Duboko u zabitima razvijenog sveta postoji kutak u kome mi se nedavno svaki treći muškarac s kojim sam razgovarao – a kao pravi turista, počeo sam od taksista, konobara, recepcionara… – pohvalio da je Srbin, makar iz Bosne, ili da je barem oženjen Srpkinjom pa su tu skoro ponovo išli dole u posetu prvi put posle petnaestak godina. (E sad mi je lakše.) Taj kutak kliče se Slovenijo… Sve to na stranu, uživao sam izlet u normalno, pa nek’ se to zove i EU(ropa). Zadovoljstvo predaha van ludnice Balkana, kao redovnom posetiocu više mi ne kvari ni spontano poređenje koliko su odmakli od nas; strašnije je uveriti se koliko možemo da naučimo od Slovenaca, a pojma nemamo o tome… dok oni o nama znaju puno više.
Ovde slabo poznat, u najužim profi-krugovima jedva zapamćen kao pevač koji je izvođački nabildanom sastavu Martin Krpan sredinom osamdesetih doneo neophodan autorski pečat, Vlado Kreslin posle par albuma tj. raspada grupe vratio se solo-karijeri uspešno započetoj još 1980. setnom Dan neskončnih sanj. Kantautori su bili među najjačim slovenačkim proizvodima i u drugoj Jugoslaviji, s lozom kultova od opskurnih Tomaža Pengova i Jani Kovačića, preko spektakularnog Tomaža Domicelja posle ’91. ne baš proslavljenog vanmuzičkim istupima, do opšteprihvatljivih Aleksandera Johna Mežeka i najkomercijalnijeg Andreja Šifrera. Raspustivši bendove, toj liniji pristupili su i veterani Janez Bončina Benč i panker Peter Pero Lovšin (ex-Pankrti, Sokoli…). No najveća muška zvezda glavne struje – računajući čak i osamostaljenog Zorana Predina (ex-Lačni Franz) – izgleda je uveliko postao baš Kreslin.
Tome su izvesno doprinele i Vladove izuzetno razgranate delatnosti, pre svega kompetentno snalaženje u raznim vrstama muzike: i sevdah s Pimpekom/Indeksima, i glas da peva blues (vidi: Hans Theessink), dobro se slaže s Ircima (Cannons, ex-Dubliners), spretno uklapa u son, sopstveni pečat stavlja na razne obrade… S pratnjom ili sam, svejedno u blještavoj elitnoj dvorani, na hladovitom stepeništu uz kubanske čičice, ili na kasnonoćnom beogradskom splavu među Ciganima, ovaj svestrani dugoprugaš je kao riba u vodi. S rukama karakteristično dignutim u vazduh, čovek se zapita kad li on stiže da svira tu gitaru… Povrh toga, neiscrpnu energiju izliva i u knjige poezije (jedna i s Predinom) koju južnije upravo prepevava Miljenko Jergović, u filmsku/pozorišnu muziku i uloge itd., a brojne audio/video nosače uspeo je da objedini i sopstvenom izdavačkom kućom! Solidno, priznaćete, naročito u poređenju s ovde aktuelnim viđenjem kantautora kao što je Srđan Marjanović.
Jedna od sličnosti Kreslinove karijere u Sloveniji sa Balaševićevom, razmerno u Srbiji, jesu prednovogodišnji koncerti. Kroz celu prošlu deceniju razvijajući tradiciju nastupa u elitnom Cankarjevom domu (CD), Vlado je za ovaj milenijum ustoličio po tri rasprodane večeri i basta, jer je složen program s toliko gostiju teško duže održati na okupu. Unazad, specijalitet je postao po jedan gost iz bivše Jugoslavije: Šerbedžija, Monteno, Stefanovski… I tako je već 14 god. ovaj događaj deo prazničnog raspoloženja, jer oni znaju da je Božić – i kad je, naravno. Umesto Indijaneri prihajajo, stigel je Miklavž. Pa sam i ja opet ušao u CD koji dole pamtimo uglavnom po umirućim kompartijskim sednicama pre 15 god. Zdanje pulsira raznolikim programima, sve (pa i šankovi) glatko funkcioniše uprkos gužvi, svi se ponašaju – za naše pojmove, zaprepašćujuće – kulturno, a velika/Gallusova dvorana i oprema na njenoj dubokoj bini brutalno podsećaju šta je zaista ulaganje i čine da Sava centar deluje kao pećina.
