Četiri mosta, sva četiri prazna

Novi Sad je krajem 2016. godine proglašen za Evropsku prestonicu kulture 2021, a ovaj projekat, kao i dešavanja na celokupnoj kulturnoj sceni grada, nisu prestale da prate kontroverze i jak otpor ka onome što sama prestonica predstavlja. Ne, nisu građani i kulturnjaci gadljivi na novac koji će u ovaj „bunar“ biti upumpan kroz fondove EU, iz republičkog, pokrajinskog i gradskog budžeta. Problem sa EPK 2021. dolazi iz druge sfere – od političkog nepotizma, pa do totalnog nerazumevanja koncepta moderne umetnosti i kulture.

Kulturna scena grada gotovo je potpuno ugušena netransparentnim javnim konkursima za kulturu, potezima poput uništavanja Remedovog murala, a (ne)kulturni skandali su prisutni godinama, jer slobodno i kritičko mišljenje koje savremena kultura i umetnost sa sobom nose, nikako ne odgovaraju konzervativnim, nacionalističkim i „patriotskim“ krugovima koji trenutno u gradu, pokrajini i državi imaju moć odlučivanja.

EPK NA ČETIRI „SLOMLJENA MOSTA„: Kako je rečeno na samom predstavljanju projekta u maju 2017, EPK počiva na četiri glavna stuba, odnosno „mosta“, od kojih je prvi „Most Duga“ i trebalo bi da simbolizuje multikulturalnost, toleranciju i različitost. Međutim, od 2012. godine, od kada je aktuelna novosadska vlast preuzela i kulturu, do danas se izblamirala u više navrata. Naime, jedan od prvih poteza tada je bio proterivanje latiničnog pisma iz Kulturnog centra Novi Sad (KCNS), kada je sa fasade skinut natpis imena te glavne kulturne institucije i postavljen onaj ispisan ćirilicom. Zbog iste latinice je smenjen i dotadašnji direktor te nekada avangardne kulturne institucije Laslo Blašković. Pozivajući se na poštovanje Ustava, Statuta i zakona, tek ustoličena vlast je već u prvim danima kreirala atmosferu u kojoj je svaki predznak drugog i drugačijeg, posmatran kao faktor koji urušava državotvornu politiku najjače Srpske napredne stranke (SNS). „Naprednjaci“ su kulturnu baštinu u Novom Sadu prepustili opskurnoj organizaciji Treća Srbija i sada već bivšem direktoru Andreju Fajgelju, od čijih je „genijalnih“ izjava izvedena i reč „fajgeljizmi“. Postavlja se pitanje da li je „sindrom latinične table“ zapravo personifikacija onoga sto će biti i rezultati EPK, i gde su tu multikulturalnost, tolerancija i različitost.

foto: maja leđenac

KCNS U RALJAMA BOTOVA: Isti taj i takav Kulturni centar, čija programska politika nije bitno promenjena ni nakon Fajgeljevog odlaska, jedna je od najvažnijih institucija u projektu EPK i učestovao je u formiranju Fondacije „Novi Sad 2021. – Evropska prestonica kulture“ koja ga implementira. Međutim, u godini kada je projekat zvanično otpočeo, KCNS se po sadržaju koji prezentuje građanima očigledno udaljila i od njegovog drugog „Mosta nade“, koji obuhvata pitanja kulturnih kapaciteta i javnih prostora. Ovaj javni prostor postao je rezervisan samo za nekolicinu ljudi, među kojima su i pripadnici političkih stranaka, a javni interes u kulturi pretvoren je isključivo u platformu za njihov politički marketing.

Kako je pre nekoliko nedelja objavio Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE), uprava KCNS i direktor Bojan Panaotović, troše milionske iznose kako bi u svom tribinskom programu „propagirali ekstremni nacionalistički diskurs, razne globalne i teorije zavere“, a pojedini predavači svojim teorijama zavere dovodili su u pitanje čak i naučne i istorijske činjenice. U KCNS poslednjih godina predavanja drže političari bliski SNS-u, poput Nemanje Starovića, kao i autori koji su zaslužni za tekstove problematičnog sadržaja na desničarskim portalima ili opskurnim nedeljnicima kao što je „Pečat“. Teme kojima se autori tribinskog programa u KCNS bave uglavnom su zavere protiv „srpskog naroda, koji je doživeo stradanje veće od Holokausta“.

Kulturološkinja iz Novog Sada Aleksandra Đurić Bosnić, kaže za „Vreme“ da KCNS, „nezavisno od smene političkih režima, treba da bude institucija koja pripada svim građanima Novog Sada“ i da bi njena misija trebalo da bude plasiranje onih vrednosti koje podrazumeva svaka dobro koncipirana i balansirana strategija kulture.

