Čija su filmska prava

„Problem sa ‘Avala filmom’ je taj što se počeo rešavati onda kada je postao nerešiv. U našoj tranziciji najveći gubitnik u kulturi je kinematografija. Ostali smo bez bioskopa, a sada smo ostali bez osnove onoga što je nekad bilo filmsko proizvodno preduzeće u Srbiji. Ono što meni u ovom slučaju smeta jeste pokušaj prebacivanja odgovornosti na Jugoslovensku kinoteku i na mene lično zato što su prodajom ‘Avala filma’ prodata i prava za filmove. Mi smo imali rok 8. april da podnesemo zahtev sudu da se kao kulturno dobro iz prodaje izuzmu filmovi ‘Avala filma’, i mi smo kao Kinoteka to uradili uz saglasnost Ministarstva kulture. Taj zahtev nije odbijen, on je čak odbačen, jer nismo stranka u sporu. Problem je morao da se rešava na nivou ministarstava, države. Međutim, znamo da se Ministarstvo kulture proglasilo nenadležnim, a kada je navodno postalo nadležno, reklo je da je Kinoteka kriva. Prvo bih voleo da razjasnimo sledeće: za sve filmove, pa i filmove ‘Avala filma’, koji se čuvaju u arhivu Kinoteke i koji po Zakonu o kinematografiji moraju da budu predati arhivu, ne pišu se nikakva rešenja da je to kulturno dobro, zato što po Zakonu o kulturnom dobru, materijal koji uđe u arhiv Kinoteke već jeste kulturno dobro. Ono što Kinoteka štiti kao posebno dobro od interesa za naš narod to su uglavnom arhivski materijali i do sada nije postojala praksa da se posebno štite igrani filmovi. Oni su na sigurnom, ali su prava prodata.

Dugo već upozoravam, i kada je slučaj ‘Avala’ u pitanju i neki drugi slučajevi, čak i predlažemo neke zakone o Kinoteci i kojim pravima raspolaže Kinoteka, ali od tih zakona nije bilo ništa. Pokušavao sam svih tih meseci i godina da ukažem da nije prirodno da se prodaju prava na filmove. Naravno da mi ovakve optužbe smetaju. Pogotovo što smo u moje 23 godine rada, u kojima je bilo mnogo ministara kulture, sve vreme radili kao vrhunski profesionalci. Ponavljam: mi smo te filmove čuvali i sačuvali i to je za mene najvažnije.“