Crni glas u belom odelu

Beše to puno ranije od zvaničnih godina/decenija Roma, i pre nego je Kusturica zajahao Vreme Cigana. Još uvek u zamahu rokerskog Novog talasa, gotovo četvrt veka unazad, jedna od državnih/jugoslovenskih disko-kuća – ZKP RTV Ljubljana plasirala je Bajramovića u tada još uvek jedini rokenrol-magazin srpskohrvatskog područja: Šaban se u „Džuboksu“ pojavio samo u reklami, i to na poslednjoj, kolor-strani korica. Izvođač LP-kalibra, bez obzira na vrstu muzike, neminovno je skrenuo pažnju na sebe, pa smo čuli za njegove brojne, na manjim etiketama rasute singlove, a legendu je pretočio u tekst tada vodeći zagrebački magazin „Start“. Pojma nismo mogli imati da nas je vrhunac njegove harmoničarske faze nepovratno izložio etno/svetskoj muzici (i to domaće proizvodnje). Zato nam valjda posle saradnja Cubismo/Šaban B. nikad nije mogla delovati ubedljivo, jo[ manje iznenađujuće.

U međuvremenu, „Cigani u prahu“ preoteli su cigansko kao srž balkanske iracionalnosti i otelotvorenje neukrotivog temperamenta, a same Cigane potisnuli još dublje na marginu Miloševićeve, pa Koštuničine Srbije. Bregović se uklesao pod Đurđevdan, a na suprotnom kraju skale oni čija je to himna izloženi su netrpeljivosti, neretko i agresivnosti dominantne braće Srba, (bivših?) kumova, bre.

IZMEĐU KRAJNOSTI: Muzički, krajnosti ciganskog izraza vide se u dva praktična kraka. Kal ubrzano postaje evropski uspešan etno-sastav sa sve više posla zasnovanog van Srbije, dok Blek panters (splav/kafana pa bend) ostaju prepisani, izgleda, svakom noćnog provoda željnom posetiocu Beograda, posebno ako taj dolazi iz bivših YU-republika. Naravno da bi bilo podsticajnije da je Kal pratio Bajramovića na novim snimcima – obratite pažnju na verzije opštepoznate Đelem, đelem, njegovu stariju s klavirom i njihovu u soul maniru – ali sasvim je dobro i da su uz njega svirali stalni saradnici Đorđa Balaševića (klarinetista/saksofonista Gabor Bunford, bubnjar Petar Radmilović, povremeno violinista Ignac Šen) i Ramba Amadeusa (klavijaturista Ivan Aleksijević), i gostujući cimbalista Mišel Kurina, poznat iz Earth, Wheel & Sky, još jedne od retkih ovdašnjih ciganskih grupa vrednih pomena.

A i do tog okupljanja došlo je spoljnom silom, zapravo nemuzičkom. Crnomanjasti Miloš Jovanović, kao i mnoga stara rokerska duša širom sveta, obezbedivši se drugom karijerom – marketinška agencija/studio Hammer propaganda, „radionica za proizvodnju reči, slike i zvuka“ hammer.co.yu – rešio je da sebi ugodi te „izađe iz plakara“ kao hobi-gitarista i vođa povećeg sastava. Otud Dobrovoljno Kovačko Društvo/DKD, valjda najšira pokrajinska pop postava od Vojvođanskog Bluz Benda naovamo. No 2006. isti taj Miloš, koji je svetom prošetao izvanrednu izložbu Windows 99 – Advertising of Life, nastalu duhovnim i duhovitim otporom NATO bombardovanju, vratio se folklornim korenima. Pronašao je link sa drugim po veličini gradom u Srbiji i naslonio se na Šabanove manje poznate panonske epizode (ako ne i životna razdoblja), a Bajramović se zauzvrat ubedljivo protegao od južnoprugaškog do mađarskog ciganskog. U zemlji gde su tzv. piarovi izgleda plaćani da izvaljuju gluposti, a većina ostalih „javnih ličnosti“ to radi i džabaka, aktuelna reinkarnacija DKD neopterećen je splet narodnih majstora, mlađih/sredovečnih džezera (trubači Vladimir Krnetić i D. Fredi Stanisavljević) i nepoznatih rokera. Šaban B. se u tome sasvim snašao, a njegov lični link je sad široj publici otkriven gitarista Saša Petrović, rođak i vokal podrške, s dozvolom za belo odelo.

