Čovek koji je oplakao Marsela Dišana

Kada sam upoznao Vladu Nikolića, dvoumio se između kičice i gitare.

Već je bio završio likovnu akademiju, ali ga je srce vuklo muzici.

I negde baš tada je preduzeo dva na prvi pogled nevezana koraka koji iz današnje perspektive mogu da se tumače kao jedinstven umetnički debi.

Jednu svoju sliku – oblačiće koji su asocirali na dečji rad – umnožio je i kao plakat polepio širom Beograda.

A onda je gitaru prebacio preko leđa i krenuo na „turneju“ po Evropi.

Autostopom je obišao Stari kontinent, za hleb zarađujući kao ulični svirač.

Sa puta se vratio zadovoljan onim što je doživeo, ali i sa odlukom da gitaru ostavi za trenutke dokolice, a da se do kraja posveti likovnoj umetnosti.

Pokazalo se, naime, da oni oblačići kojima je namenio ulogu plakata, baš kao i uloga savremenog trubadura koju je igrao tokom jednog leta, mogu da se udruže u samo jednoj oblasti.

Ta oblast se zove konceptualna umetnost.

A ona se, uglavnom opravdano, doživljava kao primarno vizuelna.

Ne spadam u fanove konceptualne umetnosti, što ne znači da ne poštujem njena vrhunska ostvarenja.

Problem s tom umetnošću je, međutim, što predstavlja eldorado za netalentovane folirante koji joj pribegavaju kako bi mogli da prtljaju po nečemu što ni sami ne razumeju, zaštićeni činjenicom da je bezvrednost njihovih sočinjenija teško dokazati.

U oblasti koja mi je bliža jer se njom aktivno i profesionalno bavim, za razliku od slikarstva kojim sam se nekada bavio amaterski, pa prestao, a nemam iluziju da ću, i ako opet počnem, dalje od amatera dogurati – u književnosti, dakle – konceptualnoj umetnosti je na izvesan način slična savremena poezija.

Uzme čovek, napabirči određen broj reči koje pompezno zvuče, ili čak i ne zvuče, i hajde dokaži da nije genije!

I mada sam u književnu umetnost, kao što rekoh, bar nešto verziraniji nego u likovnu – ni tu mi ne pada na pamet da se prihvatam ćorava posla i tvrdim da je bezvredno nešto za šta mi se čini da bezvredno jeste.

Kao što, zaista, baš kao i kada je u pitanju konceptualna umetnost, i nisam siguran da je bezvredno sve što se meni bezvrednim čini.

Ali sam, zato, kada mi se dopadne neki konceptualni rad ili neka savremena pesma, siguran da to što mi se dopalo jeste vredno.

A umetnost Vladimira Nikolića mi se dopala na prvi pogled.

Ono što se u oblačićima tek moglo naslutiti, naime, zablistalo je u njegovim prvim „pravim“ konceptualnim radovima koje pamtim.

Reč je o nizu fotografija automobila različitih firmi i modela, pored kojih stoji umetnik, izrazom lica imitirajući njihove „face“.

Izrazito vizuelno efektna, ova višeznačna igra, koja može da se tumači i kao žestoka parodija na fetišizaciju produkata masovne proizvodnje, ali i kao njena vorholovska afirmacija – što će se desetak godina kasnije potvrditi kada Nikolić bude pozvan da uradi posebnu verziju svog ranijeg rada, posvećenu istoriji Mercedesovih automobila i izloženu u Mercedesovom muzeju u Štutgartu – za ljude koji poznaju autora ima jedno dodatno značenje.

Ovim radovima, naime, Vladimir Nikolić ne parodira imaginarnog konzumenta identifikacije sa produženom muškošću na četiri točka, nego bukvalno samog sebe.

Iako je do kraja svestan apsurdnosti te ljubavi, Nikolić zaista gaji erotsku fascinaciju četvorotočkašima.

I upravo zato njegova parodija nije lišena onoga bez čega je uspešna parodija nemoguća – naklonosti prema predmetu koji joj se podvrgava.

Negde u vreme kada nastaju Nikolićevi autoportreti sa automobilima iliti autoportreti automobila sa Nikolićem – duhoviti majstor autoironije koja mu daje pravo da bespoštednom ironijom ošine svet koji ga okružuje – udara na najosetljivije mesto – sopstvenu umetničku sujetu.