I bez novog albuma – zasad poslednji je Generacija, 2003, Založba Kreslin – Vlado gazduje prekaljenom ekipom i šarenom publikom (više od 1300 sedišta). Saradnici su mu donekle rokeri-veterani, jer sad je i Janez Križaj (ex-Videosex) za miks-pultom s velikom kilometražom, ali npr. ritam-sekcija osnovnog kvarteta Mali bogovi su džez-školovani momci. Od Krpana preživljava Od višine se zvrti (a To ni političen song snimio je P. Valjak), dok životnu perspektivu nekoga ko je uobičajeno počeo u 60-im daje Tista črna kitara, pesma koju su obradili Walkabouts. Muziku za tu i brojne druge Kreslinove numere napravio je gitarista i majstor žičanih instrumenata Miro Tomassini (ex-Boomerang, Oko, Jutro, M. Krpan), njegova desna ruka i uživo. Nižu se standardi iz plodnog opusa, a Vladov sentiš-vokal skladno se preliva po sazvučjima od šansone do zlatnog doba YU-šlagera i natrag, dok se postepeno uključuju mlađi svirači, virtuozni harmonikaši i violinisti. Ženski glas je efektna Vesna Zornik iz sveže i zanimljive etno-grupe Katalena, pa iako sve liči na evergrin, zapravo rastu folk-prizvuci. Ako je publika u Beogradu npr. na zlu glasu kao blazirana (šta god), ova u CD je čudna, rezervisana i počinje da pušta paru tek posle prvog sata s erupcijom za pravi country-drmeš Dekle moje, pojdi z menoj.
Posle pauze nastavlja da teče pažljivo detaljisan program, ali dramaturgija i dinamika ne ubijaju spontanost. Pojavljuje se i Beltinška banda koju je Vlado proslavio i iz rodnog sela Beltinci vodio svetom: izvorni seoski orkestar osnovan 1925. u žičanoj sekciji ostao je bez braće Kociper, koji su nedavno umrli u svojim odmaklim devedesetim, i posveta im je dirljiva. Prekrasna balada Namesto koga roža cveti kao da je sudbinski ali nežniji parnjak ključne Topićeve Za koji život treba da se rodim, i gotovo vapi za „južnijom“ obradom koja bi oduvala dert-surogate tipa Bebeka. Članovi B. Bande (među kojima su i Vladovi roditelji) menjaju instrumente i postave i plešu, utkavši se među ostale izvođače pa je na bini neretko i po 15 muzičara, ali u akustičnoj dvorani s orguljama svi se besprekorno čuju. Kad dođe najtiši deo, ugođaj je gotovo crkveni a svi prisutni pevuše Božićni napev na granici šapata. Sveobuhvatni osećaj zajedništva udara u najtanje žice i ne može a da ne prija čak i došljaku iz zemlje gde Snažna Seljačina reklamira porodicu kao ipak najsigurnije mesto.
Folk-rok, kakav Balkan nikad nije imao jer nam je umesto Raja Kudera zapao Goran Bregović, vraća se u najboljem i autorizovanom obliku kroz Preko Mure (preko Drave) s klasičnim solom Tomasinijeve gitare. Balašević je liga za sebe, ali Ima neke Bosne u Slovencu reče Arsen, zato bi Vlado mogao lepo da dobaci i Od Mure pa do Morave… U neizveštačenom porodičnom duhu nakratko uključiće se i treći naraštaj kad neodoljivo zapište ćerkice Kreslina i Križaja. Posle je naročiti gost V. Divljan, i inače poslednjih godina toplo prihvaćen kod slovenačke publike. Sam izvodi Ona zna, a Dok dobuje kiša (u ritmu tam tama) pridružuju mu se besprekorni Mali bogovi. Obične spretno složene pop-harmonije opojno teku iz klavira Davora Klariča (ex-Šankrock, Elevators) u zanimljivom „prepakivanju“ znanog mozaika, Malena i u sali provala oduševljenja, a vokalna podrška Kreslina i Tomasinija ne ostavlja sumnju šta Divljan da radi ako bude ikad obnavljao Idole (jer će Šaper & Krstić biti političari).
No čuvena prekmurska gibanica i posle više od dva sata koncerta ima iznenađujućih sastojaka: Vlado Kreslin je nastupao ispred Dilena i R.E.M., ali na jednom od vrhunaca svi matorci iz Beltinaca nataknu crne naočare i zaoru Doors-rif Love Her Madly! Bisevi traju duže od pola časa. Šta biva s rokerima posle pedesete, u Sloveniji izgleda i nije neko pitanje, jer čak i njihovim roditeljima očigledno štima.
Ovaj Muralista je naš čovek. Baš onako, skroz – jedan od nas, od nas svih.
