Dejstvo istorije na čoveka

U zemlji naglih rezova, stalnih amnezija i reanimacija, (auto)destrukcije, a koja se već sedamdesetak godina naziva Jugoslavijom, svi pokušaji uspostavljanja kontinuiteta na stvarnosnoj, političkoj ili istorijskoj ravni pokazali su se kao nemoguća misija. U Paviljonu Veljković, odnosno Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, od 17. avgusta do 4. septembra otvoren je Yugomuzej – prostor moguće defragmentacije i pomirenja individualnih i kolektivnih memorija i različitih interpretacija i konotacija segmenata prošlosti. Tvorac ideje, koncepta i celokupnog sadržaja te kompleksne, lucidne, višeznačne, višeslojne, kompaktne postavka, jeste beogradski umetnik, vanredni profesor na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti Mrđan Bajić, od početka 80-ih aktivan na našoj, kasnije i inostranoj likovnoj sceni. Yugomuzej trenutno obuhvata pet segmenata sa više od stotinu radova – težište postavke čine slajdovi ostvareni kompjuterskom manipulacijom koji su pojedinačno predstavljeni u lajt-boksovima, takođe, izložena je i monumentalna maketa Spomenika, zatim podna skulptorska postavka označena kao Igre, sledi segment Suveniri koji čini mnoštvo objekata i skulptura, ali je tu i Yugomuzej SHOP sa zanimljivom ponudom fotografija i printova. Muzejski eksponati su prezentirani i katalogizirani po važećim muzeološkim pravilima – npr. eksponat 000039: Štafeta; 160x300x300 cm, 2001. Drvo; ruže; svetla budućnost; pioniri (4 kom); Štafeta nošena kroz sve krajeve SFRJ iz 1980. godine. Donator: Mirko i Slavko; ili 000019: Cvet; 220x120x2500cm; 1999; Cvet iz kose Prof. dr Mire Marković; postolje sa bistama: Vladimira Iljiča Lenjina, Mao Ce Tunga, Josipa Visarionoviča Staljina, Karla Marksa, Fridriha Engelsa i Kim Il Sunga; replika Tatljinovog spomenika Trećoj internacionali izvedena od dvadesetčetvorokaratnog zlata. Donator: KPGT Šećerana, itd. Ukratko, Yugomuzej jeste jedan od najosobenijih i najcelovitijih umetničkih projekata ostvarenih na našoj likovnoj sceni u skorijem periodu.

„VREME„: Geneza Yugomuzeja je od prvobitne ideje do aktuelne postavke prošla kroz više karakterističnih faza.

MRĐAN BAJIĆ: Čitava priča zapravo kreće tokom onoga što Beograđani danas zovu „bombanje“. U trenucima kada su se svi ti predmeti okolo tako lako i jednostavno uništavali, meni je izgledalo apsurdno da se proizvode neki predmeti. To je koincidiralo sa zatvaranjem u kućne uslove, kao i sa radikalnom i bezočno jasnom svešću o tome koliko istorija menja privatno, koliko utiče na život, i koliko svi ti usputni istorijski događaji, koje razumemo ali nas se zapravo ne tiču, koliko oni zapravo jako i suštinski menjaju naše živote. Jednostavnije rečeno, u tom trenutku sam počeo da skeniram fotografije predmeta od istorijskog značaja za to sedamdesetogodišnje postojanje Jugoslavije i da ih u kompjuteru kombinujem u neke skulptorske konglomerate koji su cinični i podrivajući spram nekih ideoloških šema po kojim su nam ih obično objašnjavali. Prosto, dao sam svoju verziju te druge istorije – događaja iz naše neposredne istorije 90-ih godina, koja je najjasnije obznanila to prisustvo istorije u životima, u privatnom, pa sve do nekih drugih segmenata istorije koje smo uglavnom prihvatali kroz nametnutu ili samonametnutu ideološku prizmu. Dakle, u tom trenutku mejl je bio komunikacija koja je odlično funkcionisala, te sam ja tako te svoje eksponate slao ljudima – uz titlove koji ih objašnjavaju, odnosno uz eksplikacije onoga od čega su oni sastavljeni, što je suštinski označitelj onoga što oni znače. To je naišlo na veoma dobre reakcije, i oformio se jedan čitav krug „ljubitelja Yugomuzeja“, kako sam ja to nazvao. Neposredno posle toga, 17. avgusta 1999. godine sam u okviru Belefa bio u prilici da postavim veliki bilbord na Slaviji koji je pokazivao polurazrušeni pejzaž Slavije sa jednim ogromnim spomenikom za koji sam tada u svim medijima govorio kako će on stvarno biti napravljen i da bi trebalo da bude visok 27 metara. U stvari, taj spomenik je zamišljen kao neka mešavina socrealizma i Diznilenda; on sadrži znak srpa i čekića, nekakvog istorijskog simbola radničkog pokreta s početka veka, što je opet skopčano sa tim trgom, sa Dimitrijem Tucovićem i sa tom nepatvorenom emancipatorskom levičarskom idejom, dok je s druge strane sadržan i taj logotip IBM-a, koji je za mene nekakav simbol tog tehnologističkog sveta koji nadolazi i liberalnog kapitalizma, na kraju krajeva. Tada sam obznanio da će tu, na trgu na Slaviji, kao deo tog imaginarnog projekta, biti sazidan i podzemni muzej ogromnih dimenzija, koji bi istovremeno bio i podzemno sklonište, ali i mesto gde ćemo se pod zemljom, ćušnuto, suočiti se sa svim tim krhotinama naše zajedničke istorije i videti sve te eksponate.