OSAMDESET MINUTA: Tako je Hammer omogućio da Bajramović najzad ozbiljno snima u kvalitetnoj produkciji. Aleksijević i Petrović preuzeli su aranžmane s Jovanovićem koji je i producent/kreativni direktor, a, da se kaže, gostovali su i Stefanovski i izvikani bugarski kavalista T. Spasov. Tako su CD Romano raj napunili s gotovo 80 min. Muzike i 20 numera, među kojima su i ciganski standardi (Kamerav), osrednje tumačene i izanđale (Geljan dade), one koje je Šaban napisao i koje je pripisao sebi, ali i neočekivane Bele ruže i Reci mi (prepev Besame Mucho).

Najslabiji deo ovog albuma zapravo je spoj romano/latino – solidan ali ništa preko onoga što već godinama čujemo od domaćih džezera, izvesno ne više ni tako originalan posle ostvarenja Romano Cubano (2005, MasCom/Automatic) pijaniste Vlade Maričića, trija i prijatelja. Bitno svežije deluje žičani gipsy swing kroz Bele ruže, a uvek kad Šaban pređe u tekst na srpskom to donosi poseban šarm. Tako prenosi i šlagerski, starogradski šmek u npr. vanilisanoj Reci mi (hoću da znadem…) za koju je sam radio prepev. Pravi biseri nižu se prema kraju: Sila kale bal, Obršim perela čaje, Pira mange korkoro, poskočica Milica, i maestralni, tangu nalik, Vaker, vaker (Piši, piši… Sneg golemi napao/Hladan vetar veje). U okviru pokreta „Čuvajmo svoje veterane“ Hammer je reprezentativno opremio ovo izdanje, ali je PGP RTS nastavio još jaču tradiciju – sopstvene brljotine, pa je u prvom tiražu puno fizički neispravnih diskova!

ŠABANOLOGIJA UŽIVO: Gvozdenozubi je prešao dug put u životu i u pesmi, i to peške, a ponekad i bos. Ne znam smatra li da je uglavnom imao dostojnu publiku, no diskografiju sigurno nije. Pogubljeni snimci „nadoknađivani“ su ponavljanjem i prepakivanjem, pa mu karijera i po tome podseća na Dž. L. Hukerovu. Ove godine s DKD nastupio je na EXIT-u, u izradi mu je sajt Shabanology.com, breca se o Bregovića mada će s njim u novogodišnjoj noći u Novom Sadu, pomešao je Džejmsa Brauna (od koga je trenutno u bitno boljoj kondiciji) i pevača (?!) Čarlsa Bronsona, i evo stigao i do sopstvenog, trijumfalnog koncerta u beogradskom Centru „Sava“! Glas ga još dobro služi, dvorana nije bila prepuna niti šminka preterana, mada je „direktor projekta“ bivši gradoNišelnik i premijer, a sada uvoznik vina, nevladin aktivista… Tuce članova orkestra nije dovoljno ozvučeno, kad ne paze (retko) skliznu u površne Gipsy Kings via H. Džinović, a Šabi je smotan, sav nekoncertni, neodoljiv i naivan macho-dedica. Ali svinguje!

Nikakva kuknjava i izderavanje kao kod falsifikovanih Cigana; uobičajeni pevački ukrasi ne razvlače se u zapomaganje nego vuku u balkanski skat. Bajramović nije car i od bluza i od fanka, ali ima bar pravo da to kaže. Ove večeri pre se iskazao kao tamnoputi Zvonko Bogdan i garavi Toma Zdravković. „Šaban“ u srpskom žargonu odavno jeste pogrdna imenica, ali izbegnite to odabravši ko je za vas Šaban koga vredi slušati – Šaulić ili Bajramović?

Na samom dirljivom kraju biseva i svega, naš Šaban je naočare za sunce zamenio onim za čitanje i „s papira“ otpevao svoj skorašnji rad, završnu tačku albuma Romano raj o svom imenu – Mi gili. Takvog ga pamtite, i ne propustite više nijednu priliku s njim uživo.