Na početku ovoga veka pred piscima su pitanja teška kao opstanak. Treba izraziti iskustvo propasti, užasa i srama, od čega jedna kultura može da zanemi. Ta nemost, značajna koliko i Frojdova nelagodnost u kulturi, najlakše se vidi u tome što su ponekad potrebne decenije da se o nečemu progovori, a nekada se o onome najtežem nikada ne govori.
Kosovska istina i sunovrat države u srednjem veku i danas, velike seobe na Balkanu i 1690, slom nade u Evropu, Rusiju i saveznike od austrijskih i ruskih povlačenja do „savezničkih“ bombardovanja 1944. i 1999, propast Prvog srpskog ustanka, sudbina Srba katolika i muslimana, nove nacionalne pošasti i otcepljenja, sve su to simboličke rane na koje savremena srpska kultura nije pronašla zadovoljavajući odgovor. Šta reći piscima koji pred ponorom na kraju dvadesetog veka stoje kao pred sopstvenim užasom? Zar je malo što, uprkos tome da ovde i ovako žive, osećaju nužnost stvaranja, pa ih je dopao još i teret koji premaša sve sa čime ova kultura ume da se uhvati u koštac?
ISKUSTVO KRAJA VEKA: Došlo je i vreme da se potraži ozbiljan odgovor na poetičko iskustvo srpske proze kraja dvadesetog veka jer ni ono najbolje ne može trajati doveka. Niti su Kiš i Pekić pisali poput Andrića i Crnjanskog, niti se i dalje može pisati kao da i njih već celu deceniju nema. Sa takvim saznanjem može se dočekati ono što hoće da najavi smela i vrlo značajna „zajednička zbirka“ priča Pseći vek (Beopolis, 2000), koju je Saša IIić priredio tako što je uzeo jednu svoju priču i pozvao svoje književne prijatelje Nenada Jovanovića, Srđana V. Tešina, Borivoja Adaševića, Mihajla Spasojevića i Uglješu Šajtinca da za ovu priliku napišu po jednu priču sa, kako kaže priređivač, „tragalačkom temom“. Odisej koji je tako prizvan samo je pojačao veze sa knjigom Odisej. Kataloška priča (Pegaz, 1998), kojom su Ilić i Dragan Bošković već programski odredili krajnji domet nove tekstualnosti i zatražili drugačije puteve književnih epifanija. Svi autori rođeni su posle 1970, što sugeriše granicu nove generacije, i tokom devedesetih pojavili su se u časopisu Reč, čija zasluga su i knjige srpske erotske (Čarobna šuma), krimi (Na tragu) i horor (Strah i trepet) priče, takođe „zbirke po pozivu“ koje su iz godine u godinu priređivali Vasa Pavković i Dejan Ilić. Posle odlične, ali preuranjene antologije mladih srpskih pripovedača Tajno društvo (Kov, 1997) Vase Pavkovića i eksperimenta Igora Marojevića i Aleksandra Nedeljkovića Nova srpska off i sf priča (Alexandria, 1999) koji delimično obnavlja nastojanja Nove postmoderne/alternativne srpske fantastike (SIC, 1994) Save Damjanova i Bobana Kneževića, bilo je vreme za jedan odlučniji poetički zahvat.
Ali, da li je on učinjen u Psećem veku koji budi velika očekivanja, ili je zbirka „šest pripovedača“ lepa najava malog muškog kluba? Iako su mu se priče učinile „bez ijedne dodirne tačke“, kaže Saša Ilić, ipak su pisci različitim putevima došli do posebnog, „karakterističnog, graničnog stanja glavnih likova“ sa kojim je „u vezi lajtmotiv čitave knjige, variran od straha pred usnućem do želje za večnom budnošću. „To je, pretpostavljam“, kaže Ilić na kraju svog pogovora, „odgovor na veliku temu spavača – Kiš, Pavić, Basara, Petković – u srpskoj književnosti, koja je devedesetih godina doživela pravu proliferaciju u literaturi pisca mlađe generacije Gorana Petrovića. Za junake Psećeg veka, prostor sna se transformiše u prostor opasnog, nemogućeg ‘života’.“ Cilj „za koji su se opredelili pripovedači oblikujući svoj poetički identitet – najbolje govori o tome šta je priča u prethodnom periodu, možda nepovratno izgubila“, zaključuje svoj polemički intoniran kredo Saša Ilić.
