Četnici i početnici

„Premda je tako nešto sasvim razumljivo, ipak je šteta što je istorija ovog perioda najčešće pisana histeričnim stilom. Ona obiluje preterivanjima, kletvama i jadikovkama; kao posledica toga vidi se jedino mrak.“ Ove Karlajlove reči posvećene Francuskoj revoluciji mogu se savršeno primeniti i na naše istorijske čitanke. Čim se pomenu partizani i četnici, eto ti histerije!

I pre nego što je počela da se prikazuje prošle srede na Drugom programu državne televizije, „Ravnogorska čitanka“ izazvala je oštre reakcije. Reč je o dokumentarnom serijalu urađenom u koprodukciji RTS-a i izdavačke kuće Vajat, posvećenom liku i delu Dragoljuba Draže Mihailovića, osnivača i vođe Ravnogorskog pokreta otpora, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini i ministra vojske u jugoslovenskoj izbegličkoj vladi u Londonu. Sleva su stigle ocene da se radi o revitalizaciji najretrogradnijih pojava u srpskoj istoriji, dok su zdesna autori emisije najavljivali da je ovo tek početak dekomunizacije srpske prošlosti i vraćanje autentičnim vrednostima i utuljenoj baštini.

AVE SERBIA: „Ravnogorska čitanka“ je serijal od osam epizoda urađen prema knjizi Ravnogorska istorijska čitanka Uglješe Krstića koju je objavila njegova izdavačka kuća Vajat iz Beograda. Isti autor je potpisao i scenario za televizijsku seriju, reditelj je Nikola Lorencin, a muziku u kojoj dominiraju varijante četničkog megahita Sprem’te se, sprem’te četnici, potpisao je Ljuba Ninković. Reditelj serije Nikola Lorencin kaže da je njegov pristup seriji bio takav da ono što se naziva istorijskom građom oboji emocijama koje gledaoca neće ostaviti ravnodušnim. Njegov postupak vidi se u nekoliko karakterističnih detalja iz prve epizode nazvane po poznatoj pesmi Jovana Dučića Ave Serbia koja obrađuje događaje iz 1941. godine. Na samom početku serije narator saopštava: „Pojavljuje se iz tmore minulih šezdeset godina ono što je doskora bilo zabranjivano i proganjano, sklanjano s videla i od očiju, posebno pred mlađim naraštajima ne bi li zaborav i rušilački naleti ideološke i partijske odmazde zbrisali i mrakom zaklonili očiglednost postojanja i delovanja osporavanog Ravnogorskog pokreta otpora… Rađa se svet dugo vremena zaptiven u duhovnim kazamatima, sada progledao, progovorio, pokrenut iz nevidela…“ Dok na ekranu prolaze idilični pejzaži Ravne gore u kolažu sa fotografijama Draže i četnika, iz ofa se čuje anegdota zabeležena u knjizi Kroz rat sa Dražom Nikole Kordića. Kada je jedan seljak i Dražin ratni drug sa Solunskog fronta odneo svom bivšem komandiru kokošku u njegov štab na Ravnoj gori, Čiča je naredio – „Da se plati“. Ovaj to nikako nije hteo, pa su mu u gunj krišom ugurane dve stodinarke. Sutradan je seljak sav ljutit zbog toga došao do štaba, i neko bi bogme nastradao da ga Draža nije umirio. U prvim mesecima okupacije, dok su se ravnogorci spremali za boj sa fašistima, kod komunista nije bilo ni elementarnog ljudskog gneva prema okupatoru. „Dok su deca okretala glavu kada bi se na trotoaru srela s nemačkim vojnikom, komunisti su se ponašali kao da sreću uniformisane turiste“, priča narator. U prvoj epizodi se konstatuje da je Kraljevina Jugoslavija bila uistinu tamnica samo jednog, srpskog naroda; da je srpski narod 27. marta 1941. rekao „ne!“ kako Hitleru tako i Jugoslaviji kakva je tada bila; da su ustaše i Pavelić imali zbog čega da kažu „Danke Dojčland“. Kontekst u kojem je organizovan Ravnogorski pokret dat je prilično konfuzno. Ni rečju se ne pominju druge četničke formacije sem Dražinih, ne pominje se ni Ljotić, ni Nedić ni Broz, a komunisti su pomenuti tek ovlaš i s ironijom.