„To bi trebalo da bude pluralizam, ideološka i politička neutralnost, otvorenost ka interkulturnoj komunikaciji i tolerancija. U tom smislu, ukoliko se programska koncepcija KCNS bavi problematičnim istorijskim revizijama i ideološkim diskursima koji se tematizovanjem zaštite većinskog naroda u multikulturalnoj Vojvodini nesumnjivo vraćaju retorici devedesetih, ona je u ozbiljnoj koliziji sa svojom misijom. Ovo će kao posledicu neizbežno imati činjenicu da građani neće KCNS prepoznavati kao svoju instituciju“, ocenjuje Đurić Bosnić.

Prema njenom mišljenju, KCNS na način na koji danas funkcioniše, postaje „generator ideoloških i političkih uverenja“, a ne centar koji plasira kulturne vrednosti. „U godinama kada se očekuje da Novi Sad opravda titulu evropske prestonice kulture, ovakav programski koncept je neodrživ, štetan i apsurdan“, kaže Đurić Bosnić.

Analiza sadržaja koji KCNS prezentuje posetiocima, posebno je važna zbog titule Evropske prestonice kulture. Insistiranje na političkom diskursu i temama koje ne odražavaju javni interes u kulturi, služi zapravo za podršku skandaloznim odlukama vlastodržaca, i distancira ovu instituciju od realnih problema na koje ukazuje kulturni sektor i sami građani. Iako je kompetentna javnost više puta pozivala na dijalog i rešavanje otvorenih pitanja poput stranačke dodele državnog novca na konkursima za kulturu, planova za rušenje Kineske četvrti u kojoj se nalaze brojni alternativni kulturni prostori, odgovornosti za uništavanje murala umetnika Remeda sa zgrade u centru grada, rušenja istorijskog nasleđa, ove teme nisu našle svoje mesto u KCNS.

USTANOVE KULTURE SU ZAPRAVO U NACIONALNOJ SINERGIJI: Predvođen nekompetentnim, neretko i kompromitovanim kadrovima stranaka koje su trenutno na vlasti, kulturni sektor besprekorno radi za „nacionalni i državotvorni interes“, a to je potvrdilo i nekoliko spornih dešavanja u Novom Sadu. Koalicija nevladinih organizacija Građanska Vojvodina upozorila je 1. avgusta da je u Matici srpskoj predavanje održao „poznati ksenofob Gec Kubiček, jedan od promotera desnog ekstremizma i neonacizma u Nemačkoj“, a nekoliko dana ranije, 21. jula, i funkcioner ekstremističke Alternative za Nemačku Mark Jongen.

Predsednik Matice srpske Dragan Stanić je nakon ocene da ta institucija „promoviše neonacizam i ksenofobiju“ naveo da je „Matica i danas dužna da pruži priliku onima koji umeju da misle i umeju svoje misli da proprate uverljivom intelektualnom argumentacijom“. Stanić je napisao da „sve to važi i za fatalne političke razlike između levice i desnice“. „Onima koji su pogođeni tim fatalnim razlikama, valjalo bi jasno i glasno reći jednostavan nauk: moramo se najzad naučiti da slušamo obe strane! Ukoliko budemo umeli da saslušamo kako argumentaciju levice tako i argumentaciju desnice, onda ima nade da, na taj način, nađemo valjane puteve razvoja srpskog društva“, preneo je list „Danas“ 5. avgusta.

Predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine i član koalicije Građanska Vojvodina Nedim Sejdinović smatra da je odgovor Dragana Stanića „ciničan“, jer se radi o ustanovi koja je „potpuno zatvorena za ideje, poglede i metode savremenog, civilizovanog sveta“.

„Sve ono što bi se moglo smatrati idejama otvorenog društva, levim ili liberalnim, pa čak i umereno konzervativnim – proterano je iz Matice srpske i sličnih institucija u Srbiji. Gostovanje dvojice nemačkih pronacističkih ‘mislilaca’ logična je posledica toga i siguran sam da oni nisu izneli mnogo drugačije stavove od onih koje slušamo u ovakvim institucijama i u mejnstrim medijima decenijama. Ključni problem dakle nije Matica srpska, već ono što u nekim zemljama postoji, ali se tretira kao marginalna pojava sa kojom iole normalni ljudi ne žele da imaju apsolutno ništa – a to je kod nas zvanična državna ideologija“, kaže Sejdinović.

On ocenjuje da ni one političke stranke koje formalno baštine leve i liberalne ideje nisu reagovale na vest o predavanjima, jer su i one „korumpirane organizacije u službi vlasti“, pa tako u Srbiji danas ne postoji „snažna alternativa sveprožimajućem nacionalizmu“ koji zadire i u sferu kulture.

„MOST SLOBODE“ SPASAO KINESKU ČETVRT?: Projekat EPK se suočio sa jednom od najglasnijih reakcija javnosti u slučaju planova za svoj treći stub, odnosno „Most slobode“, koji se odnosi na kulturni razvoj mladih i kreativne industrije. Glavna okosnica ovog dela kandidature je rekonstrukcija, tačnije rušenje kompleksa nekadašnje fabrike „Petar Drapšin“, odavno poznate kao Kineska četvrt. Lokalni mediji su u jeku negativnih reakcija preneli da je taj kompleks bio pod zaštitom države do 2016. godine, a nakon što ona nije produžena, čini se da je u Kineskoj četvrti spasen samo Češki magacin, koji je i dalje zaštićen kao nepokretno kulturno dobro. To praktično znači da će sa ostalim objektima budući investitori, i sam grad, moći da rade šta žele.

