Zar još ti se o strastima sneva, O draži za pale serafime? Ne spominji onih čarnih dneva. Srce zgara, jer tvoj pogled seva. Voljom tvojom živi. Ili čime? Zar još ti se o strastima sneva? (Džejms Džojs, Portret umetnika u mladosti)
Sada je već sasvim jasno: u irskom roku sve započinje sa Džejmsom Džojsom. On je taj prvobitni, iskonski pank mesija, u zemlji gde je apsolutno svaki pesnik – roker. I obratno. Džonatan Svift, Oskar Vajld i Vilijam Batler Jejts tri su rokenrol mudraca što – na neki svoj nevidljivi način – svedoče rođenju Džojsovog genija. A sada, beskompromisne dablinske junoše iz sastava Inhaler, The Murder Capital, Gilla Band i Fontaines D.C. nastavljaju da prenose buktinju dalje.
Da je Dablin glavni grad svetskog fatalizma, odavno je poznato. The Murder Capital otvoreno ga nazivaju “prestonicom ubistva” praveći čemernu aluziju na gnusnu dobit proisteklu iz nečeg veoma nalik egzekuciji njegovih stanovnika. Ali, čijom tačno krvlju je on zapravo umrljan? Svojom lično, onom sopstvenog naraštaja, svih dičnih Dablinaca uopšte? Jer, ne zaboravimo da je Džojs o rodnom gradu govorio kao o mestu pogođenom paralizom. I zato valjda iz njega i utekao brže-bolje put kontinenta, nijednom se ne osvrnuvši da mu poželi zbogom. A sada se na mestu te oduzetosti raširila smrtonosna kapitalistička lokva nekog neodgonetnutog smaknuća, oličenog u prijateljima što su počinili suicid, razmileli se svetom u bekstvu, zaprepastili pred pogubljenjem dragih kvartova sa karakterom u korist bezlične novogradnje. Je li ovaj grad zaista presudio svojim žiteljima ili oni njemu? I zašto zumeri to jednostavno više nisu u stanju da podnesu?
DABLINSKI SPLIN
Strange feeling I’m dealing with I can’t admit it I lose my grip That morning I thought I’d skip This day forever became what if Existence fading, existence fading (The Murder Capital, Existence)
Eh, daleko su sada godine relativnog prosperiteta, kada je Irska nazivana ekonomskim “keltskim tigrom”, nakon što se u jedan srećan mah modernizovala i otvorila kapije stranom kapitalu, uz obilje investicija iz Evropske unije. Jer, ubrzo je stigla svetska ekonomska kriza, zatim dug i neizvestan oporavak, sve dok Bregzit svojim siledžijskim maljem nije od čitave zemlje ponovo načinio jedno izolovano ostrvo na obodu Evrope.
Međutim, odsustvo novca u džepu kao da je pogodovalo gradskoj muzičkoj sceni, koja je tamo i inače uvek bila razvijena. Poslednjih pet-šest godina upadljivo je koliko imena situiranih u Dablinu počinje da privlači opštu pažnju širom sveta, počevši od fantastičnog poetskog rokenrola grupe Fontaines D.C. – čije ploče A Hero’s Death i Skinty Fia već spadaju u savremene klasike – do euforično ekstremnih Gilla Band (videti “Vreme” 1663), iza kojih u dugom nizu nastupa čitava plejada jedinstvenih talenata.
Mladež koja u Dablinu danas prkosno opstaje, verovatno baš iz tih razloga razmatra ovu geografsku tačku svog porekla i bitisanja – uz svu periferijsku beznadežnost koju ona i dalje sobom nosi – sa mnogo više nostalgije od svog znamenitog pretka, iako jednako nemilosrdnim kritičkim okom. Taj dablinski parfem bezizlaza izgleda da je opojan preko svake mere, pa ga se omladinci grčevito drže, udišući spleen Dablina kao da im je to poslednja doza neke fatalno privlačne droge. The Murder Capital bez ikakve sumnje spadaju upravo u takve.
foto: inhaler.bandInhaler
I mnogo glamurozniji Inhaler očigledno dele istu pasiju. Kada Elajdža Hjuson, pevač ovog benda, a usput i sin čuvenog Bona Voksa iz U2, egzaltirano lokalpatriotski konstatuje kako u Dablinu postoji nešto za njega toliko magnetično da uvek jedva dočeka povratak kući sa svih svojih dalekih putovanja, onda je to – stvarno TO. Voleti i osećati ljubav, koje se nikada ne bi odrekao na ovom svetu, bez obzira što ti ona možda neprestano nanosi posekotine i modrice, makar u prenesenom značenju, deluje kao jedno od mogućih tumačenja naziva njihovog drugog albuma Cuts & Bruises, što je svetlost dana ugledao i doslovno prethodnog vikenda.
