanrovski slojevit animirani film, visokih umetničkih aspiracija, koji pokušava, i u velikoj meri uspeva da prodre u genijalnost i duševnu ambivalentnost holandskog slikara.
Film počinje godinu dana nakon Van Gogovog samoubistva. Mladi Arman Rulen, najmlađi sin poštanskog službenika Žozefa Rulena, glavni je akter filma. On pokušava da ispuni očev zavet i dostavi neotpečaćeno zaboravljeno Vinsentovo pismo bratu Teu van Gogu. Dvojica Rulenovih poznati su nam sa Van Gogovih portreta iz 1888. godine urađenih u Arlu, i kao svi akteri filma verno su preneseni na filmsko platno. To je i osnovna namera Kobielove i Velčmana – povezati desetine najpoznatijih Van Gogovih portreta, pejzaža i ostalih radova u jedinstvenu narativnu nit, odnosno videti svet očima čuvenog slikara. Pomenuto pismo je tek mekgafin kojim autori provode gledaoca kroz ključne trenutke Vinsentovog stvaralaštva. Arman Rulen je postao policijski službenik, a važan segment filma čini njegova radoznala potraga za uzrocima samoubistva (ili ubistva?) Van Goga. Rulen otkriva da je i Teo van Gog preminuo pola godine nakon Vinsentovog samoubistva, te kreće u potragu za osobom kojoj može da uruči povereno mu pismo. Put ga vodi do ljudi sa kojima je Van Gog proveo poslednje mesece života u Overu 1890. godine, opet poznatih sa brojnih portreta, poput Margerit Gaše i dr Pola-Ferdinanda Gašea. Inače, Portret doktora Gašea poznat je i kao najskuplja Van Gogova slika – 1990. godine prodat je za 82,5 miliona dolara.
Poludetektivska priča o uzrocima Van Gogove smrti, dopunjena je omažom njegovom stvaralaštvu (serija slika spojenih u animaciju), važnim pitanjima o umetnikovom duševnom stanju, poznatim događajima iz Van Gogove prošlosti poput razlaza sa Polom Gogenom i time uzrokovanom depresijom i čuvenim odsecanjem uha, opskurnijom rekonstrukcijom poslednjih dana umetnikovog života sve do trenutka kada se ustrelio u stomak i preminuo dva dana kasnije. Osnovno pitanje filma je kako to da je Van Gog za samo šest nedelja od navodnog izlečenja i otpuštanja iz duševne bolnice, posrnuo do samoubistva, i kako je u takvom stanju bio kadar da iznedri remek-dela slikarstva. Odgovor do koga dolazi Arman Rulen je onaj koji znaju i gledaoci filma sa osnovnim poznavanjem istorije slikarstva, a krije se u simbiozi Van Gogove genijalnosti i njegove melanholične otuđenosti od okoline. Pojedinosti o umetnikovom životu i samoubistvu razlikuju se od jednog do drugog sagovornika. Rulen se upliće u palanačka ogovaranja, gde sagovornici iskazuju animozitete i simpatije za Van Goga, ali i okrivljuju jedni druge za njegov kraj. Istina se, kako to uvek biva, krije izvan tih uskih gledišta, i potrebno je sagledati celu kompoziciju, kao na Vinsentovim slikama.
Zamisao Dorote Kobiele i Hjua Velčmana da na filmu ožive najčuvenija dela Vinsenta van Goga svakako je hvale vredna, ali postavlja se i pitanje svrsishodnosti ovakvog poduhvata. Glavna narativna nit Rulenovog putovanja odvija se u kolornom ambijentu verne reprodukcije Van Gogovih ulja na platnu. Reminiscencije aktera na Van Goga se odigravaju u crno-belim segmentima, koji ipak ukazuju na izvesno korišćenje grafičkih filtera na snimljeni materijal. Korišćenje ručno rađenih ulja na platnu za svaki frejm filma doprinelo je autentičnom doživljaju Van Gogovog sveta, sve sa karakterističnom dinamikom boje, kontrastima svetla, pa i skoro reljefnom teksturom platna – svim aspektima koji odlikuju umetnikovo stvaralaštvo.
Odlika Van Gogovog stvaralaštva su boja i kompozicija. Dinamika i kontrasti boja karakteristika su impresionista i postimpresionista, a Van Gog ide korak dalje. Snažnim kontrastima naglašava kompoziciju rasparčanu na više segmenata. Polja razgraničena konturama je žustrim i često zavojitim pokretima ispunjavao bojama različitog tonaliteta, čime su se naglašavali dubina i živost, ali i umetnikovo emocionalno stanje. Drugim rečima, Van Gogove slike odišu nesvakidašnjom dinamikom iako je uglavnom reč o statičnim prizorima. Kada se u procesu animacije na taj prizor doda filmični pokret, gledaocu je potrebno izvesno vreme da se privikne na ovu poplavu utisaka. Sto dvadeset pet umetnika ručno je slikalo svaki frejm, čime je postignuta ujednačenost stila. Sve je podređeno Van Gogu i njegovom osećaju za kompoziciju i svetlo, a glumci (Rulena tumači Daglas But, Robert Gilacik je Vinsent van Gog, dok je zvezda Igre prestola Džerom Flin – doktor Gaše) nalikuju dobro znanim portretima. Loša strana ovog procesa je što se time razbija magija Van Gogovog stvaralaštva. Slični utisak se stiče i kod kontrasta kolornih i crno-belih segmenata filma. Jasna je namera Kobielove i Velčmana. Želeli su da naglase melanholičnu i teskobnu atmosferu Van Gogovog rastrojstva koja ga je na kraju odvela u smrt. Ali time se razbija vizuelno veličanstvena glavna narativna nit sastavljena od vrhunskih omaža najčuvenijih Van Gogovih slika.
Na kraju, sasvim je jasno da je S ljubavlju, Vinsent jedinstven film. I takav će ostati, jer teško da će se neko odvažiti da napravi slično ostvarenje od desetine hiljada ručno slikanih ulja na platnu. Priča se ipak nalazi u drugom planu. S ljubavlju, Vinsent neće dati odgovore koje poznavaoci lika i dela holandskog umetnika već ne znaju, ili što se ne može naći u Žudnji za životom Irvinga Stouna, i desetinama dokumentarnih i igranih filmova sa sličnom tematikom. S ljubavlju, Vinsent se gleda zbog hipnotičkog vizuelnog ugođaja i osećaja kada Zvezdana noć zatreperi na filmskom platnu.