Jedna sporedna ulica u Zemunu baš tada je dobila ime izvesnog heroja koji se zvao upravo Vladimir Nikolić.

Tako je umetnik Vladimir Nikolić, vlasnik imena i prezimena sa kojim se nije lako probiti iz anonimnosti, budući da postoji bezbroj ljudi koji se isto kao on zovu ili prezivaju, a nije ih malo koji se identično i prezivaju i zovu, dočekao svojih pet minuta, otežavajuću okolnost pretvarajući u prednost, istovremeno i od svog bizarnog problema i od sopstvene prirodne težnje za afirmacijom praveći lakrdiju u kojoj se ne zna ko pije a ko plaća – izložio je fotografiju na kojoj je tabla ulice sa imenom istim kao njegovo, a uz fotografiju i pismo kojim se nadležnima zahvaljuje na odluci da afirmišu nova umetnička stremljenja, jednog mladog stvaraoca još za života pretvarajući u „besmrtnika“.

Kao što ljubav prema automobilima ne može uspešno da parodira neko ko je ne oseća, i kao što sopstvenoj sujeti ne može da se naruga neko ko nije sujetan, tako ni verovanje ne može ozbiljno da problematizuje neko u sebi ne poseduje značajan religiozni potencijal.

Racionalistički skepticizam i iskonska vera koji se u autoru bore još od rane mladosti, otelovljeni su u delu Ritam, koje stvara u vreme kada sa stastičnih prelazi na pokretne slike.

Nekoliko ljudi koji se krste u ritmu tehno muzike, a sa kojima je Vladimir Nikolić obišao svet, mogu da budu shvaćeni i kao afirmacija verovanja u vremenu koje deluje veri nenaklonjeno, i kao jasnog vrednosnog stava lišena sprdačina sa hrišćanstvom i tehno muzikom, i kao žestoka kritika religije, i kao – imajući u vidu vremensko-prostorni kontekst u kom je rad nastao – osuda zloupotrebe religije u političke svrhe; a najispravnije bi ih bilo shvatiti kao sve navedeno, ali, pre i iznad svega, kao autoparodijski komentar autorovog rvanja sa vernikom i ateistom u samom sebi.

Ključni skok u Nikolićevoj umetničkoj karijeri, međutim, predstavlja trenutak u kom, sposobnost za autoironiju i ironiju napregnuvši do vrhunca, stvara svoje, barem po meni, najznačajnije delo.

Sa Milicom, poluprofesionalnom narikačom sa severa Crne Gore, odlazi u Francusku, na grob Marsela Dišana, gde Milica nariče, a performer Nikolić, u crnom odelu, dostojanstveno odaje poštu velikom umetniku bez kog konceptualna umetnost, barem u formi u kojoj nam je poznata, teško da bi bila moguća.

O organizaciji ovog putešestvija, sa svim peripetijama koje su ga pratile, mogao bi se snimiti još jedan, ništa manje zanimljiv video rad, što će umetnik, koji je lukavo i mudro ključne momente zabeležio kamerom, moguće je jednog dana i učiniti.

Ali, hajde da vidimo šta nam u primarnom radu Vladimir Nikolić „poručuje“.

Na prvom planu, umetnik, zaista, odaje poštu svom velikom prethodniku.

Na drugom, međutim, i to je ono čega je duboko svestan, baca rukavicu u lice neokolonijalnom tretmanu umetnika iz Trećeg sveta i onoga što se kao Treći svet tretira, a u šta se zemlje „Zapadnog Balkana“ još od početka devedesetih godina prošlog veka, delom prećutno, delom glasno ubrajaju.

Od tih umetnika se, naime, očekuje „etno“.

Tražili ste „etno“ – gledajte ga, kaže im Nikolić. Ali ćete ga gledati u kontekstu koji nipošto niste očekivali.

Na trećem planu, koji bih izdvojio iz mnoštva nivoa na kojima se može posmatrati ovaj rad, a koji će ovom prilikom ostati prećutani – Nikolić, posredno, baca rukavicu u lice i svojim domaćim kolegama, koji, za razliku od njega, u vladajuće trendove u savremenoj umetnosti pokušavaju da se uključe sa mnogo manje talenta, hrabrosti, inteligencije, a o moralu da ne govorimo.

