Nova godina je na televiziji počela sa nekoliko istorijskih pomirenja. Ispalo je da je glavnu mirotvoračku ulogu imala Televizija Pink, gde je koncept zabave i narodnog veselja bio rešavanje svih naših sukoba. U Novu godinu, Božić, Srpsku novu moramo ući u duhu praštanja i srpske sloge.
Tokom 31. decembra u popodnevnim časovima se odigrao prvi krug pregovora.
Tamo su se za istim kafanskim stolom našli Milutin Mrkonjić Mrka i njegov kolega Velja Ilić. Jeste da su ministri u istoj vladi, ali su jednako tako i rivali za arhineimara Srbije. Istina je da je svaki dobio sopstveni koridor za gradnju, ali je isto tako istina da su se strasti uzburkale od kada se Mrka zavoleo sa pevačicom Anom Bekutom. Pale su i neke teške reči, pa Lea Kiš nije imala laku ulogu da ih pomiri. Bio je tu i Šaban Šaulić – mirovni posrednik koji je pesmom razgalio atmosferu. Posle nekoliko sati igre, pesme, kafanskih osmeha – Velja i Mrka se zagrliše, Ana je zapevala i vlada je delovala čvršće nego ikada. Čak je održan i prigodan politički govor – gde su u nakićenoj sali i nakićenoj atmosferi korišćeni izrazi – „ozbiljni ljudi“ i „odgovorna vlada“. Kafana se vratila u srpsku politiku na velika vrata – ako je ikada uopšte i odlazila.
Drugo veliko Pink pomirenje imalo je formu skrivene kamere. Što kaže naš narod, nije lepo da se u novu godinu prenesu stare podele. Kad prođe neko vreme, pitamo se, kao u slučaju Mrke i Velje: a što se ono brate zavadismo? Isto je bilo i sa devojkama. Scenografija i dramaturgija su ličile na skrivenu kameru jer su se u istoj kancelariji na Televiziji Pink našle zaključane rivalke Jelena Karleuša i Seka Aleksić. Čini mi se da je u pitanju kancelarija Milice Pašić ili čak Željka Mitrovića. U ovom eksperimentu smo videli kako napetost raste – Jeca govori neuporedivo više, dok Seka ćutke kruži prostorijom u potrazi za izlazom. I jedna i druga pokušavaju da ostanu cool, ali cimaju vrata, lupaju, a posle nekoliko minuta počinje razgovor. Tok pomirenja teče po modelu koji neverovatno podseća na Velju i Mrku: „E, neko je meni rekao da si ti rekla o meni da sam…“ Onda sledi odavanje poštovanja: „Ja cenim kako ti radiš, ti se boriš, ali ja sam morala da se branim…“ Kada ispadne da su se obe u suštini branile, a da nijedna nije napadala i jebo nas onaj ko nas zavadi, onda dolazi i do zvaničnog ili nezvaničnog pomirenja. Za razliku od Mrke i Velje, nema onog epskog grljenja i ljubljenja, ovde pomirenje znači činjenica da nije bilo svađe. Čoveče! Tako ja zamišljam diplomatiju, pa čak i ove pregovore u Briselu, samo umesto pevačica ili ministara zamislite Našeg i Njihovog a u sredini kancelarija Keti Ešton.
Verujem da je ovaj mirovnjački ton, uz prazničnu atmosferu neradnih dana, zaslužan za umereni politički ton u Srbiji. Iako imamo ozbiljne probleme na Kosovu i u Preševskoj dolini, još se čuje taj odjek razuma i pomirenja.
Pucalo se, na sreću samo petardama – i to intenzivno.
Ipak, moj utisak o obe proslave Nove godine došao je sa beogradskih ulica i zabeležile su ga samo novine. Reporteri „Danasa“ bili su sa policijskom patrolom tokom proslave srpske Nove godine. Dok su u Njujorku pevali u zgradi UN sa horom Viva Vox, a Ban Ki Mun čestitao praznik na srpskom, neki naši sugrađani jednostavno nisu mogli da se kontrolišu.
Bezimeni mladić je preterao sa alkoholom, što je eufemizam za obeznanjivanje. Lutajući gradom stigao je, gle ironije, na Studentski trg gde ga je snaga fiziološke potrebe priterala uz plastični toalet hemijske provinijencije. Anesteziran slavljeničkom atmosferom i pićem, avaj, ne mogaše da otvori vrata i euforija se pretvori u bes pa podiže deo žardinjere i njome razvali stijenku pišaone. No, taj pokret ga izbaci iz nesigurne ravnoteže i upade u kloaku plastičnog toaleta nalik na lika iz Pazolinijevog Dekamerona. Iz govana i mokraće ne mogaše izaći te se u znak protesta – zaključa u smradu iznutra. Reporteri „Danasa“ i nadležni panduri morahu ga izvući na čist vazduh novogodišnje noći uz prateću neformalnu konverzaciju. Za sada samo znamo da je dotični romantik iz Ivanjice, a da mu prva replika beše moderna fraza: „Samo opušteno!“ Po izlasku je obećao Zakonu i Medijima: „Neće se ponoviti!“, što shvatam u duhu Heraklita koji reče da sve teče. I neće!
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Ksenija Radulović:
Otvaranje granica – stručna recepcija Bitefa u Srbiji;
Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, 2023.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