Slaviju postavljaš kao središnju tačku, epicentar svog imaginarnog muzeja. S jedne strane, Slavija se otkriva kao paradigma celokupnog jugoslovenskog prostora; sa druge, u bližoj okolini Slavije si odrastao, išao u školu, tu je tvoj atelje, stanuješ gotovo preko puta Paviljona Veljković. Dakle, i bukvalno i metaforički na tim se prostorima prepliću i preklapaju tvoja lična i opšta istorija.

Slavija zapravo jeste nekakav simptom našeg življenja – tu su naslage istorija, naizgled ništa organizovano, ništa planski, a u stvari jako vitalno, jako živo… Ako se analiziraju te linije presecanja, videćete da tu imate prvi Mekdonalds u Istočnoj Evropi i pljeskavice odmah u susedstvu, imate tu tzv. rupu u kojoj je počela da se zida Dafiment banka, na tom zemljištu čiji status nikada nije rešen, nikad nacionalizovan; s druge strane, tu je ta velika banka koju su počeli da zidaju 80-ih godina kao banku te velike Jugoslavije, koja je prevelika i koja nikada nije otvorena. Onda je tu i priča koju volim da naglasim – priča o Hotelu „Slavija 1“, koji je simbol tog modernističkog socrealizma, dok je „Slavija 2“ primer nečega što volim da zovem „postsocijalistički postmodernizam“, tu nekakvu lažno skupocenu gradnju od mesinga, mermera i tih stakala. Na Slaviji je JAT-ov terminal, ali i mesto polaska minibusa za Peštu, mesto menjanja deviza na crno, mesto čekanja autobusa koji nikako da stignu…. I taj Bodnarovljev socrealistički spomenik Dimitriju Tucoviću, pa porušeni bioskop Slavija, koji je mesto gde je održan jedan od prvih kongresa Komunističke partije Jugoslavije… Znači, to su te stalne naslage istorije koje brišu jedna drugu, koje nikako da krenu da se nadograđuju, da postaju jedno tkivo u kome su svi talozi istorije zapravo podjednako važni jer ih razumemo, pa bili oni pozitivni ili negativni oni mogu da učine da u budućnosti ne ponavljamo greške. U tom smislu mi se to mesto učinilo idealnim i zato sam veoma zadovoljan što je i ova prva prezentacija Yugomuzeja upravo u Paviljonu Veljković, koji je odmah tu, koji isto tako ima neku svoju nerazrešenu priču, mešanje privatnog i istorije, kao mesto koje je oduzeto, a koje je sada kulturni centar koji funkcioniše kao neinstitucionalizovana institucija. Taj Paviljon je mesto oko kog sam se ja u detinjstvu igrao ne znajući uopšte šta je to…. Tako da je sve to bilo idealno da se ja kao imela naselim u to mesto, i da se to tu prvi put pokaže.

Na koji način gradiš eksponate Yugomuzeja?

