Zahvaljujući dugogodišnjoj doslednosti i istrajavanju na vlastitoj poetici, Brane Babić Kebra je, zajedno sa još nekolicinom kreativaca različite provenijencije, postao nešto kao simbol za sve ono što je samosvojno na novosadskoj sceni. Beogradski slikar Saša Stojanović je o Kebri rekao: „Njegova senka produženo objašnjava njegovu strukturalnost i garanaciju životom, koji se artikulisao u pevanju i tišini sa Miroslavom Mandićem i Slobodanom Tišmom.“ Iako umetnici koje je Stojanović pobrojao nisu deo nekog zajedničkog projekta, jasno je da imaju dosta toga zajedničkog (što nije samo u vezi sa činjenicom da dolaze iz istog grada). Svako od njih je nekako uspeo da izmakne „bajaćenju“, stvarajući u dosluhu sa vremenom u kojem su nastajali njihovi radovi, a zajedničko im je i to što su skloni eksperimentu (svi su se oprobali u nekoliko različitih medija). Takođe, čak i uprkos NIN-ovoj nagradi koju je dobio Slobodan Tišma, stiče se utisak da su to stvaraoci koji se osećaju sasvim udobno u svom intimnom svetu, takoreći u senci, daleko od gužve i razmetljive halabuke. To se može reći i za najmlađeg među njima, Kebru, čak iako je on toliko vremena proveo na bini, izložen svetlima i pogledima fanova. Kao vođa grupe Obojeni program, već dugo je prisutan na sceni – njegov bend vredno koncertira u različitim postavama (i uz nekoliko promena imena na početku) još od 1980. godine. Uprkos tome, Kebra je još uvek nekako po strani od glavnotokovske rok produkcije u ovoj sredini. Taj boravak u senci je nešto što on, međutim, prihvata sa radošću – on sebe smatra srećnim čovekom, kako danas tako i u do sada neobjavljenom intervjuu koji je nastao pre trideset godina (pogledaj antrfile), kada nam je obojici (onom koji intervjuiše i onom koji je intervjuisan) bilo devetnaest i po godina. „Čovek iz senke“, kroz smeh izgovara Kebra. „Kada bih dobio Oskara, verovatno bi to bila nagrada za sporednu ulogu! Iako je teško definisati mejnstrim (pogotovo kod nas, gde je pogodniji izraz „estrada“), ubeđen sam da nama tamo nije mesto. Ali dobro, možda će neko da priupita – zašto je to tako? Zlobnici bi rekli da verovatno nemamo kapacitet da se time bavimo. Složio bih se sa tom konstatacijom – s obzirom na šta liči ovdašnja estrada, mi stvarno nemamo stomak za tu vrstu neukusa. Dakle, nama nije ni bio cilj da postanemo deo svega toga. Mislim da svaki stvaralac svojim delom, pa ako hoćete i svojim životom pozicionira samog sebe. Sumnjam da se takve stvari dešavaju slučajno ili preko noći. Na kraju krajeva, biti u senci, biti na margini, biti nebitan – to po meni ponekad može da bude veće dostignuće od pozicioniranja na mejnstrim sceni.“
„VREME„: Odakle uopšte nadimak Kebra? Poznato je da postoji strip junak istog imena, kojeg je kreirao francuski crtač Jano.
BRANISLAV BABIĆ – KEBRA: Nadimak Kebra datira iz vremena dok sam još pohađao osnovnu školu. Sa drugarima sam igrao fudbal ispred zgrade, kada me je jedan rođak mojih drugara, inače naš čovek koji je živeo u Americi, nazvao – „Hej, Kebra!“ Drugovi su to prihvatili, i meni je to bilo OK, ha,ha. Tek kasnije sam nabavio i nekoliko stripova o Kebri, on je pacolik, nosi kožnu jaknu i svira gitaru… Strip je nastao 1978. i ima u sebi nešto od andergraund ikonografije.
Sećam se odličnih radijskih snimaka Obojenog programa iz prve polovine osamdesetih, emitovanih na programima Radio Novog Sada. Međutim, prošlo je dosta vremena dok grupa nije počela da objavljuje zvanična izdanja?
