Čovek kao mera svih stvari

Rezime samostalne izložbe austrijskog umetnika visoke međunarodne reputacije Ervina Vurma Jedan minut zauvek u beogradskom Muzeju savremene umetnosti, postavljene na svih pet nivoa ovog modernističkog zdanja, čiji su kustosi Marijana Kolarić, direktorka MSUB, i Francuz Žerom Sans, koja se, posle četvoromesečnog trajanja, zatvara 9. avgusta, glasio bi ovako:

Izložba je privukla znatnu pažnju ovdašnje publike i javnosti. Nju je videlo više od 20.000 ljudi (poređenja radi, u sličnom vremenskom intervalu, izložbu Marine Abramović obišlo je 62.000 posetilaca). Na otvaranju i tokom trajanja Vurmove izložbe, posetio ju je značajan broj uglednih svetskih kustosa, teoretičara umetnosti, galerista, muzealaca. Između ostalih, Džulija Pejton Džouns, dugogodišnja direktorka londonske Galerije Serpentajn i aktuelna direktorka Galerije Tadeus Ropac, zatim, teoretičar umetnosti i dugogodišnji direktor Lebenhausa u Minhenu Helmut Fridl, kao i Angela Štif, direktorka bečke Albertine modern, i dr Klaus Albreht Šreder, direktor Albertine, gde će 2024. godine biti održana velika Vurmova retrospektiva. Poseta Beogradu istaknutih aktera svetske umetničke scene predstavlja značajan kapital za repozicioniranje i umrežavanje beogradskog Muzeja savremene umetnosti, ali i ovdašnje scene, u svetsku umetničku mrežu. Ipak, mora se dodati opaska da se Muzej savremene umetnosti na Ušću pokazao kao izuzetan prostor za velike samostalne izložbe, ali to anulira mogućnost stalne, reprezentativne postavke naše moderne i savremene umetnosti. Takođe, u Rektoratu umetnosti u Beogradu, 1. juna, zahvaljujući, kako je obrazloženo, izuzetnoj međunarodnoj reputaciji i doprinosu likovnim umetnostima, Vurm je inaugurisan u počasnog doktora, te je postao deseti nosilac ove titule u višedecenijskoj istoriji Univerziteta.

Izložba Ervina Vurma svakako nije proizvod dugoročne, promišljene programske politike beogradskog Muzeja savremene umetnosti. Ali ona jeste incident sa pozitivnim predznakom. Naime, od početka 90-ih godina proteklog veka i velikog potonuća Muzeja, uključujući desetogodišnji period rekonstrukcije, u ovom zdanju nije održana ni jedna samostalna izložba savremenog inostranog umetnika visoke svetske reputacije, naravno, uz izuzeće međunarodno priznatih Marine Abramović i Vladimira Veličkovića, koji su ovde izlagali prevashodno zahvaljujući svom poreklu.

DEKONSTRUKCIJA MAČO KULTURE

Tako se Izložba Ervina Vurma ukazuje kao jedan od najznačajnijih događaja na našoj savremenoj umetničkoj sceni, slobodno možemo reći, čak više decenija unazad. S obzirom na marginalnu poziciju Srbije na svetskoj art mapi, mali je broj onih koji su Vurmov rad poznavali pre beogradske izložbe. Takođe, retki su oni koji se sećaju njegovog ubedljivog Debelog automobila koji je bio izložen u sklopu 46. Oktobarskog salona 2005. godine. Visoko etabliran u međunarodnim okvirima, on je izlagao u brojnim vodećim svetskim muzejima. Njegova dela nalaze se u kolekcijama njujorškog Muzeja moderne umetnosti, londonskog Tejta, bečke Albertine, muzeja Ludvig u Kelnu i Budimpešti, Centra Pompidu u Parizu, Nacionalnog muzeja umetnosti u Osaki i mnogim drugim. Beogradska izložba Jedan minut zauvek njegova je prva velika izložba na Balkanu, po rečima organizatora, i najobimnija postavka koju je dosad ostvario u nekoj muzejskoj instituciji. Ostvarena je bez kompromisa, uz poštovanje visokih standarda umetničke produkcije, kakve retko susrećemo u našim izlagačkim prostorima.

“Jednominutne skulpture” koje je počeo da izrađuje 1997. godine Vurmu su donele svetsku slavu. Kalifornijska grupa Red Hot Chilly Peppers 2003. godine upotrebila je ove skulpture za spot numere Can’t stop obezbedivši im planetarnu vidljivost. Osim “jednominutnih”, na njegovoj beogradskoj izložbi zastupljene su i performativne i foto- skulpture, zatim debele, uske i pljosnate skulpture, skulpture koje piju, kao i skulpture odeće i kože.

Svojim Autoportretom kao krastavci iz 2008. godine – mnoštvom krastavaca različitih formi postavljenih na postamente, Vurm beskompromisno dekonstruiše patrijarhalnu, mačo kulturu. “Reč je muškoj strani naše ličnosti, zbog koje imamo toliko problema. Zbog nje se više hiljada godina vode ratovi. To kritikujem, ismevam, i to sa velikim zadovoljstvom”, objašnjava Vurm.

