Davni sajmovi

Kad sam upoznao kompleks (starog) sajmišta (nakon mog preseljenja na Novi Beograd, 1978), pomislio sam: mora da su ovde nekad bile nove i lepe zgrade, kako li je to izgledalo i kad je to bilo? A onda, jednog dana, krenuo sam na putovanje kroz vreme. I – nisam mogao da poverujem!

Istorija i arhive kažu da je za buduće sajmište (i budući Novi Beograd) presudna bila najpre 1923. godina i to iz dva razloga. Prvo, tada je donet generalni urbanistički plan, koji je predviđao „osvajanje“ leve obale Save. Drugo, iste godine osnovano je Društvo za priređivanje sajma i izložbi u Beogradu, koje će imati važnu ulogu u gradnji sajma. Najpre je bilo nedoumica oko lokacije, koja se menjala i „selila“ po Beogradu – od Topčidera do Dunava i Donjeg grada na Kalemegdanu. Na kraju je odluka pala da to bude druga obala Save – budući Novi Beograd, pored puta koji se nadovezivao na lančani most. Pripremni radovi i gradnja otpočeće tek 1936.

Za tih 13 godina stekla su se dva važna uslova. Prvo, skupljene su investicije i donacije u građevinskom materijalu. Drugo, posle zapleta i afera (smicalica zainteresovanih arhitekata itd.) stiglo se i do idejnog i arhitektonskog rešenja (autori su bili arhitekte: Rajko Tatić, Milivoj Tričković, Đorđe Lukić).

Realizacija je počela u jesen 1936. godine, tokom koje su izvedeni pripremni radovi (nasipanje itd.).

Kada je 6. juna 1937. godine u 10 sati svečano postavljen i osvećen kamen temeljac najvećeg paviljona beogradskog sajmišta, štampa je to propratila sledećim rečima: „Na levoj obali reke Save, između dva velika čelična mosta, koji spajaju zapadnu Evropu sa Balkanom i Istokom, skupili su se privrednici – ne samo iz Beograda i drugih gradova Jugoslavije, već i predstavnici mnogih država Evrope i Balkana.“ Eto ti sad – evropska i regionalna saradnja 1937. Za koliko je to godina Drugi svetski rat unazadio Evropu i region – 20, ili 50?

Sajam je podignut na mestu koje je Opština grada Beograda poklonila Društvu za priređivanje sajma i izložbi, ukupno 36 hektara. U prvoj fazi je izgrađeno oko 14 hektara, a do 1941. oko polovina te poklonjene površine.

SPEKTAKULARAN USPEH: Prvi sajam (septembar 1937) imao je oko 250.000 posetilaca (iz 17 država – od Persije do Engleske). Salone automobila (septembra 1937. i marta 1938) posetilo je (ukupno) oko 80.000 ljudi. Prolećni sajam 1938. imao je oko 100.000 posetilaca, iz 15 zemalja. Na jesenjem sajmu 1937. bila su 883 izlagača (odbijeno je njih 147, zbog nedostatka prostora). Izlagači su – pored jugoslovenskih – bili iz Nemačke, Italije, Čehoslovačke, Rumunije, Mađarske, Austrije, Danske, Švajcarske, SAD, Francuske, Engleske, Bugarske, Švedske, Belgije, Finske, Holandije i Japana (redosled prema broju učesnika).

Na prvom sajmu, 883 izlagača su izložila robu iz 36 oblasti: mašine i aparati, tekstil, metalurgija, poljoprivredne mašine, elektrotehnika,

hemijski proizvodi, automobili, radio-aparati, koža, galanterija, namirnice, motori, građevinarstvo, nameštaj, nakit, parfimerija, staklo i porcelan, alkoholna i mineralna pića, bižuterija, optika, foto i kinematografija, azbest, rukotvorine…

U specijalnom dodatku „Politike“, posvećenom sajmu u jesen 1938, Vlada Ilić, predsednik Opštine Beograd, u tekstu pod naslovom „Beogradski sajam počinje da posreduje između Evrope i Balkana“ ovako je ocenio perspektive:

„S vremenom Beogradski sajam postaće centar za celokupnu balkansku privredu. Posete iz balkanskih zemalja opravdavaju u punoj meri ovu nadu. (…) On za to ima mnogo više uslova nego ma koji drugi, jer leži na važnom saobraćajnom čvoru.“

Pojedine zemlje su na sajmu izlagale proizvode sa kojima su smatrale da mogu da konkurišu na međunarodnom tržištu. Osim toga, Francuska je (na jesenjem sajmu 1938) – pored svojih nacionalnih proizvoda (parfemi, porcelan, tehnika) i umetnosti – izložila i kolonijalnu robu (pirinač, rum, vanila, kakao, kafa), a slično i Holandija.

PREZENTACIJA TELEVIZIJE: U sajamskom glasniku iz 1938, koji najavljuje šta će biti predstavljeno na jesenjem sajmu, nalazimo i sledeću najavu.

„To je prvi put u Jugoslaviji da će publika i svi koji se interesuju za najnovije tehničke novine moći da vide televizijski prenos, o kojem su do danas samo slušali ili čitali. Televizija je još u razvoju. Njena praktična primena je još daleko, jer su prenosi još vrlo skupi. U jednom od paviljona biće smeštena četiri televizijska prijemnika, na kojima će se prenositi zanimljiv program, u saradnji sa radio-stanicom. Dnevno će biti šest emisija, tako da će sva publika moći da vidi televizijski prenos.“

Najava je i ostvarena, a publika je mogla da vidi i TV prijemnike i program. Inače, u to vreme najveći ekrani su bili 30-40 cm (po dijagonali).

