Ko od nas nije pred spavanje ili tokom dnevnih sanjarenja zamišljao sebe kao bogataša? Umro zaboravljeni inokosni ujak u Americi i ostavio nekoliko miliona dolara jedinom nasledniku; restituisala mu država neke grdne hektare banatske masne oranice, plus pivaru; krenuo ga neki ozbiljan posao (još da se bio i potrudio, ali toga nema); itd. Dobro: američkih inokosnih ujaka možda se nađe; restitucija radi samo za Crkvu; a za ozbiljan posao valja se potruditi, čak i kad su heroin i kokain u pitanju. Nije to mala industrija, a i rizična je.
Ivan Ivanji svoje je dnevne maštarije osmislio dosta detaljno i uvalio ih svom dvojniku Vadimu Konstantiniju (rođenom kao Vladimir Konstantinović, negde u Banatu). Za razliku od svih nas koji smo u jednom trenutku bili inflatorni milijarderi, Ivanji nas upoznaje sa pravim – dolarskim – milijarderom. Taj Vadim gubi strpljenje u Jugoslaviji gde čak ni glavni urednik novina ne može da postane, i pali u Beč. Austrija je, kao što znamo, „zemlja teška“, pa se junak Vadim dosetio nečega što će neke od čitalaca dovesti u nedoumicu (mene nije): da napravi lanac restorana za narod gde će se jesti pasulj na razne načine; ukusno, jeftino, kao kod pokojne bake. Pasulj je – osim što ga volimo – hrana planetarno raširena u bezbroj recepata i vrsta. Vadim je počeo da istražuje (i to je uzbudljiv deo knjige) šta se sve može s pasuljem i šta sve ide u njega, pa ga je krenulo. Dobro: jastog i pržene ostrige čine mi se donekle preteranima, ali tartufi bacaju u razmišljanje. Ivan Ivanji iskusan je gurman i verovatno zna o čemu piše. Moj omiljeni pasulj je onaj koji Tanja i ja pravimo, a onda onaj kod Ljube. Ali, svakom svoje, „jedem das seine„, kako lepo piše na vratima Buhenvalda i o čemu nas je g. Ivanji uredno obavestio u jednoj od prethodnih knjiga (Slova od kovanog gvožđa); nemojte me pogrešno shvatiti: govorim o ukusima.
Dakle, Vadim Konstantini pokrenuo je ono što se danas zove „franšiza“ za pasuljarnice. Zahvaljujući pametnom izboru saradnica i saradnika, mreža se širi, prihodi se pametno investiraju, porez se kreativno plaća i carstvo raste do planetarnih razmera. Šta bi Ivan Ivanji radio na mestu svog literarnog zastupnika Vadima? Kupio bi ostrvo u Južnom Pacifiku, što i čini: zgodno je za poreske olakšice, kako da vam kažem, ali i inače; duhovito objašnjavanje kako to jedna stvar vuče drugu i kako kapital misli svojom, a ne milijarderovom glavom. Prvo ostrvo; onda kuća; onda institut za istraživanje mora (dobro za poreske olakšice); na kraju turistički centar, avio-kompanija, flota i mahniti bivši agent FBI, koji bi od ostrva pravio vojnu bazu, jer navodno ima gusara okolo. Stvar se izvukla ispod kontrole, kapital radi svoje i izlaza nema, sve sasvim nužno i neizbežno.
Vadim misli da je izlaz u povratku u Beograd, starim prijateljima, pod starost (skoro osamdeset). Ovde, u dvehiljaditim, zatiče lokalnu ekipu u godinama, sa decom koja ih ili ne razumeju, ili su se davno ispalila u beli svet. To je tužan deo knjige, ali i te kako istinit, što se oseća iz svakog reda. Sedi čovek u hotelu Moskva i misli; svaki susret sa prijateljima iz mladosti sve mu je teži. Ima pritom utisak da je njima nekako bolje u životu, siromaštvu i beznađu uprkos. Gde je bio, šta je radio? Ima milijarde, svoj otok na Pacifiku, sve što hoće, ali – nešto fali. Barem sam ja tako to doživeo.
Ovo bi nekome mogao biti i roman o tome kako bogatstvo i nije baš tako mnogo važna stvar; nije baš pametno o tome pričati sirotinji, ali eto.
