Tarik Ali (1943) jedna je od istaknutih ličnosti savremene levice. Rođen je 1943. godine u Lahoru (Britanska Indija, kasnije Pakistan) u uglednoj ateističkoj porodici. Studirao je na Oksfordu, u interdisciplinarnom programu za filozofiju, politiku i ekonomiju. Živi u Londonu. Autor je drama i romana, koautor scenarija za dokumentarni film Južno od granice Olivera Stouna, i pisac brojnih knjiga političkih komentara, među kojima su Gospodari univerzuma: NATO–v krstaški pohod na Balkan, Sukob fundamentalizama, Buš u Vavilonu i Sindrom Obama. Alijev aktivizam počeo je rano – u prvim uličnim protestima i štrajkovima učestvovao je kao tinejdžer u Pakistanu – nastavio se tokom šezdesetih u Evropi i do danas nije izgubio na intenzitetu. Uz česte nastupe, debate i govore na protestnim skupovima, redovno objavljuje komentare u „Gardijanu“ i „London rivju of buks“ i član je uređivačkog odbora časopisa „Nju left rivju“. Priča se da je Ali bio inspiracija za Street Fighting Man Rolingstonsa i Power to the People Džona Lenona. Nedavno je kod nas u izdanju Lagune objavljeno njegovo petoknjižje Islamski kvintet – pet istorijskih romana u kojima pripoveda o susretima islama i Zapada od krstaških ratova naovamo.
„VREME„: Nedavno ste u Parizu učestvovali u suđenju Bernaru Anri–Leviju za zločine protiv intelekta. Optužnica između ostalog navodi „filozofsku ništavnost praćenu akumulacijom moći i kapitala„. Da li je porota izrekla presudu?
TARIK ALI: Uvek sam smatrao Anri-Levija blago komičnom figurom. U dve prilike sam s njim delio podijum u debati – u Berlinu i Njujorku – i podsetio me je na kočopernog pauna u sezoni parenja (otud, mislio sam, ta permanentno raskopčana košulja). U Francuskoj, međutim, nije malo onih koji ga smatraju više mračnom nego komičnom pojavom. On je najvidljiviji i najtaštiji medijski intelektualac Republike. Pravi pravcati Tintin. Spreman za avanture kad god je potreban da baci neku pozu. NATO osvaja Kabul. Tintin momentalno ode i vrati se da nas izvesti da je, kako bi pomogao Avganistancima, lansirao novi časopis u Kabulu. Naziv? Nouvelle Kabul. Naravno. Drugačije nije moglo biti. To je bilo 2002, ali svi Avganistanci koje sam pitao zaklinju se u Koran da takav magazin ne postoji, čak ni u kabulskoj utvrđenoj „zelenoj zoni“. Da li je to bila čista fantazija? Moguće. Granica između stvarnog i nestvarnog nikad nije jasna sa Tintinom. Tako da je suđenje u Parizu bilo zabavno. Proglašen je krivim, u odsustvu. Kazna: da čita svoje knjige naglas svakog dana, doživotno.
Bili ste pozvani na debatu „Da li je Evropska unija mrtva?“. Zašto takva tema?
Nisam mogao da odem na tu debatu, ali sam prema EU vrlo kritičan, najblaže rečeno. Taj projekat je potonuo ekonomski i politički. Ekonomski, jer je EU prigrlila neoliberalizam. Rezultat: Island, Irska i Grčka danas, sutra možda Španija, Portugalija i Italija. Katastrofalne priče. Politički, proširivanje EU na Istočnu Evropu je neutralisalo svaku mogućnost nezavisnosti od Amerike. Peri Anderson, moj kolega iz „Nju left rivjua“, napisao je razornu kritiku Evropske unije takve kakva je, i nije pisao sa nacionalističke tačke gledišta: njegova nova knjiga, Novi stari svet, trebalo bi da bude obavezno štivo za sve koji još uvek gaje iluzije o EU.