Moram da kažem da je rad na tim eksponatima prilično mukotrpan, u smislu da sam prelistao gomile knjiga, upotrebio silne fotografije… To jeste jedan privatan izbor gde se eksponati uglavnom tiču 60-ih, 70-ih i 80-ih godina, s jedne strane, a gro su zapravo 90-te godine. S tim što sam ja posle to pokušao da popunim nekim elementima koji imaju dublje istorijske reference, kako bi se taj 70-godišnji period nekako popunio i zahvatio. Zapravo svi ti eksponati su složeni od citata koji se tiču bizarnih predmeta vezanih za bizarne događaje, kao što su recimo odelo u kome je Slobodan Milošević poslednji put video Kosovo, bager koji je poravnao RTS, citati Nikolaja Velimirovića, itd. S druge strane, neprimetno se kroz njih provlače i citati iz istorije moderne skulpture, tako da sam pravio neke skulptorske situacije koje bi mene kao vajara zadovoljile, kao nekakve prostorne petlje. U domenu mog matičnog zanimanja meni je zanimljivo da se radi o virtuelnom, nepostojećem muzeju kome se konkretizovanjem daje na ubedljivosti. Odnosno, to je pokušaj da se stvarnim, prezentnim, skulptorskim rešenjima i njihovim gomilanjem eventualno postigne sugestivnost da nešto što zapravo ne postoji u stvari može da postoji – zapravo, izjednačuje se ono što smo u stanju da zamislimo, da shvatimo kao sliku, sa onim što je u stvari realno, postojeće. Priča je ta da se na ovom terenu, više nego igde, istorija i političko mešaju u privatno, da postaju deo naših svakodnevnih života, i mi stalno moramo da se određujemo prema realnosti, što je, čini mi se, u jednoj čitavoj generaciji zamenilo nekakve privatne fantazije, znači ušlo u svakodnevicu na najdirektniji način. Tako je svaki od tih eksponata u stvari traganje za tom drugom istorijom, za istorijom koja uspostavlja ciničan odnos prema ideologiji koja nam je nudila njeno tumačenje – bilo da se ideologija tiče kasnog socijalizma ili sada narastajućeg mutiranog nacionalizma, koji bi opet želeo da nam nametne neke stvari kao samo jedno moguće čitanje. Upravo se radi o trenucima istorije koji su ćuškani pod tepih, o kojima se nije želelo znati, ili se u preuveličavanju njihovog značaja opet krila određena namera. Tu se provlače najvažnije ličnosti, zapravo predsednici ili vladajuće dinastije svih postojećčih Jugoslavija, kao mesto strašnog glorifikovanja i mesto zaboravljanja realne veličine koja je možda i postojala. Zapravo, to jesu prepleti koji u nekom svom smešnom sučeljavanju prosto otvaraju problem, odnosno razbijaju njegovu ukalupljenost u ideološke šeme.

U Beogradu si poslednji put samostalno izlagao 1989. godine, da bi tokom 90–ih samo povremeno učestvovao u retkim, probranim projektima i delovao u nekoj vrsti poluilegale. S druge strane, tokom protekle decenije si u inostranstvu imao više značajnih izlaganja.

Od 1989. godine, kada sam održao poslednju izložbu u Salonu MSU-a, postojala je opšta tendencija koju sam i ja prihvatio – a to je to samoisključivanje iz institucija koje mi nisu odgovarale, što je gledano s opšte pozicije verovatno loše, dok je s privatne to bila jedina moguća solucija. U mom slučaju to je povezano i s tim što sam od 1990-96. živeo u Parizu i tamo uradio neke izložbe koje nažalost nikada nisam uspeo da pokažem ovde, a koje su govorile o telu, o zaboravu, o oružju, imale su tu potku govora u metaforama o stvarnosti. Po povratku u Beograd 1996. godine više nisam imao ni želju ni volju da učestvujem u tom izmišljenom javnom životu. S tim što sam bio svestan da se sa tom navalom okružja prosto moram, makar i pamfletski, uhvatiti u koštac i krenuti njome da se bavim. Priča o Jugomuzeju polako se oformila kao moguće razrešenje – u smislu odustajanja od institucija, potrebe da se izdvojite iz institucija koje vam ne odgovaraju, i potrebe da na kraju krajeva izmislite neku instituciju koja će vam obezbediti prostor delovanja, u kojoj ti komanduješ na svaki način i time isključuješ mogućnost manipulacije koja je bila sveprisutna.

Na koji način će se Yugomuzej dalje graditi i razvijati?

Kada sam sve to počeo da radim, 1999. godine, to je imalo i neku konotaciju prekoračenja. Tokom prošle godine sam već, da tako kažem, izgubio to mesto govora, jer naravno da nisam želeo da uđem u neki opšte prihvaćeni diskurs. Mislim da u tom proizvođenju viška istorije mi svakako nećemo postati ta jedna obična, normalna zemlja gde je problem ugroženih veverica najveći problem koji se ima razrešiti, već će sve ono što je nagomilano tokom protekle decenije sigurno imati svoje puteve, svakako ne brzog, razrešavanja. Tako da će taj upliv istorije i političkog u svakodnevicu i dalje svakako postojati. Rad na Yugomuzeju je posao koje me vrlo opsesivno držao ove 2-3 godine i koji ću verovatno nastaviti, jer ovde nažalost imamo situaciju koju ja lično, a verujem i mnogi, nisam očekivao –da jedna politička oligarhija samo smeni prethodnu, što je dosta loše, i to je situacija kojom sam ja dosta nezadovoljan. Tako da ovde već postoji čitav niz eksponata koji se tiču ove nove situacije, koja traje manje od godinu dana, ali svakako obećava da će tu biti još strašno mnogo brljotina i loših istorijskih poteza i pokušaja da se reinterpretira istorija na način na koji to nekome odgovara. U tom smislu eksponati će se sigurno množiti. S druge strane, projekat je napravljen tako da je otvoren, da je strašno usitnjen, tako da tu ima dosta elemenata da se izmišljaju i novi segmenti te nepostojeće institucije koji će se prevesti u realnost.