Metaforički potencijal drame Laka konjica savremenog slovenačkog autora Draga Jančara iscrpljuje se u njenom naslovu. Pored toga što jedan od likova koristi ovaj izraz da bi opisao ponašanje savremenih poslovnih ljudi, metafora konja koji jure vezuje se i za središnju dramsku situaciju komada: posustali sredovečni biznismen pronalazi utočište u manastiru u kome mlada restauratorka radi na obnovi dragocene freske iz XIV veka, na kojoj su prikazana tri konja, da bi se na kraju drame ukazao i četvrti. Neočekivano otkriće pokazuje da je prva pretpostavka bila pogrešna: freska ne prikazuje Tri kralja kako jašu u susret tek rođenom Isusu, što je jedan od najradosnijih hrišćanskih motiva, već Jahače apokalipse, motiv sa sasvim suprotnim značenjem. Analogno ovom obrtu, sudbina junaka komada ne doživljava očekivani pozitivni preobražaj, iniciran njegovim iznenadnim susretom s religijom, umetnošću i čednom ljubavlju (dotična restauratorka), već dobija tragični rasplet: on ne uspeva da pobegne od savremenih jahača apokalipse, od poslovnih partnera kojima je okrenuo leđa i koji će ga, na kraju, ubiti.
Kada se dešifruje ovaj globalni i krajnje eksplicitni metaforički okvir, onda se uviđa da u njemu nema punokrvnog dramskog sadržaja. Naprotiv, sve situacije, likovi i odnosi su samo dramaturške funkcije, ogoljeni konstruktivni elementi za građenje dotične „globalne metafore“. Sporedni likovi su čisti klišei labilnih i/ili opasnih poslovnih ljudi i njihovih priglupih i/ili promiskuitetnih supruga, a mnogo slojevitije nisu doneti ni važniji likovi. Duševni lomovi protagoniste, biznismena Maksa, kome se smučio poslovni svet i koji traži pribežište u duhovnijim sferama života, nisu psihološki produbljeni i svode se na svega nekoliko motiva: zgađenost novcem, povratak u seosku idilu, svest o božijem oku koje nas stalno gleda, nada u pravu ljubav s čednom devojkom i… to bi bilo to. Dakle, i u karakterizaciji glavnog lika preovlađuju patetični misaoni klišei, koji samo dopunjuju opšti utisak da je Laka konjica jedno opšte mesto o nemogućnosti izlaska iz paklenog kruga zgrtanja novca i statusa u današnjem svetu lišenom vere, lepote i ljubavi.
Ova eksplicitnost i didaktičnost, u kombinaciji s izvorno hrišćanskim motivima Tri kralja i Jahača apokalipse, mogla bi, u nekom zaošijanom rediteljskom tumačenju, da žanrovski utemelji ovaj komad kao modernu verziju srednjovekovnog moraliteta, da ga učini religijskom alegorijom o ništavnosti novca i društvenog položaja i uzvišenosti vere, ljubavi i lepote… Ali, to je „šta bi bilo kad bi bilo“: komad zasigurno baca udicu, koliko god ona slaba bila, da bude scenski pročitan kao realistična priča s komičnim tonovima. Upravo za tu udicu zakačio se reditelj Milan Karadžić u predstavi Beogrdskog dramskog pozorišta.
Reditelj i glumci ograničili su svoj angžman na oblikovanje razgovetne dramske priče i odgovarajućih likova. U tom poslu ostvarili su pristojan rezultat, diferencirali su prepoznatljive tipove – pokazali smo da tekst ne daje mogućnost za dublju razradu – koji su, u pojedinim slučajevima, bili komičarski prenaglašeni i ilustrativni. Taj katalog tipova čine nagaženo nervozan i beskrupulozan bisnismen Ben Srđana Timarova, verodostojno opasan, smiren i takođe beskrupulozan biznismen Dolhar Marka Živića, karikaturalno glupa i sebična Maksova žena Helena Milice Zarić, preterano i pojednostavljeno rigidan Župnik Milana Čučilovića, autentično dijaboličan i pritajeno opasan „ubica dečjeg lica“, sluga Toni Petra Benčine, rezignirana i raspusna Livija Ljubinke Klarić.
Iako se, kao što je pokazano, većina Maksovih osobina i motiva svodi na određene klišee, ipak ovaj lik, samim svojim obimom, pruža više prostora za dramsko oblikovanje. Milutin Mima Karadžić istakao je narodsku jednostavnost ovog lika – onaj ideal kome se Maks vraća otkako je odbacio masku surovog poslovnog čoveka – obojivši ga diskretnom basterkitonovskom komikom. Najnezahvalniji glumački zadatak imala je Zorana Bećić, jer spomenuti lik restauratorke Marijane nema nikakve individualne odlike, ništa se ne zna o njenim motivima i htenjima, razlozi njene naklonosti prema Maksu mogu samo da se konstruišu, on se, zapravo, svodi na šetajuću metaforu čednosti i neophodnu dramsku funkciju u Maksovoj priči; u tom okviru, glumica nije mogla da izgradi dramski izoštrenu ulogu, ali je bar izbegla zamke patetičnosti jednog opšteg mesta… Završnom utisku o opštoj konvencionalnosti ove, zanatski solidne predstave – konvencionalnosti koja se, pre svega, uočava u šematizovanoj i krajnje površnoj misaonoj konstrukciji samog teksta – svoj doprinos pruža, s nakaširanim crkvenim zidovima s freskama, neprijatno staromodna i nemaštovita scenografija Geroslava Zarića.