To su bili demo snimci. Osamdesetih je ponekad bilo dovoljno da imaš demo snimke da za tvoj bend čuje širi auditorijum, čak i da dopreš do organizatora koncerata. Nastupali smo širom tadašnje Jugoslavije i bez zvaničnog izdanja. U svim većim gradovima tadašnje zemlje postojala je klupska scena, postojala je takozvana omladinska štampa, postojale su radio-emisije koje su to pratile, postojala je neka mikro-infrastruktura i nama je to bilo sasvim dovoljno. Sviralo se po raznim klubovima, domovima mladih, kulturnim centrima i podrumima. U to vreme, na Radio Novom Sadu je išla emisija „YU-pop scena“ koju je uređivao Dragan Gojković, i tu su emitovani prvi snimci Obojenog programa. Činilo nam se kao da smo se popeli na krov sveta! Mi smo sigurno imali oko 300 koncerata tokom osamdesetih, pre nego što se pojavio naš prvi album, Najvažnije je biti zdrav, 1990. godine.
Reklo bi se da je osamdesetih novosadska scena bila po mnogo čemu uzbudljiva, čak i nekako naprednija od mnogih drugih, ali da nije uspevala da bude šire prihvaćena. Bendovi kao Luna, Grad ili Boye bili su poznati tek užem krugu posvećenih. Možda je u tome bilo i neke sreće, pošto nijedna od ovih grupa nije pristajala na kompromise niti postala deo komercijale, što je bio slučaj sa mnogim bendovima iz Beograda i Zagreba, koji su započeli predstavljajući se kao ljuta alternativa, a zatim okrenuli čunak i pretvorili se u zabavljačke atrakcije?
Ja bih tu svakako ubrojao i La Stradu i mnoštvo meni dragih pank bendova iz tog perioda. U jednom trenutku, Boye, Luna, Grad i Obojeni program su odlučili da nastupaju zajedno, i to je bilo dobro za sve. Činilo nam se da to radimo na jedan sasvim drugačiji način u odnosu na tadašnju rok scenu u zemlji. U isto vreme, nismo bili deo diskografske industrije, tako da nije ni postojala ideja o komercijalizaciji. Nikome od nas muzika nije bila stvar zabave, mi se jesmo u tome zabavljali, ali je glavna stvar bila ideja, stvaranje…
Da li si početkom osamdesetih mogao uopšte da zamisliš da ćeš i tridesetak godina kasnije da jednako izlaziš na binu i pevaš?
Naravno da je to tada bilo nezamislivo. Tada, uostalom kao i sada, bilo mi je teško da predvidim vlastite postupke nekoliko dana unapred, a kamoli nekoliko decenija. A opet, samo kada pomislim kroz šta smo kao bend prošli… to je kao neki naučnofantastični ili tragikomični roman, koji još traje, traje već 33 godine, ne znam da li postoji čak i neka firma u Srbiji koja opstaje toliko. Na svim albumima je drugačija postava, tako da je kroz grupu prošlo preko pedeset ljudi! Delanje u Obojenom programu im je uglavnom ostalo u sećanju kao veoma snažno iskustvo. Još uvek srećem neke od tih ljudi – mnogi od njih su, nakon izlaska iz grupe, svoja interesovanja usmerili u nekom drugom pravcu, na porodicu, posao i slično, tako da im se činilo kao da su za trenutak bili uronjeni u neki drugi svet… Mnogi od njih mi kažu da je to bio lep period njihovog života, tada su sreli puno ljudi, putovali su, ludovali, možda se malo i sa mnom svađali… Tokom godina, ja svakodnevno razmišljam o bendu, pišem tekstove i prikupljam ideje kako bih od toga kreirao neke nove pesme. Ponekad me zainteresuje neki drugi vid stvaranja, trenutno, recimo, radim na seriji crteža u kompjuterskom programu koji se zove „Paint“, i pripremam izložbu. Prvi ciklus sam kreirao 2008, to je bila serija crteža od kojih je svaki ilustrovao po jednu pesmu sa našeg „Best of“ albuma. Moram da priznam da sam srećan što se bavim tim kreativnim stvarima, sve je to vrlo uzbudljivo.
Što se tiče koncerata, nama je prethodna godina bila prilično aktivna. U aprilu 2012. izašao nam je najnoviji album Kako to misliš mi (Exit/Odličan hrčak), i godina je protekla u koncertnoj promociji tog albuma. Promenili smo postavu, sviramo kao četvorka, sa dve bas gitare, bubnjem i vokalom. Bebec, Ljuba, Cina i ja. Svirali smo desetak koncerata na „Jelen top 10“ turneji, svirali smo na nekoliko festivala, par koncerata u regionu, i godinu završili sa dva veća samostalna koncerta u Beogradu i Novom Sadu.
Šta možeš da nam kažeš o situaciji u Novom Sadu? Iako je geografska udaljenost zaista mala, novosadska scena se iz Beograda mnogima čini udaljeno, kao da se to događa negde daleko, daleko.