Tek nakon burnih reakcija javnosti, u organizaciji EPK pokrenut je i niz javnih rasprava o Kineskoj četvrti pod nazivom „Divan“, a prvi razgovor održan je na festivalu Exit ove godine, nakon čega je ekspresno saopšteno da je „Kineska četvrt spasena“. U razgovoru je učestvovalo i Društvo arhitekata Novog Sada (DANS), a predstavnik DANS Aleksandar Bede ne slaže se sa „spasonosnom“ konstatacijom i upozorava da je u pitanju „marketing“.

„Smeta mi što EPK insistira na tome da se koristi termin spasavanja Kineske četvrti u medijima, kao da je to znak njihove dobre volje i odluke da građane poštede još jednog tržnog centra ili stambenog kompleksa. Pre svega, tamo to nikada nije bilo ni planirano, a Detaljna regulacija Kineske četvrti samo konkretizuje planove. Kao DANS smatramo da dokument ipak nije dovoljno precizan, jer su ostavljene formulacije koje opet mogu dovesti do raznih tipova komercijalizacije. Nije tačno da je Kineska četvrt sačuvana, jer su neki vredni i karakteristični objekti predviđeni za rušenje, a kao strukovno udruženje nismo dobili zadovoljavajuću argumentaciju zašto se to mora uraditi“, objašnjava Bede. Dodaje da će ipak oko 70 odsto objekata biti sačuvano, što ostavlja prostora Fondaciji da daje sporne izjave, ali da će jedan od najvećih problema imati zakupci koji trenutno koriste objekte i u njih godinama ulažu novac i održavaju ih. „Nekima od njih već je otkazan ugovor o zakupu i morali su da isele iako godinama ulažu u objekte, jer grad koji ih izdaje nema politiku održavanja, niti te svote novca odbija od kirije. Nije se na vreme razgovaralo o njihovoj budućnosti“, kaže Bede.

DANS je i ranije upozoravao na loše urbanističke odluke grada, koje uništavaju kulturno i istorijsko nasleđe. S tim u vezi, Novi Sad se još uvek oporavlja od poslednjeg urbicida u samom centru grada, kada je srušena stara zgrada Komunalne banke i izmešten jermenski spomenik zarad izgradnje solitera i poslovnog prostora od 13 spratova. Zarad ustupaka podobnim investitorima, srušene su i poslednje trščare u glavnom gradu Vojvodine, a na njihovom mestu će niknuti nove velelepne zgradurine.

URBICID NIJE NOVA STVAR, EPK GA SAMO NASTAVLJA: Osim rušenja Kineske četvrti, kao najveći infrastrukturni projekat u okviru EPK navedena je izgradnja „Novosadskog umetničkog centra“, koji će činiti Muzička škola „Isidor Bajić“, Baletska škola i gradska koncertno-studijska dvorana. Infrastrukturne radove zahtevaće i „četvrti stub“ projekta pod nazivom „Novi most“ koji se tiče kulturnog nasleđa. U pitanju je novi pešački most, koji će se nalaziti kod Ribarskog ostrva, a kao takav planiran je za izgradnju i pre kandidature za titulu.

Bez konteksta, sve deluje sjajno, ali se mora podsetiti da su odluke koje je grad donosio u poslednje vreme izvodile građane na ulice, koji su svoj revolt pokazivali i na protestima, sve češćim u „Prestonici“. Problem je u tome što gradska vlast ostaje gluva i nema na stvarne vapaje onih koji su ih na pozicije i doveli.

Direktor Fondacije 2021 Nemanja Milenković rekao je da su imperativi u radu EPK „transparentnost, demokratičnost i informisanost, a to znači da je sve otvoreno i javno, da je to projekat svih Novosađana“. Zašto onda nadležni ne uvažavaju njihove predloge, koji su recimo na sednici Komisije za prostorno uređenje Kineske četvrti održanoj u februaru, odbijeni gotovo u potpunosti? Zašto javnost još uvek ne zna u koje projekte će otići novac poreskih obveznika? Zašto u vodećim ustanovama kulture nema kulturnog, već politikantskog sadržaja? Da li će titula prestonice doneti samo novac, pozicije, investitore i jednogodišnju navalu turista, ili će konačno urediti devastiranu kulturnu scenu u gradu? Da li će građani ikada saznati ko je prekrečio Remedov mural koji se nalazio u pešačkoj zoni, preko puta Vladičanskog dvora, odnosno tamo gde mehanizacija nije mogla ući bez dozvole gradskih vlasti? Ili će od svih pitanja kao odgovor ostati ono što su građani posprdno nacrtali na beloj fasadi koju je nekada ukrašavao mural: stilizovani muški polni organ, kojem se u Novom Sadu tepa – kural!