Dijalog kao umetnost

Kada je Breda Beban, jedna od uticajnijih predstavnica umetničke scene osamdesetih u bivšoj Jugoslaviji, koja je 1991. godine napustila Zagreb i nastavila da živi u Londonu, počela da razmišlja da u okviru jednog projekta spoji umetnike iz različitih delova sveta, verovatno nije ni mogla da pretpostavi koliko će njen poduhvat „Imagine art after“ uticati na pojedine autore, povezujući njihove životne puteve na krajnje neočekivan način. Njena osnovna zamisao bila je da uspostavi dijalog između stvaralaca iz istih zemalja koji su trenutno geografski razdvojeni. Jedan član tog para morao je da bude nastanjen u Londonu, dok je drugi umetnik izabran iz neke od zemalja odakle dolazi najveći broj zahteva za azil u Velikoj Britaniji, poput Avganistana, Iraka i Nigerije, ili neke druge zemlje koja je prošla kroz neku vrstu krize, od kojih je izbor pao na Albaniju, Etiopiju, Iran i Srbiju i Crnu Goru. Dok su njihovi radovi bili izloženi na internetu zahvaljući elektronskom izdanju uglednog „Gardijana“, autori koji se nikada pre toga nisu sreli bili su u neprekidnoj on line komunikaciji sa svojim partnerima.

RASCEP IDENTITETA: Čak i da se zanemare krajnje neočekivani raspleti razgovora drugih umetnika koji su učestvovali u ovom poduhvatu, par koji potiče iz Srbije, Tatjana Strugar i Siniša Savić, otkriva dovoljno neobičnosti: oboje su rođeni 1966. godine u Srbiji; Siniša živi u Londonu mada je državljanin Srbije i Crne Gore, dok Tatjana, koja je nastanjena u Beogradu, ima dozvolu za boravak u Britaniji; Tatjana se vratila iz Engleske otprilike u isto vreme kada se Siniša preselio u London. „Svako od nas je nastavio da živi tamo gde je drugi to prekinuo“, primećuje Tatjana Strugar o ovoj nesvakidašnjoj inverziji i „rascepu“ identiteta dvoje umetnika.

Tatjana Strugar, Siniša Savić, Breda Beban i drugi učesnici u dijalogu, razmenili su od 31. oktobra do 11. decembra 273 poruke. No, ne samo da je taj dijalog postao svojevrstan arte fact, već je projekat „Imagine art after“ trgao Tatjanu Strugar iz neke vrste poetskog dremeža: „Za nekoga ko je uspeo da dovede sebe do potpunog isključenja, tj. situacije anonimnog umetnika u zemlji u kojoj živi – jer rad na osnovu koga sam se našla u selekciji za ovaj projekat, pod nazivom ‘Autoportret’, nikada ovde nije ni prikazan, mada je nastao 2001. godine – ovaj projekat je bukvalno bio udarac u stražnjicu, tako da sam počela da razmišljam o svom radu, životu i ljudima sa kojima komuniciram. Paradoksalno, jedan virtuelni dijalog me spojio sa realnošću mog svakidašnjeg života.“

Koliko god na prvi pogled izgledalo čudno da dvoje umetnika iz Srbije prvi put stupe u kontakt zahvaljujući nečemu što je zamišljeno u dalekoj Velikoj Britaniji, za Sinišu Savića u tome nema ničega neobičnog: „Ne bih rekao da je to čudno, ja sam Britanac, projekat je postavljen na internacionalnu pozornicu i on se bavi pitanjima koja imaju univerzalno značenje. Učešće u ovom projektu u svakom slučaju za mene lično predstavlja jedan zaokret u tome kako razmišljam i doživljavam sebe, a verovatno i kako ću stvarati svoja umetnička dela. Mislim da sama situacija da intenzivno komuniciraš sa drugim umetnikom šest nedelja, uz neophodnu emocionalnu i intelektualnu izdržljivost, neminovno donosi rezultate. To je kao neka vrsta hiperpsihoterapije gde si primoran da stalno izlaziš iz sebe i reaguješ sa više paralelnih pozicija. Kažem primoran, pošto je razgovor bio javan, što je jako važan aspekat, jer nisam mogao da po inerciji prelazim preko nekih stvari sa kojima se nisam slagao.“

Komunikacija između Tatjane Strugar i Siniše Savića je, poput svakog kontakta između dvoje ljudi, imala svoju unutrašnju dinamiku – od upoznavanja, stidljive razmene stavova o pitanjima umetničkog stvaranja, povremenog konfrontiranja, pa sve do neke vrste cyber zbližavanja. Koji su momenti u ovom on line forumu za dvoje umetnika bili posebno intrigantni? Pisani format bio je neobično važan za Sinišu Savića pošto je na ovaj način bio u mogućnosti da vraća i preispituje njihove razgovore, što se vrlo retko događa u realnom životu: „Upravo na ovaj način sam pravio unutrašnje pomake i ‘odvajao’ se od svoje pozicije. Takođe, razmena misli i ideja sa osobom koja potiče iz sredine koja je meni u isto vreme strana i poznata, pokazala se kao vrlo plodno tlo za razvijanje mnogostrukih odnosa.“