Ja i ne vidim neku bitnu razliku između Beograda i Novog Sada. Pogotovo ne kada je kulturni život u pitanju. Situacija je podjednako loša, a slično je u bilo kom gradu u Srbiji. Što se tiče muzike, Novi Sad ima Exit, ali sam čuo da najviše ljudi na taj festival dolazi upravo iz Beograda. Tako da mu i to dođe na isto. Dobro, Exit je stvarno nešto posebno – doveli su Primal Scream, Sex Pistols, New Order, Tricky, Garbage… Puno imena koja nikada pre toga nisu gostovala u ovoj sredini. Niko pre Exita nije mogao da dovede dvadeset hiljada Engleza u Novi Sad. Iako je to možda tek ekscesna pojava, mislim da je Exit nešto najbolje što se dešava ne samo u ovoj zemlji, nego i u regionu. Na Tvrđavi se svake godine pojavi nekih četrdesetak hiljada mladih ljudi, spremnih na druženje i upoznavanje. Upoznao sam bar dvadeset Japanaca, sedamnaest Francuza, šesnaest Engleza, koji ne bi ni privirili u ovu sredinu da nije te prilike. Mnogi od njih nakon završetka festivala nastave do Beograda, ili dalje, zainteresovani su da upoznaju ovu zemlju. Dakle, od dešavanja kao što je Exit zapravo se ovajdi cela država. Osim toga, za nekog ko se bavi muzikom to je od neprocenjivog značaja – dovoljno je da baciš pogled na binu i osmotriš kakvu opremu, kakva pojačala i ekvilajzere koriste svetski poznati bendovi. To je kao kada neko ko vodi automehaničarsku radnju ode na sajam automobila da vidi šta se dešava u toj oblasti, itd. Ja dođem i pre koncerta da bih prisustvovao tonskim probama bendova, to shvatam kao veliku školu – ti ljudi su vrlo otvoreni, tako da možeš da ih pitaš šta god želiš i oni su spremni da ti pruže informaciju iz prve ruke…
Tokom svih ovih godina vi ste objavili osam studijskih albuma, jednu kompilaciju i jedan album uživo. To nije tako mnogo, dakle protekne dosta vremena između objavljivanja novih izdanja. Pretpostavljam da će možda još proći neko vreme pre nego što ponovo uđete u studio?
Rad u grupi podrazumeva sabiranje individualnih energija, uzajamno uvažavanje, razumevanje. Sve to zahteva vreme. Nakon ciklusa od sedam izdanja, čija početna slova naslova albuma grade akronim NOVI SAD, mi smo započeli jedan novi ciklus i okrenuli se nečem potpuno drukčijem. Dokle god smatramo da je sve to novo iskustvo i dok postoji nekakvo uzbuđenje, mi ćemo trajati.
Crno je sreća
Intervju koji sledi nastao je za časopis „Džuboks“ januara 1983, pre tačno trideset godina, nakon novosadskog koncerta Obojenog programa, zapaženog mladog benda koji se u to vreme na bini pojavljivao uniformno obučen u belu odeću. Ovaj intervju trebalo je da bude samo jedan od tekstova koji bi govorili o tada novoj novosadskoj rok sceni (o grupama Luna i Boye, možda i nekim drugim), ali sam zaboravio koji je tačno razlog što intervju nikada nije objavljen. Sa Kebrom su razgovarali tadašnji saradnici „Džuboksa“ Predrag Popović, Dragan Kremer i Saša Rakezić
Vođa grupe Obojeni program Brane Babić, zvani Kebra, govori vrlo sporo, a ukoliko ga nešto pitate odgovara kratko, lakonski. „Komunikacija sa publikom je nešto što je potrebno“, kaže, „ali dovoljno je što ja stojim iza svoje muzike, to je već neka vrsta komunikacije, tu ne treba objašnjenje.“
„DŽUBOKS„: Nekada si imao običaj da pevaš leđima okrenut publici. Nakon toga su te gledali iz profila, a sada si evo u potpunosti okrenut auditorijumu?
BRANE BABIĆ KEBRA: To je zato što su nam pretili batinama. Nailazili smo na reakcije tipa „ko si ti da nam okrećeš leđa?“. Ja sam mogao da počnem da objašnjavam – hej, ja sam taj i taj, a lik iz publike bi odgovorio da ga se to uopšte ne tiče, i – BAM!