Dva, po svemu sudeći, sjajna mlada sastava, čiji je nezadrživi uspon i te kako primetan u ostatku planete – i van drevne Erin – kroz svoju rock estetiku ekspliciraju ovo pomenuto, lično stanje ovisnosti o mudrom, romantičnom i brutalnom Dablinu, u isti čas konzervativnom i progresivnom, bučno svakodnevnom i kontemplativnom, mizoginom i feminomaničnom, filozofski zanesenjačkom i narodski otrežnjujućem, privrženom i ćudljivom, samoniklom, a opet u tradiciji ukorenjenom.
Mislim, kakav grad…
BITI ILI NE BITI U DABLINU
I’ll stay committed, I’ll make it stick This morning took ownership To stay forever in my own skin Existence changing (The Murder Capital, Exist)
Džejms Mekgavern i njegovi britki drugari započeli su svoju post punk avanturu u rukoveti srodnih nezavisnih duša, besprekornih umetničkih pobuda, ali svejedno divljih u srcu. Pa, ako se već debi ploča When I Have Fears promptno uzverala ostrvskim top listama tik pred koronu, onda je aktuelni album Gigi’s Recovery (oba za njihovu sopstvenu izdavačku kuću Human Season) zakucao status The Murder Capital kao najomiljenijeg novog benda za kritičare i publiku.
Zanesena tumaranjem kroz mistične zvučne predele, gde Ijan Kertis susreće Džefa Baklija, a Mark Ajcel detonira njihovu zlu sreću svojom plamtećom verom, muzika sastava The Murder Capital taman je dovoljno mračna da odvrne sva vaša čula do podeoka punog opreza pred naslućenom opasnošću, a da istovremeno uteši blagošću sa kojom nema zezanja. Dok slušate kako Mekgavern peva: “The only place to go from here/ That’s all we had to disappear/ I made my choice/ The pulsing waves that miss the moon/ Will rise and fall, each day will too/ I’m dancing in the waves”, prepoznajete ono neimenovano osećanje sa naslovne strane ploče. Jedan čovek sedi tamo, poluokrenut leđima u gotovo praznoj sobi, nastanjenoj samo mesecom i duhovima, grleći ili pridržavajući sebe da se ne sruči nauznak od bola koji ga tišti i pilji u belu vazu na podu, obnaženog stopala…
Ne postoji Tomas Bernhard koji bi to opisao.
Sećate li se Kevina Morbija i njegovog prošlogodišnjeg albuma This Is a Photograph? I on sedi sam u svom kutku načičkanom slikama na zidu, lica sakrivenog kosom, prekrštenih nogu, pevajući o nestajanju takođe.
Ako usamljenost ima svoj zvuk u dve hiljade dvadesetim – onda su to The Murder Capital. Samo što ova samoća ima kičmu i svojevrsnu disciplinu. I bavi se suštinskim pitanjima za mlade irske momčine: biti ili ne biti u Dablinu i u sebi samom?
DABLIN U EKSTAZI
We were young and amused But now we’re dancing to a tune We can’t be who we used to be (Inhaler, Dublin in Ecstasy)
Inhaler takođe ovu 2023. započinju prokletstvom “drugog albuma”. U njihovom slučaju, ulog je naoko i značajno veći nego mnogo kojeg drugog mladićkog gitarskog benda sa ušća reke Lifi. Budući da im je već prva ploča It Won’t Always Be Like This dospela na same vrhove top lista i bila najbrže prodavani debi album na vinilu u Velikoj Britaniji u 21. veku, te da za razliku od svojih vršnjaka oni od početka snimaju za veliku izdavačku kuću Polydor, idu na turneje sa stadionskim superstarovima (Kings of Leon, Arctic Monkeys, Hari Stajls) i diče se slavnim roditeljima – uspeh Cuts & Bruises mogao bi biti unapred garantovana stvar, koliko i kobno tvrd orah za njihov ego kreacije.
Ali, Elajdža Hjuson i momci imaju vedrine za ceo Dablin i čitavu Irsku pride! Opisujući svoju muziku kao indie rock, Inhaler su potpuno svesni pop predznaka koji uz nju glasno ide, ne doživljajući ga kao sramotnu pokudu, već pre kao mogućnost da svoju muziku munjevito upute što je moguće dalje i tehnički perfektnije. Bez obzira na luksuzno pakovanje, Inhaler paradoksalno ne pate od manjka tmurne ozbiljnosti. Ako potisnete svoj otpor prema činjenici da je reč o Bonovom izdanku i praporcima, prijatno ćete biti iznenađeni pesmama koje sa tronućem govore o razdvojenosti, nedostajanju, prošlosti što preko noći ume da iscuri kroz prste, nenadanim suočavanjima sa sobom i onim što jesi…
Stara je istina, koju potvrđuju i dablinski bendovi nove generacije: na mestima gde nema nikakve nade – samo nada i raste.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Narodno pozorište nije ni prvo ni jedino sa čije scene se publika poziva da podrži neki stav glumaca, kaže Pavle Jerinić koji je pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, a što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!