Dan zagubljenih

Estradno „utvrđivanje“ značajnih (čitaj: unosnih) datuma donosi nam i u Beogradu razne zanimljive efekte – npr. godinama unazad Dan žena i pre njega tzv. Dan zaljubljenih/Valentinovo u prestonici Srbije uzeli su „pod svoje“ uglavnom izvođači iz Hrvatske. Neno (nekad Đavol) Belan se višestruko upisao u listu strelaca na stadionu Sv. Trifuna pa je zatim otišao dalje, a ove godine 14. februar rezervisali su Zoran (nekad Lačni Franz) Predin i Josipa Lisac – on u sali KNU/Kolarčevog narodnog univerziteta, ona u SC/Sava centru. Ali kajmak je, masovkom u „Areni“, ipak skinuo Sergej Ćetković, ovdašnji.

PRASLOVAN: Menjajući postave i repertoar hrabrošću džezerskog vođe sastava – bar jednom u sezoni – Predin se u klasičarski „Kolarac“ vratio posle prošlogodišnjeg osmomartovskog trijumfa s Matijom Dedićem i zajedničkim cover-albumom Tragovi u sjeti (2011, Menart – Srbija), zadržavši u programu svega par ex-YU standarda (npr. Bajagin Plavi safir), i naravno sopstvene uzdanice (Čakaj/čekaj me, O mladom studentu…, Za šaku ljubavi, Vilenjak, Lijepa, dok me ljubiš…). U međuvremenu su u opticaj/on-line krenule nove numere Kosa boje srebra (da, setna aluzija na Oči boje meda EKV, poznata i – refrenom – Margita) i Rumba čarolija. Neobično sazvučje potonje je nagovestilo Zoranove nove pratioce, bez posebnog naziva iako to svojim umećem svakako zaslužuju. Neočekivanu postavu čine virtuozni (klavirski) harmonikaš afro-frizure Janez Dovč, slikoviti džez-gitarista Robert Pikl i u pozadini samo naoko činovnički svirač tube (ne YouTube) Goran Krmac.

Kreativni preobražaji, ali brži od varenja čak i naklonjene publike, uz oštru konkurenciju u istom terminu, ovog puta u Beogradu uzeli su danak u odzivu Zoranu Predinu: iako s ulaznicama po starim cenama 1200–1700 din. „Kolarac“ nije bio popunjen, a izvođenje je svežinom i stilom to svakako zaslužilo. Posle topovske salve u čast Dana državnosti, otvorivši dvočasovni nastup novom Nema više zezanja bez šlema i starom ali manje poznatom Brez golobčka ni Benetk, a bis završivši s Mentol bonbon, Zoran Predin Trio prefinjeno je svingovao: Dovč u rasponu tango/bandoneon – šansona/mjuzet (i ponajmanje polka), i brzoprsti Pikl s lagano naelektrisanim zvukom i manuš-pratnjom (jednom i na buzukiju), uvijali su deonice oko stamenih Krmcovih bas-linija produvanih kroz limeni instrument. Te noći kad umrem uskrsla je u verovatno najlepšoj verziji do sad; nekim čudom, Bregović se – posle bosansko-rokerske, grčke, filmske, poljske, kvaziromske, navodno keltske itd. – nije setio da tu svoju baladu prodaje i u slovenačkom ruhu. Na dobitku je i klasični Praslovan samog Predina, sad s rečitativom.

Zanjihani su bili i naglasci u opuštenim, ali (ne samo zbog TV-snimka) kraćim najavama. Zoran je priču jasno smestio u autoironičnu srednjovečnost, temu koju je i Bolj star, bolj nor dovela do nostalgije Novog talasa Šta bi mi bez nas – tu je već zvezda večeri morala sopstvenu publiku da suzbija kako bi što tiše pevala refren. Odlično su primljene i nove, Generalica (za ovu priliku Okupatorka) i Ritam lelujave bluze, a ka vrhuncu se Predin poigrao i s obradama Oči čornije i (Š. Bajramovićeve) Hanume.

foto: blic / bojana janjić

DNEVNIK JEDNE LJUBAVI: U isto pretpraznično veče Josipa Lisac (r. 1950) ušla je s danima unapred rasprodanom salom Sava centra (više od 3500 ulaznica, 1600–2500 din.), i s dvoipočasovnim programom kojim je obeležavala 20-godišnjicu smrti svog (ehm) Pigmaliona, Karla Metikoša (1940–1991) i koji se od kraja prošle godine nastavio i na proslavu 4 decenije od izlaska njenog pomalo i nategnuto konceptualnog debi-albuma Dnevnik jedne ljubavi (‘73, Jugoton, uspešno ponovo objavljen 2009, CD Croatia Records). Možda nikad nije dovoljno ponavljati i objašnjavati kako je i zašto je legendarni LP Dnevnik… i do danas ostao jedno od najkvalitetnijih ostvarenja pop-muzike nastalih u Jugoslaviji, slično kao što je šarenoj publici ove večeri donekle i obrazovno poslužilo da ponešto (makar i iz amaterskih/turističkih filmskih inserata) sazna o karijeri Metikoša alias Met Kolinsa, rokenrol-pionira s Balkana. No Josipino estradno samosahranjivanje, sad pod neonskim Karlovim potpisom, i kičerizovano večnoljubavno veličanje svega što ima ikakve veze s njenim voljenim, mnogima je jednako odbojno kao i njen uobičajeni miks lucidnosti i prenemaganja.

Većina nas ipak je spremna da sve te zamerke ostavi po strani radi njenog pevanja, posebno kad nam gostuje ređe i od svojih ne čestih novih albuma (zasad poslednji Živim po svome, 2009, Croatia Records). I dalje u vrlo dobroj vokalnoj kondiciji, efektna i na otvorenom na velikim festivalima (pa tako i po Srbiji), gđa Lisac – takođe iskusna s prigodnim nastupima ovog datuma kad joj je inače i rođendan – kao istinska diva vrtela je šou s efektnim, osmišljenim „laserima“, nalik onome što je u istom prostoru nekad MESAM hteo da bude. Uobičajeni kvartet prvorazrednih hrvatskih rent-a-svirača predvodio je klavijaturista Gojko Tomljanović, a njihovom umerenom soul/fanku džezerske deonice dodavao je Josipin dugoprugaški trubač (za jednu tačku i harmonikaš) Josip Grah. Krenula je s očekivanom Ave Maria (iz prve ovdašnje rok-opere, Gubec beg ‘75), naravno i sa šeširom od kojeg smesta zaboravite skorojevićke „autfite“ I. Bjelice. Jubilej Dnevnika… vratio je u repertoar više numera s te ploče, aranžmanski ujednačenih sa snažnim ranijim (Dok razmišljam o nama) i kasnijim hitovima (Danas sam luda, programski Hir–na–kub), od čega su posebno profitirale Kraljica divljine/Gdje Dunav ljubi nebo, pompezne balade kojima je u prezreloj fazi njena pojava/ekstravagancija ostala bez odgovarajućeg muzičkog uporišta (koje, uzgred, napadne koleginice joj Bebi Dol i Slađana Milošević gotovo nikad nisu ni imale).

Presvlačenjem nije dobio jedino uglasti, neoborivo analogni a sad omekšali Ležaj od suza, ali Magla je razrađena ka gospelu, možda kao odjek verzije Predina & M. Dedića. Izostanak hora je samo pružio još više mogućnosti da Josipa demonstrira dubinu svog glasa i pevačku tehniku, pa je i to doprinelo ovacijama prisutnih.