Evropske vlade uporno zaokreću udesno. Multikulturalizam je meta napada iz nekoliko pravaca. Možete li da pojasnite razliku između desničarskih napada i kritika koje dolaze s levice – na primer od Žižeka, koji govori o lažnom multikulturalizmu; ili od Badjua, koji u Etici piše da jezik multikulturalizma prikriva „imperativ osvajačke civilizacije: postani kao ja, i poštovaću tvoju razliku„.
Slažem se sa Žižekom i Badjuom. „Multikulturalizam“ elite je uvek bio uvredljivo nadmen i instrumentalizovan. Sada je ta priča napuštena da bi se političari dodvorili strujama ekstremne desnice u svojim državama. Merkelova je počela da koristi identitarijanski jezik, koji potiče od Karla Šmita, da bi objasnila zašto Nemci turskog porekla nikada ne mogu zaista biti Nemci. Lekcije o holokaustu nisu dubinski usvojene. Sarkozi i Kameron su takođe prešli u napad. Multikulturalizam je za te ljude šifrovana oznaka za muslimane. Uvek je zgodno naći žrtveno jare. Dvadesetih, tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, to su bili Jevreji. Danas, muslimani. Sutra, ko zna.
Ako je EU prevashodno ekonomska zajednica, kakve su političke posledice pada sistema u Grčkoj i Irskoj?
Katastrofalne. U stvari, racionalno buržoasko rešenje bilo bi da se EU rasformira i da se rekonstituiše kao jezgro Evrope: Nemačka, Francuska, Belgija, Skandinavija. Da se izgradi kao socijalna Evropa, sa drugačijim ustavom. Britaniju bi trebalo isključiti jer je njena elita genetski privržena atlantizmu. Ne mislim da će se išta od toga desiti. Ono što je verovatno jeste to da bi EU mogla da implodira tokom naredne decenije. Uvek se zalažem za regionalne blokove: iberijsko jedinstvo, balkanska konfederacija koja bi obuhvatila Bugarsku i Grčku, itd.
Da li je moguće dati koncizan opis savremene levice, ili bi bilo tačnije reći da je to heterogena skupina pokreta?
Kolaps komunizma doveo je do brzog kolapsa socijalne demokratije: ona je izvršila samoubistvo. Levi deo Evrope je slab, kao i socijalni pokreti, ali u mnogim zemljama ima nagomilanog gneva koji ne nalazi političko udomljenje. Zato imamo studentske ustanke, talase štrajkova, ali ne i ujedinjujući politički program ili partiju. Kontrast sa Južnom Amerikom je očigledan. Tamo su socijalni pokreti stvorili nove vrste partija i osvojili političku vlast levim socijaldemokratskim programima.
Čini se da na levici ima teorijskih nesuglasica. Frederik Džejmson je kritikovan u knjizi Ajđaza Ahmada U teoriji: klase, nacije, literature. Danilo Zolo u novoj knjizi Pravda pobednika nije baš oduševljen Hartom i Negrijem; njih je kritikovao i Badju. Da li je to znak otvorenosti i zrelosti u internim raspravama, ili je znak problema?
Uvek je dobro kada je levica spremna da raspravlja o idejama. Hart i Negri, kao poseban slučaj, oštro su kritikovani na levici, a teze njihove Imperije našle su se pod sumnjom od koje nisu oslobođene. U tome se slažem sa Zolom i Badjuom. Imperija je bila stimulativan rad liberalnog utopizma.
Ako biste razgovarali sa mladim ljudima koji žele da znaju više o levici, gde biste im savetovali da počnu? Koje su knjige za vas bile formativne?
Svaka generacija nalazi sopstveni put. Za mene, to su bili Marks, Lenjin, Trocki, Dojčer, Mao, kao i Stendal, Balzak, Dostojevski, Faiz, Neruda i drugi. Kada me neko pita, uvek predložim da mladi ljudi pokušaju da čitaju Kapital, kao i Marksove političke spise. Ali da ih čitaju kao sociologiju i politiku, ne kao religiju.
