Kao i za tradiciju u drugim oblastima, i kod sevdaha očuvanje opšteprihvaćenih duha i kvaliteta najčešće se javlja u dva oblika: kao lakše prepoznatljivo i isplativo ponavljanje utvrđenih obrazaca, kojim dominira kriterijum verodostojnosti a često pati od ofucavanja; i, rizično i izazovno tkanje izvornog kroz nove uticaje i kontekste, neretko sa širenjima stila i geografsko-repertoarske baze. Po mnogo čemu (ne)tipični za BiH, pa i za Balkan, izraziti predstavnici ovog drugog – tzv. neo-sevdaha – jesu Damir Imamović, Divanhana i naravno Amira Medunjanin (r. Dedić, Sarajevo, 1972).
Pošto je beogradsku publiku pažljivo osvajala kratkim pojavljivanjima sa po jednim pratiocem, u okviru šarenih programa – „Dani Sarajeva“ (maja 2010. s pijanistom Bojanom Zulfikarpašićem), „Veče sevdalinki“ (novembra 2010. s lutnjistom Edinom Karamazovim) „Guitar Art Festival“ (marta 2012. s klasičnim gitaristom Boškom Jovićem) – Amira je svoj prvi dugometražni koncert ovde održala februara 2014. u Sava centru, i odmah trijumfovala. Njen evropski proboj nastavljen je komplimentima za album Silk & Stone (2013, World Village – Aquarius), „zbirku regionalnih tradicionala“, već treći za redom s prestižnim etiketama (Harmonia Mundi/World Village – 2009. Zumra s harmonikašicom Merimom Ključo, 2010. Amulette u produkciji Bojana Z), pa je se brzo zaželela i šira domaća publika. Ulaznice (900–2100 d.) još su brže rasprodate, i Sava centar napunila je publika dopunjena starijim i šarenijim ljubiteljima sevdalinke, nesputana do dobacivanja naslova i zaglušivanja instrumentalističke ornamentike talasima aplauza.
Uzdržano elegantna g-đa Medunjanin spremila se da odgovori ravnom merom – dosad najjačom sviračkom silom u svojoj pratnji. Kad žičanom kvintetu dodate Zulfikarpašićevu sklonost da kreativno petlja „ispod haube“ klavira, mogao je ovo biti i deo – štaviše, vrhunac – Guitar Art Festa koji se upravo privodio kraju. Jer, već viđenim saradnicima Joviću (BiH), Bojanu Z (predstavila ga: „Zed; Pariz, ex Beograd“) i kontrabasisti Nenadu Vasiliću (Niš/Beč), pridružila je diskretnog električnog/džez gitaristu (Ante Gelo, Zagreb) i turski dvojac starinskih instrumenata, upoznat u nadnacionalnim multi/kulti projektima. Ovog puta to su bili (o)ud (srodan lutnji, svirao Yurdal Tokcan) i kanun (između citre i cimbala, s više od 70 žica, virtuozno koristio Hakan Gungor). Potonji je naročito oduševio zvonkim filigranskim uvodima u Sejdefu majka buđaše i završnicu zvaničnog dela, Telal viče. No pre nego će nenametljivo krenuti putem svile & kamena, spontana Amira je sve prisutne dobila minutom ćutanja, svežu helikoptersku tragediju van svih manipulacija i špekulacija svodeći na čist, olako zanemarivan ljudski nivo. Sevdah je ionako narodna umetnost neizrečenog, prećutanog, podrazumevanog; tišine koliko i zvuka, i posebno tanane lirične granice između. „Duša“ je najčešće pevana i izgovarana reč ove večeri, prirodno i bez preterivanja, od nekog ko i ljude naziva „dušama“. Hiljade duša…
Posle su sve tačke zasluživale ovacije: i šaranje makedonskim (Eleno kerko, Oj ti momče ohrigjanče, Prošeta se Jovka Kumanovka, Zemi me zemi), i šaljivo skakutanje s obe strane Drine i podalje (Iz banju ide šejtan devojče, Sjajna mesečina, Moj dilbere, Marijo (deli) bela kumrijo, Simbil cveće), kao i Amirine uzdanice (Kradem Ti se u večeri, Grana od bora, Sn(ij)eg pade na behar, na voće). Stigla je i do Podravine, za podrugljivu Čula jesam da se dragi ženi, emancipovanu kao i u sevdahu Omer Beže ili Kafu mi draga ispeci. Sviračka postava je opravdano uslovila nešto duža izvođenja numera u kojima su džezirane deonice imali Z-Pašić i Vasilić, dok su gitaristi i Turci „vukli“ na fado-dramatiku. Varijacije broja muzičara na bini nisu dopustile trenutak dosade, a u punom sastavu bez napora su imali i perkusivne i zurla-efekte. Kad se Amiri u Zajdi, zajdi (jasno Sonce) pridružio majstor kratke cevi Bora Dugić, pokazalo se da bi i sintisajzer bio suvišan.
Euforija prija, pa bi reference na YouTube, FB i Silvanu lako otišle na pogrešnu stranu da Amira Medunjanin srcem nije ukotvljena u najdublja osećanja, odakle nijansama svog glasa i treperavim interpretacijama u sevdalinke prevodi i neočekivano. Vrhunci ovog koncerta (a bili bi lako i gotovo svakog drugog) tako su kamerne verzije (gitara/glas) evergrina Dušo moja nedavno preminulog Kemala Montena (ne pomenuvši ga; posle je rekla samo „Vječan će da bude“), i s Gelovim maestralnim uvodom starogradska Ima dana… U doba kad su postmodernizam i reciklaža opasno zbliženi, ovakvi dometi vraćaju svrhu i smisao obradama, ovakvi koncerti i najpomodnijima dokazuju važnost i lepotu muziciranja i slušanja uživo.
Neizbežni bisevi potrajali su do 2 sata i 45 minuta programa: prvo Kafu mi… samo uz klavir, za najbolje džez-klubove i soul-trenutke sveta; pa Loše vino (Bregović–Dedić) i neopozivo tužna, na ivici šapata i uzdaha Što te nema koja od Alekse Šantića preko Himze Polovine i Jadranke Stojaković nastavlja da živi i blista s Amirom Medunjanin. Taman koliko je život širi i bogatiji od kojekakvih WXY TV formata, i prave pesme su često prevelike za top-liste i trendove. Za njih su potrebni izvođači kao diva Amira – koja nije samo izdanak ženske sevdah-tradicije Zehre Deović, Nade Mamule, Bebe Selimović itd. nego baštini npr. i Kseniju Cicvarić i Dubravku Nešović, iz zlatnog doba radija.