SNOLIKI OTKLON: Lepo i pametno napisano, ali niti je sasvim tačno niti dovoljno pogađa samo jezgro stvari. Malo je to za „poetički identitet“, on će se tek oblikovati, a mladi pisac i moj omiljeni student, propustio je da uoči kako je figura spavanja ključna već za Crnjanskog, da je čitav opus Ive Andrića obeležen granicom onoga što se sanja i onoga što se događa, da se napor buđenja iz sna može lako prepoznati kod Desnice i Meše Selimovića… Ako se ovome doda i figura sna od Kodera i Laze Kostića do Disa i Drainca, videće se da je borba za snoliki otklon od stvarnosti – u kojoj bi Niče video oživljujuću moć tragedije ili spas od užasa života – zapravo nužna osobina moderne književnosti. U njoj modernizam odgovara na san kao prolaz do fantastike i nestvarnog u romantizmu koji se tako udaljavao od pitanja o obliku i izrazu stvarnosti i sna u baroku, koji je tako napuštao u snu predstavljenu neizvesnost čovekovog sveta u renesansi, koja je time odustajala od sna kao puta bogoobjave u srednjem veku… Otuda je pogrešno račun za svojstvo moderne imaginacije, koja se pri tome stalno menja, ispostaviti književnosti kraja prošlog veka u kojoj snolikost i nije više središte izmicanja, već sredstvo da se manipulaciji tekstom da dodatno okrepljenje u nečemu što još uvek pripada čovekovoj intimi. Iako Lakan smatra da je psiha modelovana strukturom jezika, ipak se ne može reći da su duše tekstovi. Zato san ostaje privilegovan „ukrštaj“ iskustva i mašte kao što je pripovedanje ukrštaj teksta i sveta.
Istini za volju, proliferacija sna je jedna od najboljih osobina pritajenog romana Saše Ilića Predosećanje građanskog rata (Reč/B92, 2000) koji je prošle godine – dok sam oklevao brinući da se ne pomisli kako hoću da „prigrabim“ zasluge što hvalim i imam samo najveća očekivanja i, nažalost već sredovečnu, naklonost za ove mlade pisce – platio danak našim neveselim književnim prilikama. Nema nijednog dela ovog razglobljenog romanesknog štiva u kojem se simbologija i latentni rad sna, osim kada tu ulogu preuzmu zanos i crta ludila, ne javljaju u središtu pripovedanja. Pripovedač hoće da se izbori sa Kišovim „porodičnim cirkusom“ i borhesovstvom, odjecima Pavića i Petkovića i završnim pribežištem u Pekiću, kao i sa iskustvom svetske literature, da bi osvanuo u politički aktuelnoj situaciji. Proza Saše Ilića, pisana odličnim stilom i sa nedvosmislenim potvrdama da je reč o autoru koji ume i da pripoveda i da poetički misli, neka je vrsta omaža srpskoj književnosti kraja prošlog veka. Zar bih mogao da ne volim takvo pripovedanje i mogućnosti koje se posle njega otvaraju?
SVET I SIMBOLIKA: U prozi Saše Ilića važnije je ono što se odigrava na dubljem, letentnom planu nego ono što je manifestno – što je pravilo koje važi i za san. Simbolika mirisa i figura anđela vredniji su nego figura oca i metafore skladišta i filma; simbolika ogledala bolja je nego golootočka sudbina, zmije i ptice upečatljivije nego ustreljeni pas, a preobražaj Ahasvera važniji i potresniji od dokaza o Brozu; pavićevska povest iz turskog doba ima više smisla od tuge bivšeg pilota čiji sin je poginuo; petkovićevske senke na platnu govore više od mokrih konopaca usečenih u anonimne mišice, a pekićevsko uspenje i sunovrat ne mogu se porediti sa ciganskim batinama na groblju. Ako se, međutim, obe strane oblikovanja stope u jedinstven poetički mehanizam, iskustvo će steći poetičku dubinu, a poetička dubina delotvornost. Saša Ilić posebno lepo, ironično i istovremeno sa zanosom boljih duša, sanja srpsku književnost s kraja prošlog veka. Intertekstualni obračun sa njom pretvorio se u prvorazredni književni spomenik vrednostima jedne epohe i sada valja nastaviti traganje za sopstvenim književnim svetom i simbolikom.
Iz te epohe, kao i onog sna o kojem se u razglobljenih sedam poglavlja ove jedinstvene povesti stalno pripoveda, Predosećanje građanskog rata izlazi u naše doba, u kojem bi povratnik iz rata ostao jedan običan suvišan mladić da ga ne dočekuju potamneli likovi anđela. Slutnjom koja je jača i bolja od okasnelog predosećanja građanskog rata, koje je pametno smišljeno ali nije simbolički nužno predstavljeno, Saša Ilić je krenuo u susret onome što još nije, ali će jednom biti, prepoznato kao ključni izazov kraja veka: proliferacija anđela, kojih u ukupnoj novijoj istoriji srpske proze od Kandora Atanasija Stojkovića do Kišovog anđela sna nije bilo onoliko koliko ih se pojavilo u vreme najdubljeg poremećaja duha nacije, kada još samo bolja naklonost neba i anđeoska brižnost mogu da sačuvaju ono što je moglo biti lepo od toga da ne bude samo politička nakaza. Tu je koren za predosećanje moguće veličine: bolja književna sudbina, koju Saša Ilić od svoje prve godine studija najavaljuje, ostavlja simboličke tragove.