Ako se dobro sećam, „Nju left rivju“ je imao neslaganja sa nekim intelektualcima iz Srbije.
Koliko se ja sećam, imali smo neslaganja sa nacionalistima u svim dresovima: Hrvatima, Srbima, Slovencima. Nismo bili rešeni da demonizujemo bilo koji deo bivše Jugoslavije. Još uvek verujem da je raspad te zemlje bio ogromna tragedija i da Evropljani koji su ga ohrabrivali (pre svega Nemačka) imaju veliku odgovornost. EU je ostavila bivšu Jugoslaviju na cedilu, Amerika je stupila na teren i stvorila sopstvene protektorate.
Po vašem mišljenju, postoji li ovde potencijal za jednu modernu levicu? Ili smo ograničeni na izbor između prepakovanih aparatčika iz Miloševićeve ere i liberala „levog centra“ koji sanjare o „kapitalizmu sa ljudskim licem„?
Prošle godine sam putovao u Zagreb, Beograd, Novi Sad i Sarajevo, i ohrabrila me je činjenica da velik broj mladih ljudi želi da prevaziđe destruktivni nacionalizam devedesetih. Mislim da bi bilo važno ponovo stvoriti zajednički kulturni prostor, gde bi se intelektualci i umetnici redovno sastajali da razgovaraju o zajedničkim problemima. Elite u zemljama bivše Jugoslavije su veoma slične: korumpirane su i nemaju političkih principa. Desni centar ili levi centar, nebitno je. Postoji samo jedna vrsta političke zverke: neoliberalni političar koji gleda kako da uzme novac za sebe, za svoju porodicu, svoj klan, svoje kompanjone. To je savremena demokratija. Hrvatski studentski pokret je osporio ove prioritete prošle godine. Zato gajim nadu da će se pojaviti nešto novo.
Neki zapadni autori bliski levici pisali su o Jugoslaviji i, premda su njihove kritike Zapada bile dobro obrazložene, bili su manje strogi u opisima političkog sistema u Srbiji devedesetih. Dajana Džonston, recimo, ili Majkl Parenti. Kako vidite jugoslovenske ratove sa ove istorijske distance?
Kao što sam rekao, ratovi su bili nepotrebni. Politika MMF/EU, da navedem samo jedan primer, imala je za posledicu nemogućnost plaćanja JNA, i tako je stvorila osnovu za ultranacionalizam. Suzan Vudvord je detaljno i veoma uverljivo pisala o ovom aspektu ratova. Neki pisci su umanjivali poroke Miloševićevog režima, u pravu ste. To je bila reakcija na demonizaciju u zapadnim medijima i propagandu koja je imala za cilj da opravda NATO bombardovanje. Kao da je Tuđman bio bolji od Miloševića? Bili su vrlo slični. Obojica su aktivno ohrabrivali uspon gadnog nacionalizma. U slučaju Hrvatske, to je značilo odavanje pošte ustašama: naci-kolaboratorima. Oni su prvi vrištali „Danke Deutschland“. Moje simpatije bile su na strani B92 i splitskog „Ferala“ gde su Tuđman i Milošević prikazani zajedno u krevetu dok pokušavaju da skroje svoje prljave nove države.
Napisali ste: „15. februara 2003, više od osam miliona ljudi marširalo je na ulicama pet kontinenata protiv rata koji još nije počeo.“ Bilo je zaista impresivno. Ali rat je ipak počeo. Šta vidite kao glavna dostignuća ove antiratne akcije? Ima li ona trajnih posledica?
Protesti 2003. godine pokazali su da su milioni običnih ljudi – levica je bila u njihovoj senci – znali da njihovi političari lažu, i pokušali su protestom da spreče rat. Kada im to nije pošlo za rukom, postali su, izuzev male manjine, demoralisani i pasivni. Nisam siguran da li ima trajnih posledica. To je bio dan gneva: preventivni udar protiv planiranog rata. Nažalost, nije bilo uspešno i više od milion Iračana je umrlo. Ko će odvesti Buša i Blera pred Haški tribunal?