Performativne skulpture, osmišljene posebno za beogradsku izložbu, Vurm je koncipirao tako što je modele nekoliko beogradskih modernističkih zdanja, izvedene u svežoj glini, između ostalih, i Palatu Federacije (Srbija), poznatiju kao SIV, tokom otvaranja, uz pomoć grupe performera, preoblikovao gaženjem i neposrednom fizičkom interakcijom. Time je demonstrirao da je pojedinac važniji od građevina i da je on taj koji treba da redefiniše i preoblikuje istoriju.

foto: vinsent everharts, studio wurm

Među “Debelim skulpturama” nailazimo na 18 pulovera, rad gde je obezglavljeni ljudski torzo definisan slojevima odeće, zatim, tu je čuveni, groteskni Debeli kabriolet, kao i Debela kuća u kojoj se projektuje video rad Jesam li ja kuća?, gde animirana antropomorfna kuća, u formi monologa u stihu, promišlja vlastitu poziciju: “Umetnički rad može biti dobar ili loš/ ali čak i loš umetnički rad/ i dalje je umetničko delo/ ali loša kuća nije umetnost?/ da? ili ne?…”

PROŠIRENJE POJMA SKULPTURE

Ljudsko telo, čak i onda kada nije prisutno u radu, glavni je protagonista Vurmovih skulptura. Ljudsko telo on sagledava kao savitljiv oblik koji sami vajamo. A tradicionalni pojam skulpture proširuje uvodeći vreme i interaktivnost sa publikom, kao dominantne elemente svojih ostvarenja.

Ukazujući da je čovek model sveta, pre nešto više od pola milenijuma Leonardo da Vinči nacrtao je čuvenog Vitruvijevog čoveka. I danas on predstavlja ideal ljudskih proporcija. Na sličan način, minuciozno i tačno, Ervin Vurm definiše mere savremenog čoveka, na izvestan način preispitujući i vekovima kontroverznu Protagorinu tvrdnju da je čovek mera svih stvari. I danas, kao u Leonardovo vreme, smatra se da u subjektivnoj predstavi o ustrojstvu univerzuma sopstveno telo čini prvi i osnovni etalon, te da u određivanju odnosa veliko i malo, usko i široko, blisko i daleko, svaki pojedinac uporište nalazi u vlastitim, ljudskim merama.

foto: roman merc

Vurm svoje skulpture zasniva na raznorodnim izobličenjima i neobičnim razmerama. Sa dozom humora i plemenitog cinizma, neretko brutalno bukvalno, on vrši vivisekciju životnih ciljeva i stremljenja savremenika, gde su prioriteti prekomerno sticanje i konzumiranje hrane i pića, odeće, automobila, kuća, nameštaja, turističkih paket aranžmana i neumerenih vikend pijanki. On akcentuje nesrazmeru ljudskih htenja i njihove svrsishodnosti. Kritikuje svet kojim vladaju produktivnost i manjak vremena, preispituje pojam rada i truda zauzimajući se za nerad, gradeći i potcrtavajući tenziju između utilitarnog i beskorisnog. Decentno angažovan i kritičan prema establišmentu i svetskom poretku, Vurm se zalaže za dekonstrukciju društvenih normi pozivajući nas doslovno da “spalimo kuću” – “taj kavez koji nas drži zatvorene u mehuru udobnosti”, kako to objašnjava kustos izložbe Žerom Sans.

“Pogledajte naš uništeni svet, klimatske promene koje ga razaraju. Kad uništimo klimu i mi izvesno nestajemo. To je zastrašujuće. Ljudi to ne vide, niti žele da slušaju o tome. Zatvaraju oči i zapušavaju uši pred tim. Moramo nešto da preduzmemo. Ja sam star i možda ću uskoro umreti, mada se nadam da imam još vremena, ali zabrinut sam za mlade, za svoju decu. To je njihova budućnost. Moramo nešto da uradimo. Političari se time ne bave. Svet se promenio, a samim tim i moje teme u poslednjih deset-dvadeset godina. Promenio sam stav i ugao posmatranja stvari. Dirnut sam, uplašen i ljut na naše društvo koje ne želi da shvati stvarnost”, govori Vurm.

Vurmova izložba je komunikativna, jednostavna, pitka i zabavna, kako mladim naraštajima, tako i odraslim, lišena je metafizičke nedokučivosti i teorijskih zavrzlama, te poseduje značajan potencijal da premosti jaz i nerazumevanje između moderne/ savremene umetnosti i ovdašnje šire publike. Reč je o nesporazumu čiji koreni datiraju iz sredine 19. veka, kada je Sezan počeo da razlaže formu tj. sliku sveta, a koju i dalje većina nije spremna da prihvati i opazi iako se u međuvremenu i sam svet fragmentirao i razgradio na veoma sitne čestice. A takvo neprihvatanje umetničke dekonstruisane slike sveta pojedincu otežava razumevanje mnogih svakodnevnih događaja i fenomena, kako iz bliskog okruženja, tako i onih globalnih.