PRIČA O SPASENJU: Izlazak iz sna u realnost, iz književnosti prethodnog doba u novu epohu mora da prati i otkriće nečeg velikog što treba ispričati. To nije mala priča o mornaru odbeglom od kuće i glancanju grobova, već put u novi književni san, kao što bi to bila priča junakove sestre. Šta njena nemost u Predosećanju građanskog rata govori? Kako tome pronaći izraz? Iako spolja gledano njeno iskustvo ostaje nestvarno (osim ako se setimo da bogovi one koje vole nagrađuju tako što ih puštaju da odrastu i umru u snu ne budeći se), njega ne mogu da dosegnu udbaši i zastavnici, patuljci, grobljanski lopovi, krulovski hohštapler Broz i odsutni provincijalac iz Požarevca, već samo viša bića koja za bolje i vrednije duhove naseljavaju ovaj svemir. Ko ispriča tu anđeosku priču o spasenju, od Dositejevog sna do nepodnošljivosti sa kojom uprkos oktobarskom prevratu danas odjekuje njegovo „vostani Serbijo, davno si zaspala, sada se probudi“, reći će spasonosne reči potrebne srpskoj prozi na početku nove epohe. Malo je samo potreba za „večitom budnošću“, od koje je najveća korist u publicistici, ili osuda „autopoetičkog alibija“ Mihajla Pantića koja na prirodu književnosti utiče isto koliko i zapisi na zidovima. Pripovedanju na početku novog veka zaista je potrebno novo osećanje važnosti koje ne rađaju budnost i ispravnost – kojih uprkos poštenom i pogrešnom tumačenju Dejana Ilića (Zarez, Zagreb, 18. siječanj 2001) nema ni kod Bore Stankovića ni kod Crnjanskog ili Ljubomira Nedića i Zorana Mišića – nego simbolička uverljivost i značaj.
POETIČKA VEŽBA: Ista dilema može se videti i iz sasvim drugačije perspektive. Posle poetičkog preispitivanja šta su priča, pisanje i književni život u zbirci Sjajan naslov za pantomimu (Rad, 1997), Srđan V. Tešin je krenuo suprotnim putem od Saše Ilića, oba poetička izbora potvrđuju da sudbina nove proze zavisi od simboličke težine i smisaone, a ne iskustvene aktuelnosti. Rečita nemost pantomime odgovara tišini filma i senke, i dok Tešinova proza vezana za lik Kazimira cinično oblikuje život, pararoman Antologija najboljih naslova (Rad, 2000) sasvim ga napušta. Sve je u preciznosti izraza i ozbiljnosti zamisli, pa je u ovom „romanu u fragmentima“ izgrađen poseban mehanizam za pribiranje smisla. Poetička vežba je uspela i zamka je postavljena, ali čitaoca tek treba prinuditi, ili privoleti, da upadne u nju. Za to je potrebno pokrenuti interes sredstvima jačim od znanja i mistifikacije. Tešinovih 49 zaokruženih fragmenata u Antologiji najboljih naslova treba narativni interes obezbediti u poetici kulture, od Pinčonovog broja 49 do četrdeset i devetog psalama, onog u kojem će se uz gusle iz Daničićevog prevoda, Bakotićevu harfu ili samo citru, „prignuti uho k priči“ u „zle dane kad me zloba mojih neprijatelja opkoli“ – da se čuje i ispripoveda kako se osim duše ništa ne nosi sa ovog sveta. Tešinovi bogati fragmenti grade tekstualnu mrežu iz koje nema spasa. Ovaj pararoman je sazdan od mistifikacija i manipulacije tekstom, ali ne obavezuje poetičku misao na spasenje. Ipak, daleko od svake aktuelne budnosti, Tešin zahvata širinu sveta i dubinu vremena i tako predstavlja iskustovo postojanja. Tešin, heroj kikindske odbrane i Severnog bunkera, jedne od najlepših stvari koje se događaju na dnu neba u mojoj tihoj ravnici, mora da traži isto što i Saša Ilić: neodoljivu nužnost autentičnog književnog sveta koji nije potčinjen mistifikacijama i aluzijama i u kojem od iskustva ume da se načini nešto više od prostog života. Jer potraga pripovedanja predstavljenog u Psećem veku, i izostavljenog iz njega, ne završava ni u Srbiji ni u književnoj istoriji, već u sreći književnog stvaranja, čitanja, pa čak i tumačenja, dok nadneseni nad ponor dublji od sopstvenog života, na knjigama kao na krilima anđela ne predamo umorne duše onome što dolazi posle njih.
