Negde u aprilu 1993. godine Dafina Milanović, čuvena srpska majka, rečima „Šta je, stoko jedna?“ obratila se svojim štedišama u Valjevu. Te godine, koju pamtimo po ratu u Bosni, sankcijama i hiperinflaciji, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije general Života Panić u nemačkom magazinu „Špigl“, objasnio je da Srbi, ako to situacija bude nalagala, mogu da žive s komadom hleba i jagnjetom na ražnju. Iste godine Ljiljana Tadić i njen suprug Miodrag otvorili su galeriju u centru Beograda. Da li je ime Zvono trebalo da odzvanja u godinama bestijalnosti i beznađa i da nas štiti od realnosti u kojoj smo živeli? Te godine je svakako počela njihova avantura.
Posle deset godina rada imaju više od sto autorskih izložbi za sobom.
„VREME„: Kako ste se usudili na taj rizičan korak, osnivanje samostalne galerije u tako lošem vremenu?
ljIljANA TADIĆ: Uz veliku podršku porodice i bliskih prijatelja. Oni su zajedno s nama prepoznali ono što drugi nisu primećivali i nisu umeli da vrednuju, i tako smo počeli da gradimo ugled galerije. Presudna je bila izlagačka koncepcija koju su prvi prepoznali i podržali likovni kritičari i teoretičari umetnosti, kasnije je došla i podrška institucija.
Čime se rukovodite u odabiru umetnika koji izlažu u vašoj galeriji?
Osnovna koncepcija rada galerije Zvono je prepoznavanje i promovisanje mladih umetnika. Kroz praćenje njihovog rada, od druge godine studija, često im organizujemo prve samostalne izložbe dok su još na akademiji. Kasnije nastavljamo da pratimo njihov rad i karijeru. Neki od umetnika koji su svoje prve izložbe imali u Zvonu sada grade uspešne samostalne karijere u inostranstvu. Tako na primer Nikola Savić, jedan od prvih mladih umetnika koji je izlagao u Zvonu, uspeva da se bavi umetnošću u Londonu, Nikola Pešić magistrirao je u Nemačkoj, prošle nedelje u Zvonu imao je samostalnu izložbu koje se zvala „Odmah oprati“. Tu su još Simonida Rajčević, pa Mihael Milunović koji ima paralelnu karijeru u Beogradu i Parizu, zatim Mirjana Ranković. Trudimo se da podržimo ono što je najbolje u aktuelnim likovnim dešavanjima. Mladi su prepuni vere i optimizma, a nama ostaje da ih prepoznamo i podržimo. Pored promovisanja mladih autora, Zvono jednom godišnje napravi izložbu nekog od naših umetnika koji žive u inostranstvu i koji su se tamo afirmisali. Ove godine smo imali dve takve izložbe. Jedna je autorska izložba Vesne Golubović, koja živi u Americi i u Zvonu je izložila radove koje je uradila baš za tu priliku i ovaj prostor. Druga izložba predstavljena je u novembru, pod nazivom „Karminke“ Milovana Destil Markovića, našeg čuvenog umetnika koji živi u Berlinu i o kome se u poslednje vreme mnogo pisalo. Pre nekoliko godina Radomir Damnjanović Damnjan, posle deset godina izlagačkog odsustvovanja u našoj zemlji, izlagao je kod nas. Specijalno za ovaj prostor napravio je dva performansa, na muziku Glena Milera „Čatanuga ču ču“ i „Beogradsku mrtvu prirodu“. Zatim smo imali izložbu Radovana Kragulja, koji predaje u Velsu, a živi u Francuskoj. Ne izlažemo strane umetnike, jer nije bilo ni uslova ni mogućnosti.
Ono što najviše cene mladi umetnici jeste vaša briga za njih i težnja da radove ponudite kupcima.
Tržište kod nas ne postoji! Slobodni umetnici veoma teško žive i, naravno, lako pristaju na prodaju radova po niskim cenama. Time prave problem mladim generacijama, jer ako afirmisani umetnici, koji iza sebe imaju dvadesetogodišnju, tridesetogodišnju karijeru, pristaju na niske cene, šta onda neko ko je mlad može da očekuje. Naravno, o tome se ne govori javno. Pred galeristima se drži lažni nivo i tako je nastao začarani krug. Tu postoji još jedan nerešiv problem. Kupci ne žele da kupuju u galeriji, jednostavno bi da preskoče tu kariku. Ne razmišljaju da galerije upravo od toga treba da žive. Galerije tek odnedavno imaju podršku Ministarstva za kulturu ili Gradskog sekretarijata za kulturu. Da bi se jednom uspostavilo tržište, mora se poštovati lanac umetnik–galerija–kupac. Umetnik bez galerije ne postoji, jer umetnik koji ne izlaže nema karijeru.