Tatjana Strugar je sa druge strane više puta pre početka dijaloga pokušavala da odustane od svega jer je jako držala do svoje anonimnosti, ali kada je donela odluku da učestvuje u ovom projektu, shvatila je da može da vodi dijalog, a da istovremeno ostane anonimna. „Početak je bio napet. Dok su kod drugih parova dijalozi otpočinjali stidljivo, kod nas je vladala intenzivna tišina. Kada se Siniša prvi put oglasio, moram priznati da mi je laknulo – zvučao je blisko. Sam dijalog je bio živ. Par puta smo se elegantno sukobili, ali bez teških reči, što je veoma british. Svidelo mi se to što smo u trenucima kada su mogle da padnu teške reči pribegavali slikama i slali jedno drugom vizuelne komentare o tome kako se osećamo. Mene je posebno uznemirilo kada mi je Siniša poslao njegovu fotografiju ‘živog leša’ (tako sam je ja nazvala). Deset dana pred kraj ovog dela projekta Siniša je došao u Beograd da pripremi svoju izložbu u Artgetu i ja dva dana nisam izašla iz kuće iz straha da ću ga sresti, toliko mi je postao blizak. Poslednjeg dana galerija Ozone3 organizovala je live streaming i to je bilo to: upoznali smo se i u stvarnosti, i moj dialog box je dobio lice.“

PARALELNE REALNOSTI: Za Sinišu Savića glavni rezultat ovakvih dijaloga je u tome što deo savremene umetničke prakse gubi vezanost za individualnost i pokazuje sve veću potreba za integracijom i kolektivnošću. „U isto vreme, ideja o brisanja geografskih granica na polju umetnosti je potpuno utopijska zbog kompleksne prirode savremene umetnosti i različitih društvenih problema. Umetnikov rad je nasledni proizvod ekonomsko-političke situacije te samim tim ima najveću moć upravo u svom lokalnom okruženju. Ali termin lokalno treba shvatiti mnogostruko, ne u geografskom, već u smislu imagined communities i same ‘paralelnosti’ onoga što se trenutno zbiva u realnosti.“

Za Tatjanu Strugar najveće je otkriće da je ovaj dijalog sam po sebi umetnički medij – art piece. To za nju nije bio razgovor umetnika o umetnosti, nego jedna nova mogućnost za umetnost samu. „Ja se inače bavim umetnošću kao isečkom zivota, za mene je sam život najveća umetnost. Do sada sam imala neku vrstu potrebe da ‘isečke iz života’ radim kroz video instalacije, ali je ovaj projekat, sada, za mene otvorio potpuno nove mogućnosti.“

Tatjana Strugar i Siniša Savić zajedno su došli do saznanja da granice između razvijenih evropskih zemalja i država u kojima se ljudi bore za elementarnu egzistenciju nisu granice između estetika i umetničkih senzibiliteta: „Ne postoje prednosti i mane mesta gde umetnici stvaraju. Bitna je odluka da umetnik mora da napravi radikalnu distancu prema mestu u kome živi a da onda, samim tim, nije ni važno gde on boravi. Sada mi je jasno da je moja anonimnost bila spontani akt distanciranja, tako da je na meni da tu distancu učinim objektom mog budućeg rada“, dodaje Tatjana Strugar.

No bez obzira na to koliko toga stoji na kraju ovih dijaloga, oni su ipak neka vrsta početka, jer će se ona suštinska komunikacija između umetnika otvoriti tek kada svaki od članova jednog para dobije nove sagovornike u londonskom susretu svih učesnika u ovom projektu.

Breda Beban, kurator: Rušenje klišea

„Osnovna namjera projekta ‘Imagine art after’ nije u tome da se čarobnim štapićem u jednom trenutku promijeni svijet“

„VREME„: Na kojim se pretpostavkama temelji projekat „Imagine art after„?

BREDA BEBAN: Projekat polazi od saznanja da osnovna karakteristika postglobalnog svijeta nije u univerzalnim sistemima, nego u činjenici da je sve postalo simultano.

Šta su vam otkrili dijalozi umetnika?

Uz upoznavanje geopolitičkih i kulturoloških specifičnosti koje utječu na identitet pojedinačnih umjetnika, dijalozi su razotkrili univerzalnu činjenicu da je čitav proces – od motivacije do kreativne ekspresije – dio neke vrste personalne, lične neminovnosti, često potpuno neovisne o činjenici da li u pojedinom društvu postoji potreba za umjetnošću.

Može li se na bilo koji način primetiti da mesto boravka utiče na senzibilitet umetnika?

Mjesto boravka definitivno utječe na senzibilitet umjetnika. Proces dijaloga je, recimo, ukazao na činjenicu da je neka vrsta nefiksiranog identiteta (non–fixed identity) karakteristična za sve umjetnike koji žive u Londonu.

Možda „Imagine art after“ otvara komunikaciju između umetnika, ali se čini da to ipak ima kratkoročno dejstvo; jedni nastavljaju da žive u Velikoj Britaniji, u pogledu onih drugih ostaće i dalje neka vrsta žudnje za životom u nekim sređenijim zemljama od onih u kojima se trenutno nalaze… Šta preostaje nakon ovakvih projekata?

Osnovna namjera projekta „Imagine art after“ nije u tome da se čarobnim štapićem u jednom trenutku promijeni svijet, nego da spoji ljude iz različitih zemalja, da im se omogući da govore u svoje ime i da se, konsekventno, utječe na destabilizaciju klišeizirane percepcije suvremene umjetnosti i svijeta.

Osim toga, za mene lično, jedno od najvećih iznenađenja projekta leži u činjenici da velik broj ljudi iz London upućuje „pogled žudnje“ ka integritetu i posvećenosti umjetnice Adisalem Bizovurk (Addisalem Bezuwork) iz Etiopije.

Dijalog je samo prva faza projekta. Druga faza se sastoji od financiranja produkcije umjetničkih projekata; treća faza od „prave“ izložbe u Britaniji (za razliku od virtualne izložbe na „Guardian Unlimited“). Za vrijeme izložbe svi će se umjetnici sresti u Londonu.

Ja sam upravo pokrenula vrlo kompleksan proces da se „Imagine art after“ pretvori u projekt koji će se događati svakih četiri do pet godina. Ukoliko se to ostvari, „Imagine art after“ će postati alternativa „Dokumente“.