Dobro, kakvo bi tvoje objašnjenje moglo da bude, ko si zapravo ti, pre nego što taj neko uradi „BAM„?
Ne bih imao vremena za objašnjavanje… Da bih odgovorio na tako nešto, trebalo bi da odem sa njim mojoj kući, da na miru sednemo i porazgovaramo, jer ipak smo, to je sasvim izvesno, različiti. Mene verovatno interesuje nešto što njega uopšte ne zanima.
Šta je to što tebe interesuje? Recimo, zamisli da sam ja hteo da te bijem, i otišao sam kod tebe kući, a još uvek te držim na oku. Šta bi rekao pre nego što dobiješ prvih deset udaraca?
Ako dođeš kod mene, ne možeš mi ništa, zato što imam društvo koje će da me brani!
U redu, kad vidim tvoje društvo i ukapiram da ne mogu da te bijem, poželeću da vidim šta je to što imaš da mi pokažeš?
To su crteži, fotografije, pesme… Moji crteži su realistični. Linijski crtež, bez senčenja, bez boje… Fotografije su uglavnom tamne, recimo: mrak.
Dakle, to znači da ne moraš da fotografišeš, dovoljno je da izvučeš film iz aparata! Postoji dosta toga što je mračno u vašem pristupu.
Ne, ne. Postoji jedna glavna tema, a to je sreća.
(Ovde nastane iščuđavanje. Kremer kaže da njega mrak podseća na seks.) Kako su to povezani sreća i mrak?
U stvari, kad bih kreirao fotografije na temu sreće, verovatnije je da bi bile potpuno bele nego potpuno crne. Ali kad ja razmišljam o sreći, uvek vidim ono iza. Samo iza i iza… U tom mraku je sreća.
U tom slučaju, kako bi predstavio nesreću?
Belo.
Na sceni ste obučeni u belu odeću. Znači li to da ste nesrećni?
Ne bih ja to povezivao. Belo na sceni izražava neku našu čednost i nevinost. Ja zapravo samo pevam svoje pesme. Možda je pogrešno što se toliko unosim u sve to, ali – eto, te pesme me nekako ponesu. Bilo bi mi veoma teško da pevam tuđe pesme. Ipak, sreća je najvažnija. Potrebno je svakog trenutka biti srećan. Ja sam najsrećniji kada sam na bini… Koncerti su neophodni da bi pokazao nekome to što znaš, i – čak i ako nekoga šokiraš, i to je sasvim u redu.
Poznato je da si pre neku godinu bio član grupe Urbana gerila, da li je u to vreme postojao Obojeni program?
Postojao je Program, ali još nije bio „obojeni“. U stvari, na samom početku bila je grupa Direktori a letači, u kojoj sam pevao, bubnjeve je svirao Edi a bas gitaru Tukša. Nakon toga postava se menja i nastaje grupa pod imenom Program. Jedini koncert imali smo u Bronksu (kvart u Novom Sadu). Već neko vreme, međutim, nastupamo pod imenom Obojeni program. Što se tiče Urbane gerile, često sam boravio u Beogradu i tamo upoznao Rosu, iz grupe Berliner Strasse. Bilo je fenomenalno ono što je Urbana gerila radila u svom poodmaklom stupnju razvoja, kada su prestali da sviraju pank. Međutim, to što su se odvojili od bazičnog pank stila moglo je da nas košta batina, zato što se jednom okupila ekipa ortodoksnih pankera koji su hteli da nas tuku… Bili su to neki čudni likovi koji su vikali: „Kakva je to muzika, šta to svirate?“, a nakon koncerta su nas pljuvali… Inače, pre toga sam sarađivao i sa beogradskom grupom Arhivska zabava, koji su se tada zvali Arhiva, a njihov vođa Đole je kreirao fanzine, i išao na probe kod Loke iz Defektno efektnih, gde sam zapravo i upoznao ljude iz Urbane gerile.
Bilo je i nekih problema oko tekstova vaših pesama?
Nekoliko numera koje smo snimili nikada nisu bile emitovane na radiju. Ima jedna pesma u kojoj postoji stih „rudar moli velika vrata“. Radijski urednik je pitao zašto ne pevamo o ljubavi, o svemu onome što zanima mlade… Takođe je rekao da je sranje, i da ne može da ide u program jedna druga pesma, u kojoj je reč o gradonačelniku koji se buni i želi da izmeni nešto u učmalom gradu… Taj tekst svakako u sebi krije neki revolt zbog atmosfere koja vlada u Novom Sadu…
Predrag Popović, Dragan Kremer, Saša Rakezić