Iako je tog aspekta delom sigurno svestan, a delom, možda, i nije, Nikolić je, naime, ovim radom, mada mu to nije bio ili barem nije bio primarni cilj, nabio prst u oko onim srpskim umetnicima koji „etno“, bez ironijske distance, zaista pokušavaju da prodaju, ali i onim koji neokolonijalnom tretmanu pokušavaju da se na inferioran način suprotstave, pokušavajući da neinvetivno kopiraju umetnost kakva se na Zapadu nekada stvarala i već uveliko se ne stvara – jer mode se munjevito i sve munjevitije smenjuju, zar ne – tako na najgori način potvrđujuci predrasude protiv kojih pokušavaju da se bore.

End last, bat not list, opasno je džarnuo najmoćniju skupinu srpskih konceptualista koji, bilo valjajući etno, bilo kopirajući zapadni stil iz naftalina, već dve decenije lepo žive zapravo prodajući ono što je godinama bila jedina srpska „umetnička“ roba koju je neko sa one strane rahmetli Gvozdene zavese zaista hteo da kupi. A to je – „suočavanje sa sopstvenim zločinima“.

I onda se, u momentu kada „suočavanje sa sopstvenim zločinima“, barem kada su Srbi u pitanju – delom zato što svako čudo traje tri dana, a delom zato što je broj srpskih umetnika raspoloženih da se „sa sopstvenim zločinima suočavaju“ postao toliki da su zapadni kuratori došli u situaciju da im, kao onomad službenici nemačke okupacione uprave lokalnim denuncijatorima, kažu: „Dobro, ljudi, dosta je bilo“ – pojavljuje momak sposoban da u najznačajnije svetske galerije stigne na način koji ne samo da je originalniji i dostojanstveniji od njihovog, nego je dostojanstveniji i originalniji od bilo čega što bi oni u vlažnim snovima mogli da naslute.

Prećutali su mu ovaj uspeh, ali su ga sačekali na sledećoj krivini. Kada je napravio video rad u kom paralelno prikazuje snimak atentata na jugoslovenskog kralja Aleksandra Karađorđevića i marsejsku ulicu u kojoj se taj atentat odigrao snimljenu u naše vreme – počeli su da gunđaju: „Nikolić se dodvorava desničarima!? Nikolić je prikriveni nacionalista!?“

Nisu uspeli da mu naude jer istinskim umetnicima, koji su uz to samosvesni – a Vladimir Nikolić je samosvestan istinski umetnik – suštinski nauditi nije moguće.

Nisu uspeli da ga ometu ni praktično, u svakodnevnoj karijeri, jer je njegova umetnost „preko grane“ već toliko priznata da joj lokalna pakost i glupost percepciju omesti ne mogu.

Njegovi radovi i dalje gostuju u najprestižnijim svetskim galerijama, a video rad Slika iz 2009. godine, u kojem umetnik izvodi apstraktne slike u formi performansa, nedavno se našao izložen pored radova Kazimira Maljeviča, Ela Lisickog, Gerharda Rihtera i drugih, u nemačkom Nacionalnom muzeju u Nirnbergu.

Značajan internacionalni uspeh koji beleži Vladimir Nikolić paradoksalno je nesrazmeran percepciji koju njegovo delo ima u Srbiji i „regionu“, za šta su njegove zavidne kolege – valja biti pošten – krive samo delimično.

Većim delom, za tu nesrazmeru je kriv provincijalni strah „tradicionalista“ od „modernih“ tendencija koji se pravda gore pomenutom činjenicom da se među konceptualistima krije zaista veliki broj mediokriteta koji pokušavaju da prodaju rog za sveću iliti muda za bubrege, nepostojanje kriterijuma na ovdašnoj likovnoj sceni, ali i sveopšta tranziciona ignorancija prema umetnosti uopšte, u kojoj likovna umetnost, nekako, izvlači jedan od najdebljih krajeva.

Ali, kao što rekoh, istinskog i samosvesnog umetnika ne mogu omesti ni potcenjivanje ni slava, bili svetski ili lokalni.

Istinskog i samosvesnog umetnika sve što ga ne ubije – čini jačim.

Ono što je Vladimir Nikolić do sada uradio – a siguran sam i ono sto će u budućnosti uraditi – potvrđuje tu istinu.

NA GROBU MARSELA DIŠANA: Godišnjica smrti, 2004.

Ritam, 2001.

Slika, 2009.

Slika, 2009.