Možda Obama? On je ipak dobitnik Nobelove nagrade za mir… Pisali ste o njemu u knjizi Sindrom Obama. Koji su simptomi?
U današnjoj Americi, demokratija dopušta samo umereno republikanstvo. Obama je upravo to. Ništa više. Kontinuiteti sa njegovim prethodnikom Bušom imaju mnogo veću težinu nego sve razlike među njima. Na domaćoj i međunarodnoj sceni, Obama je promašaj: nesposoban za ozbiljnu reformu zdravstvenog sistema, popustljiv prema bogatima, eskalacija rata u Avganistanu, klanjanje Izraelcima, teturanje tamo-amo dok nije shvatio da se Mubarak ne može spasiti u Egiptu. Teškoće Vašingtona u Egiptu, posmatrane u globalnom kontekstu, pokazuju širi zahvat nego za vreme Buša: oslanjanje na korumpirane figure u Pakistanu, Jemenu, Iraku, Avganistanu, a sada je iskonstruisana i podela Sudana. Više od milion ljudi je poginulo u svim tim ratovima. Ko će ići u Hag? Spisak je dug skoro kao spisak iluzija koje o Obami gaje liberali, očajnički se hvatajući za svaku slamku. Legalizacija gej prava u vojsci nadomeštava sve drugo. To je tužan komentar na američku politiku danas.
Pre nekoliko dana gledao sam uzbudljiv razgovor Tarika Ramadana i Slavoja Žižeka o događajima u Egiptu. Gostovali su u engleskom programu Al Džazire. U poređenju, komentari mejnstrim medija o protestima bili su hladniji, ambivalentni. Otkud takva uzdržanost? Šta se dešava u Egiptu? Ili – šta se desilo?
Arapski svet, sa Egiptom u središtu, proživljava evropsku 1848. Nasuprot ranijim medijskim komentarima, ove masovne mobilizacije i ustanci imaju malo zajedničkog sa Istočnom Evropom iz doba 1989. Tada je preovlađujuća želja bila pridruživanje Zapadu i da se bude kao Zapad, da se podrže njegovi krstaški ratovi, da se podražavaju njegovi kriminalci, da se prihvati njegova „civilizacija“. U arapskom svetu ljudi žele nezavisnost i demokratiju, žele da se odvoje od ružnog imperijalnog zagrljaja Zapada koji je podržavao njihove despote. Zbog toga je prijem u većini zapadnih medija bio mlak. Tri stotine mrtvih u Egiptu ne uzbuđuje ih kao jedna smrt u Teheranu. Živimo u svetu gde građani Zapada ignorišu zapadne dvostruke standarde. Mnogi su se na Zapadu poveli za Netanjahuovim primerom i uzdržavali se od kritike Mubaraka. Još uvek se ustručavaju da se rastanu sa Mubarakom, koji je kohabitirao sa gotovo dvostruko većim brojem imperijalnih vođa nego što ih je nekad primala Kleopatra.
Citirate poeziju u svojim političkim tekstovima. Pesme Saadi Jusefa navodite u knjizi Buš u Vavilonu, a članak u „Gardijanu“ o studentskim protestima u Velikoj Britaniji završavate Brehtovim stihovima: „Bolje je, mislimo, da u gnevu ustanemo…“. Čini se da indignacije ne nedostaje. No, gnev sam po sebi sigurno nije dovoljan. Ima li poezija neku ulogu u praksi, u akciji, u artikulaciji osećaja indignacije i nepravde?
Na Trgu Tahrir u Kairu još uvek recituju poeziju. Poezija postaje ključna pod despotskim vladarima i ona zadržava svoju moć, posebno kada je pevaju dive pred običnim ljudima. To je duga tradicija u mnogim delovima sveta.