ČETNICI vs NARODNI FRONT: Uglješa Krstić kaže da on nije istoričar i da svoju hroniku ne vidi samo kao istorijsku čitanku. „Nemci su imali denacifikaciju, a mi treba da imamo dekomunizaciju. Ovu seriju vidim kao prilog dekomunizaciji srpske prošlosti“, kaže on i tačno konstatuje da je količina neznanja i pogrešnog znanja kod našeg sveta o događajima iz Drugog svetskog rata upravo zastrašujuća. „Moje polazište kao autora bilo je da se na takvoj bolesnoj slici prošlosti ne može graditi zdravlje za budućnost. U seriji nema jeda, revanšizma, ljutnje, to je jedna blaga priča o svemu što nam se dogodilo ispričana na osnovu dokumenata, istorijskih činjenica i iskaza svedoka.“ Uglješa Krstić se nada da će emitovanje serije uzburkati javnost i otvoriti mnoga pitanja, kao i serija o „crvenom teroru“ u godinama posle Drugog svetskog rata koja je u pripremi. „Postoji ono što zovem ‘sadašnjost naše prošlosti’ – prošlost koja ne počiva u miru, u svom istorijskom zglobu, već opterećuje sadašnjost, smeta našem razvoju, našem odlasku u Evropu gde smo oduvek i bili“, kaže autor „Ravnogorske čitanke“ i dodaje da sa zadovoljstvom očekuje i pozitivne i negativne reakcije. „Temu treba otvoriti“, smatra on, „a ako smo je mi s ovim otvorili, onda smo završili posao.“

Za Drinku Gojković, prevodioca i osnivač Dokumentacionog centra Ratovi 1991–1999, nema sumnje da je tema definitivno otvorena. Ona smatra da je emitovanje „Ravnogorske čitanke“ na državnoj televiziji deo vidljivog i opasnog trenda koji se ogleda u vraćanju legitimnosti stvarima koje su potpuno istorijski dubiozne: „Revalorizovanje četničke ideje ili ideologije i davanje istorijske validnosti tom pokretu pokazuje koliki je nehat u bavljenju našom tradicijom, ali i to da se u čitavom društvu ne mogu naći punktovi u kojima bi se ovim tendencijama mogao pružiti apsolutni otpor“, smatra Gojkovićeva. „Velik broj ljudi smatra da bi bilo neoportuno reći nešto protiv, sledeći logiku – četnici su bili protiv partizana; partizani su komunisti; mi mrzimo komunizam jer je to najveće zlo koje smo doživeli. Sve što je suprotno komunizmu je a priori pozitivno, iako ni komunizam nikada nije bio predmet ozbiljnog istraživanja i utvrđivanja njegovih dobrih i loših strana. Mene je posebno zapanjila argumentacija da se to radi na naučno-popularan način, iako se nigde ne vidi šta je naučno u svemu tome ni kakav je sud nauka dala o četničkom pokretu. Ulazimo u prostor u kome se podrazumeva da je dobro nešto što je bilo rđavo, koliko se zna.“

RAISON D’’ETAT: Ono što je pri tom posebno zanimljivo jeste na koga to upire prstom Drinka Gojković kada govori o četništvu danas. Iako su na političkoj sceni, pored apsolviranih Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja, glavni aktuelni promoteri istine o Ravnogorskom pokretu jastrebovi demokratskih reformi u vidu Vladana Batića i Milana St. Protića, za Gojkovićevu je nosilac svih retrogradnih snaga Vojislav Koštunica: „Generalna atmosfera je indukovana sa samog vrha, i to sa saveznog vrha, i takva je da ovakve stvari prolaze lako kao kroz sir, bez otpora“, kaže Gojkovićeva, dodajući da celu stvar vidi kao podzemno i implicitno jačanje desničarskih tendencija u društvu, i to ne u onoj liniji u kojoj deluju Obraz i slični ekscesni i očigledno neprihvatljivi obrasci ponašanja i političkog mišljenja. Ono što je opasnije jeste linija na kojoj se s prividnom racionalnošću i neekspliciranom argumentacijom pokušava dokazati da su ravnogorske vrednosti baš one koje nedostaju našem sistemu vrednosti. „To je teško desničarstvo od kojeg se čovek naježi. I to ne samo zbog naših prilika jer, kako se videlo, desnica ne miruje ni u Evropi“, kaže Drinka Gojković. „Tome bi se mogao suprotstaviti potpuno organizovani kontrafront u intelektualnom, moralnom i naučnom smislu.“ Smisao reaktuelizovanja priče o Ravnogorskom pokretu ona još vidi u indukovanju amnezije u odnosu na blisku prošlost. „Obnavljanje kvazitradicije, čak i u mnogim blažim vidovima od ovog, usmereno je na prikrivanje svega onog šta smo radili poslednjih petnaest godina. Kontratežu revitalizaciji najgorih tendencija, kao što je to ravnogorski pokret, vidim u insistiranju na priči o krivici, istini i odgovornosti koja već postoji u delu srpske javnosti. Mene posebno čudi to što se sve dešava pod okriljem RTS-a. S dolaskom Bojane Lekić u ovu kuću očekavala sam potpuno suprotnu politiku državne televizije od ove koja se vodi“, rezignirano konstatuje Drinka Gojković.

