Daleko od prozamanterije

Vladimir Sorokin je „najčudniji“ od ruskih postmodernista, računajući čak i Viktora Peljevina, tu metonimiju prozne (za)čudnosti; a sami ruski književni postmodernisti, e oni su valjda nešto „najčudnije“ u savremenoj svetskoj prozi, i to u najboljem mogućem smislu reči – što, meždu pročim, znači i to da ih se nikako, ali baš nikako ne bi moglo pobrkati s pretežno sterilnim i dosadnim postmodernistima serbskim, koji opravdano nečitani i nevoljeni (iz)umiru pred očima ravnodušne (ne)publike, samozatočeni u svom nategnuto „aleksandrijskom“ svetu, nenaseljenom ljudima i samo prividno/providno naseljenom knjigama.

E sad, ako je Sorokin „najčudniji“ među njima, onda je Mećava i možda „najčudnija“ Sorokinova knjiga – bar među onima koje su dostupne u srpskom ili hrvatskom prevodu – ali na način koji je za sebe takođe veoma čudan: radi se, naime, o romanu koji na površinskom nivou dobrim delom (prividno) sledi obrasce tradicionalnog ruskog realističkog pripovedanja – ali samo zato da od njih na koncu ne bi ostalo ništa, a da čitaocu i dalje ne bude baš jasno šta (mu) se to tačno dogodilo…

Hm, jesam li to rekao „realističkog“? Pa važi, ako pristanemo na to da se tako može nazvati sledeći zaplet: usred apokaliptične snežne mećave, oblasni lekar Platon Iljič stiže u nekakvu „sresku“ zabit odakle bi čim prije i po svaku cenu morao da se probije do izolovanog sela Dolgo u kojem vlada epidemija, a Platon je taj koji preživelima i još nezaraženima nosi spasonosnu vakcinu. Dobro, ali šta je to seljane snašlo? „Kolumbijska crna“, strašna zaraza koja one koje pogodi pretvara u zombije, a ovi onda idu okolo i ujedaju… Svojevrsni „vitez svog poziva“, Iljič jedvice nekako namoli i namami dobrodušnog seoskog momka kočijaša Kašljucka da ga, za pet rubalja, po strašnom kijametu odveze u to sedamnaestak vrsta udaljeno selo, i oni uprežu samohod sa pedeset (!) minijaturnih konjića „veličine jarebice“ (doslovno!), koji će ih kroz smetove prtiti do sela Dolgo do kojeg, hm, neće ni uspeti da se probiju kroz nanose strašnog, večitog, nepobedivog ruskog snega, ali će zato usput doživeti svakojake zgode, uključujući susret s zlim mlinarem kepecom i njegovom dobrom, jebežljivom ženom, saplitanje o misteriozne kristalne predmete piramidalnog oblika, bizarne Azijate na nekoj nejasnoj „državnoj“ službi usred Nedođije koji Iljiču daju potpuno transcendirajuću drogu… A sve se to dešava u Rusiji koja je otprilike današnja, ali je sve nekako pomereno, zemljom vlada izvesni Car sa svojom familijom, ljudi „gledaju radio“ ne bi li se informisali (postoje samo tri kanala: na prvom vesti o privrednim uspesima, na drugom crkvena služba, na trećem „zabava“), i živi se životom koji više liči na onaj iz pripovedaka seoske proze XIX veka nego na današnji; osim što u toj prozi nije bilo konja veličine jarebice, a bogami ni divova od po pet-šest metara visine, a baš o jednog takvog, umrlog u snegu, umalo će se razlupati Kašljuckova šklopocija…

Teško je, dakle, odgonetnuti i definisati šta je ovo, po iole konvencionalnim merilima. Satira? Važi, ali na šta tačno? Stilska vežba? Poigravanje s famoznim čitaočevim „horizontom očekivanja“ i prepuštanje čitaocu da sam u sve to što mu Mećava nudi upiše ona značenja koja mu se otvaraju – ako mu se uopšte otvaraju? Ili najpre – recimo da je to izbor ovog čitaoca – varijacija na temu „večitih ruskih egzistencijalnih pitanja“, tu i tamo diskretno posoljena hintovima i namignućima koja nisu nužno prozirna neruskom čitaocu?

Ali gle, šta god bila, Mećava se ne ispušta iz ruku do kraja, a Sorokinu uspeva da čitaoca namami, pa zadrži i na koncu zadovolji i zasiti svojom pripovedačkom magijom; nešto nalik na situaciju u kojoj nemate pojma šta je to što jedete i od koje je to, pobogu, biljke ili životinje, ali ne možete i ne želite da prestanete da jedete. Ne rekoh li još na početku da je sve to čudno? Da, ali: od takvih se čuda sastoji književnost, a tamo gde ih nema ima samo bezukusne, mada nutritivno ispravne odlikaške prozamanterije. „Sorokinovsko“ pisanje ne uči se na „kursevima kreativnog pisanja“, jer ono je kreativno po sebi, čak i kad niste baš sigurni kojim kursom je zaplovilo.