U istom glasniku nalazimo najavu izložbe radija. „Beogradski Radio-klub priređivao je svake godine specijalne radio-izložbe. Prvo u Paviljonu ‘Cvijeta Zuzorić’, kasnije na sajmištu u paviljonu Spasićeve zadužbine. Iako su ove izložbe uvek bile uspele, ipak se pokazalo da je za proširenje radio-poslovanja bio uzak krug onih lica koja dođu na radio-izložbu… Ove godine će to biti organizovana kolektivna izložba u paviljonu 4, na kojoj će se moći videti ne samo prijemni nego i emisioni radio-aparati. Razume se, sve novi modeli i tipovi za 1939/40. godinu. Za vreme sajma Beogradska radio-stanica će u određeno vreme izvoditi naročite programe za posetioce radio-izložbe, kao što je to bio i dosada slučaj.“

SALONI AUTOMOBILA I SAJMOVI KNjIGA: Od početka, važni su na sajmu bili i saloni automobila. Prvi salon motornih vozila bio je na sajmu od 11. do 21. 9. 1937. Peti paviljon je bio posvećen automobilima. Među izlagačima su bili Dženeral motors, Adler, Dodž, Sitroen, Harlej-Devidson, Bjuik, Opel i drugi. U nekim paviljonima koje su podigle pojedinačne firme, izlagana su samo njihova vozila. Pažnju posetilaca na sajmu posebno su privukli aerodinamični modeli američke firme Grehem i nemački Mercedes Benc. A modeli Linkolna i Forda prodati su već na sajmu.

Drugi salon automobila održan je 5–15. 3. 1938. Bile su zastupljene SAD, Nemačka, Francuska, Engleska, Italija, Čehoslovačka, Austrija i Belgija.

Sajam knjiga priređen je 1939. U „Glasniku“ tim povodom pišu: „U paviljonu Spasićeve zadužbine priređuje se sajam knjiga koji će predstavljati smotru celokupne naše izdavačke delatnosti. Pored velikih izdavačkih preduzeća, tu su Srpska kraljevska akademija, Srpsko učeno društvo (iz Skoplja), Srpsko poljoprivredno društvo i Državna štamparija. Kod nas se još uvek malo čita, zbog toga je propaganda knjige interes izdavača i štampara. Na sajmove dolazi

baš ona publika kod koje tek treba buditi interes za knjigu i koja predstavlja novo polje rada.“

Na sajmu 1939. predstavljeni su i kućni hladnjaci koji sami proizvode led, o čemu „Glasnik“ piše ovako: „Pre 20 godina pojavili su se prvi moderni hladnjaci sa motorom koji su sami proizvodili led. Danas, tehnika je otišla dalje i izumela hladnjake koji proizvode led bez motornog pogona.“

Iz „Glasnika“ te godine saznajemo i sledeće: „NESALOMljIVI ČASOVNICI – Posetioci Beogradskog sajma imaće priliku da vide i časovnik koji se navija automatski, ne propušta vodu, nesalomljiv je i smešten u kutiju od nerđajućeg čelika. Nesumnjivo da ovakav časovnik znači veliki napredak i da će u budućnosti postepeno zameniti dosadašnji tip časovnika.“

Moda odevnih predmeta takođe je bila važna komponenta Sajma, a tome u „Glasniku“ (1939) nalazimo sledeći tekst, pod naslovom „Sajam lansira modu“.

„U mnogim stvarima sajam lansira modu. U tekstilnom paviljonu pojaviće se novi dezeni i nove vrste materijala, kod kožnih proizvoda nove forme tašni i kofera, kod galanterije novi dekorativni predmeti, kod nameštaja novi oblici stolova, stolica, ormana i drugih proizvoda, noviteti u bižuteriji itd.“

Inače, 1938. lansirani su sintetički materijali – lasteks (u različitim primenama) i najlon u proizvodnji čarapa i donjeg veša (steznici).

KRAJ I RAT: Ali, oluja Drugog svetskog rata već se nadvila nad Evropom i ubrzo će se sve promeniti, pa i namena ovih lepih zgrada, u kojima su se okupljali ljudi iz celog sveta, da jedni drugima pokažu svoja dostignuća. Okupator pretvara Sajam u nacistički logor (1941/44).

U početku je bio samo za Jevreje, ali ubrzo se njima pridružuju i ostali (dobija naziv – Prihvatni logor Zemun). U njemu se ubijaju zatvorenici, a uz Jajince i Banjicu on postaje i zaliha talaca (100 talaca je streljano za jednog ubijenog Nemca). Tokom pet godina, više od 10.000 Jevreja i oko 13.000 Srba i pripadnika drugih nacionalnosti ubijeno je u ovom logoru. Njihovi neobeleženi grobovi rasuti su svuda po prostoru sajmišta. Za vreme savezničkog bombardovanja u proleće 1944. srušene su sve zgrade, osim centralne kule i Spasićevog paviljona (gde se nalazila zatvorska bolnica).

Posle rata, očuvane zgrade date su likovnim umetnicima za ateljee, a bilo je i delom namerne, delom divlje gradnje. Kompleks je 1987. proglašen za kulturno dobro Beograda, a 1992. usvojen je Urbanistički plan, sa ciljem da se Sajmište rekonstruiše. Spomenik žrtvama logora otkriven je aprila 1995. (na 50-godišnjicu). Obnova ili uređenje nameće se već decenijama, ali nikako da postane prioritet, a teško je i naći sredstva potrebna za raseljavanje i gradnju.