MORE PRICKS THAN KICKS: Moguće je na tri načina shvatiti pojavu „Ravnogorske čitanke“ na državnoj televiziji. Prvi je da je ona tek jedna od dokumentarnih istorijskih serija posvećenih periodu Drugog svetskog rata, koju od ostalih razlikuje to što su je posle pedeset godina prvi put pravili četnici. Naime, Uglješa Krstić bio je i sam član Ravnogorskog pokreta, a jedna od prvih promocija dokumentarca održana je početkom marta ove godine u Požarevcu pod pokroviteljstvom SO Požarevac, a u organizaciji tamošnjeg Ravnogorskog odbora. Tom prilikom je u svojstvu istoričara pojavu ove serije pozdravio Milan St. Protić, visoki funkcioner Batićevog DHSS-a. Druga varijanta je da se, u nedostatku aktuelnijih skandala, radi o još jednoj petardi koju je domišljata vlast bacila javnosti i kojom će se par meseci zamajaviti interesne grupe u identifikovanju prijatelja i neprijatelja tranzicije, reformi i našeg puta u Evropu. Treća varijanta je da je reč o probnom balonu kojim se priprema teren za zvaničnu rehabilitaciju Draže Mihailovića, koju je tačno pre godinu dana najavio republički ministar pravde Vladan Batić, uz nagoveštaj revizije sudskog procesa protiv Mihailovića iz 1946. Ispostavilo se da je u pitanju ovo treće. „Dosta je bilo medijske politizacije, iskrivljavanja stvarnosti i falsifikovanja istorije“, kaže za „Vreme“ ministar pravde Vladan Batić. „U tom svetlu mislim da je dobro da se jedna takva serija urađena iz profesionalnog, nepristrasnog ugla emituje. Jer, krajnje je vreme da se stavi tačka na poluvekovne raskole. Ministarstvo pravde će za par dana izneti Nacrt zakona o rehabilitaciji svih političkih osuđenika. To se u svakom slučaju odnosi i na Ravnogorski pokret s Dražom Mihailovićem na čelu, kao i na golootočke žrtve i sve one koji su zbog svojih političkih i ideoloških ubeđenja bili žrtve neviđenog progona i represije, a mnogi su zbog toga i tragično završili. Zarad budućnosti moramo to da uradimo“, konstatuje Vladan Batić.

PETARDE I BALONI: Za reviziju suđenja Mihailoviću već duže vreme se zalažu mnogi, među kojima je jedan od najglasnijih upravo Uglješa Krstić, ujedno i lider Saborne stranke Srbije, koja se 2000. ujedinila sa Novom Srbijom Velje Ilića, a prošle godine, u vreme kad je Ilića napustio i Milan St. Protić, od nje se odvojila. Pored revizije suđenja Mihailoviću, Krstić se zalaže i za pokretanje sudskog postupka pred Vrhovnim sudom Srbije protiv Josipa Broza i njegovih najbližih saradnika za zločine prema srpskom narodu 1941–1980, zatim za pokretanje postupka pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu za utvrđivanje fakata o ustaškom genocidu nad Srbima tokom Drugog svetskog rata, za utvrđivanje žrtava, naredbodavaca i izvršilaca „crvenog terora“ od 1941. do 1951, s naglaskom na 1944/45, kao i za utvrđivanje žrtava, naredbodavaca i izvršilaca zločina protiv civilnog stanovništva koje su tokom rata počinile jedinice Jugoslovenske vojske u otadžbini. Iz ovih njegovih zalaganja vidi se i idejna platforma „Ravnogorske čitanke“. U vezi s tim nije nezanimljivo ni stanovište stručnog konsultanta serije, istoričara mr Bojana Dimitrijevića, oko ideološke pozicije Ravnogorskog pokreta. On je svojevremeno izjavio da je u našem političkom životu „stvorena zabluda o tome kako je četnički pokret ultradesničarski ili ekstremno nacionalistički projekat, iako bi se on, po svom programu i nama poznatim dokumentima, mogao da pozicionira između centra i levog centra. Reč je o mešavini demokratskog, zemljoradničkog i socijaldemokratskog pokreta.“

HISTORIJA I HISTERIJA: Istorija se ovde najčešće poteže u političkim prepucavanjima, i to kao „dečija kutija sa slovima od kojih možemo sastaviti koju god reč želimo“, pa od nje na kraju ostane samo „tvrdo jezgro interpretacija obuhvaćeno sočnim delom spornih činjenica“. Da je RTS želeo da uradi nepristrasan i objektivan dokumentarac o antifašističkim pokretima u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata ili da se bavi preispitivanjem uloge četnika i partizana u tom ratu, logično bi bilo da je za to angažovao istoričara koji bi bez emocija pokušao da stvari postavi na svoje mesto. To posle svega i nije tako komplikovano i moraće kad-tad da se uradi. Ali, očigledno je da to nije bio cilj. Nije daleko od pameti da se od jednog deklarisanog četnika ili partizana teško može očekivati objektivan pristup, kao što je sasvim legitimno da on bez zadrške zastupa svoju verziju događaja.

I tako, umesto da dođe šumar i konačno potera i partizane i četnike u istoriju, a nas ostavi da se o svom jadu pozabavimo, ova ćeranija se nastavlja.