Frank Vedekind: Buđenje proleća; režija Gorčin Stojanović; igraju Anđelika Simić, Nenad Pećinar, Aleksandar Đurić
Postavka komada Franka Vedekinda Buđenje proleća u Narodnom pozorištu u Somboru predstavlja promišljen i zanimljiv repertoarski potez. Vedekindova priča o problemima odrastanja i ulaska u život pruža tematski krajnje primerenu podlogu za kolektivnu umetničku „inicijaciju“ mladih i najmlađih somborskih glumaca (Anđelika Simić, Ivana V. Jovanović, Nenad Pećinar, Aleksandar Đurica, Dubravka Kovjanić, Dušan Jović), onih koji već ostvaruju zapažene pojedinačne kreacije, ali koji u svom matičnom pozorištu još nisu dobili generacijsku šansu, onakvu kakvu su imali i uspešno iskoristili njihovi prethodnici sa čuvenom predstavom Kate Kapuralica. Da li je i koliko ova šansa iskorišćena, beogradska publika je mogla da proveri prilikom nedavnog gostovanja ove predstave u Beogradskom dramskom pozorištu.
Kao odličan primer dramskog prosedea koji Folker Kloc naziva „otvorena forma u drami“ – a čije su glavne odlike disperzivna i nejedinstvena radnja, raznorodno neprijateljsko okruženje kao junakov protivnik, mnogostruk i znakovit prostor, fragmentarne i nezaokružene ličnosti – Buđenje proleća pruža idealnu osnovu za maštovito i smelo scensko tumačenje. U predstavi Narodnog pozorišta iz Sombora, reditelj Gorčin Stojanović nesputano se posvetio kreiranju upravo takvih, maštovitih, radikalnih, znakovitih i efektnih scenskih prizora.
Prvo što u tom pogledu pada u oči jeste scenografska postavka koju takođe potpisuje Gorčin Stojanović: visoki sivi zidovi sa svih strana ograđuju i parcelišu prostor, simbolizujući tako svu teskobu s kojom su suočeni Vedekindovi osetljivi dečaci i devojčice u neprijateljskom svetu odraslih. Osim ovog, glavnog scenografskog rešenja, Stojanović sprovodi još neke prostorne intervencije sa naglašenom označavajućom funkcijom: scene s odraslima odvijaju se na uzdignutom podijumu; dok odlučuju o njegovoj sudbini, Melhiorovi roditelji sede na nekakvim prestolima; lirska scena između dvojice dečaka ne dešava se u arkadijskom ambijentu vinograda u jesenjem sumraku, već u dekadentnom okruženju mračnog, zadimljenog salona.
Takav prostorni okvir reditelj ispunjava odgovarajućim scenskim slikama, među kojima se posebno izdvaja, kao radikalna groteska, prizor profesorskog veća. Osim što su kostimskom stilizacijom Borisa Čakširana svedeni na potpuno bezličnu grupu lažnih ljudi (i glumci i glumice nose siva muška odela i crvene ženske cipele), profesori su prikazani i kao dozlaboga zaparložen i dosadan svet: tokom ovog prizora, senilan, umoran i spor poslužitelj (David Tasić) uporno „juri“ ogromnu bubašvabu, efektni scenski simbol ovakvog sveta.
Međutim, upravo insistiranje na ovom duhovitom scenskom gegu ukazuje na problem Stojanovićeve postavke: efektnost ponekad ima prednost u odnosu na znakovitost. Drugim rečima, u pojedinim situacijama scenska postavka postaje samodovoljna, gotovo da potiskuje dramu (u pomenutoj sceni, na primer, tekst rektora Sunčanice mogao je i da se izbaci, jer je u tolikoj meri bio potisnut u drugi plan).
Povezano s ovim efektom (delimične) samodovoljnosti, javlja se i utisak nedovoljnog dramskog jedinstva scenskih rešenja: ona više deluju kao zanimljivo traganje za savremenim scenskim izrazom, nego kao sredstvo usmerenog i izoštrenog tumačenja drame. Čuvena predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta u režiji Harisa Pašovića (poređenje se, eto, ipak nije moglo da izbegne) takođe se izdvajala svojim nadahnutim rešenjima na planu forme, ali je u njoj, stalnim kontrastiranjem dečjeg i sveta odraslih, središnja tema Buđenja proleća – bolno seksualno sazrevanje i odrastanje u malogađanskom okruženju – bila konstantno prisutna i to na vrlo uzbudljiv način. U somborskoj predstavi prisutna je, naprotiv, tematsko-značenjska neizoštrenost, što možda i ne bi bilo tako problematično da uz to ne ide i nedostatak nekog jačeg emotivnog naboja. Jednostavno rečeno, predstava mnogo više deluje na vizuelnom planu, a znatno manje na intelektualnom i emocionalnom.
Ako se sada zatvori krug, postavlja se pitanje šta su u okviru ovako shvaćenog rediteljskog pozorišta uspeli da pokažu mladi i talentovani somborski glumci. Bilo je u ovoj postavci Buđenja proleća prodora zrelosti i odlučnosti u detinji temperament Vendle Bergman (Anđelika Simić), borbenog stava u Melhiorovom ponašanju (Nenad Pećinar), tankoćutnosti i nesigurnosti u Moricovom držanju (Aleksandar Đurica), šarmantne detinje prostosrdačnosti u Teinom ponašanju (Dubravka Kovjanić). Međutim, u nedostaku većeg dramskog jedinstva, ova rešenja su bila nedovoljna da bi se artikulisao izoštren i uzbudljiv pozorišni čin… Ipak, ne treba biti prestrog: u kontekstu našeg pozorišta, ova predstava se ističe nekim zaista vrlo zanimljivim pojedinačnim rešenjima na planu teatarske forme.
Počeo je decembar, a rezultati 16 konkursa za projekte u kulturi nisu objavljeni, mada je trebalo još krajem marta. Oni koji stvaraju kulturu, odavno su prestali da ih očekuju
U Beogradskom dramskom opet gostuju pozorišta iz šest glavnih jugoslovenskih gradova članova Putujućeg festivala Regionalne unije teatara, govore svojim jezicima, i – razumeju se
Na konkursu Ministarstva kulture koji je realizovan u neuobičajeno kratkom roku, izabran je Predrag Đaković iz Praga da Srbiju predstavlja na Bijenalu umetnosti u Veneciji projektom „Preko golgote do vaskrsa“
Pred početak „Nušićevih dana“ u Smederevu, Narodnom pozorištu i „Ateljeu 212“ javljeno je da njihove predstave neće učestvovati, iako su bile pozvane. Zvaničan razlog je promena koncepcije, a nezvanični se naslućuje
Na mozaicima antičkog grada Sirmijum održana je turistička manifestacija „Vinski park“ bez dozvole Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. ICOMOS i građani protestuju
Naprednjačke Pirove pobede u Mionici, Negotinu i Sečnju pretvaraju u zgarište ustavno-pravni poredak Republike Srbije. Time je Vučić postao elementarna katastrofa koja pogađa sve građane. Jednostavno – zemlja je izručena bandama
Prethodni dani su bili mučni za navijače Partizana, naredni će isto biti. Oduzet im je san, još jednom sa velikim Željkom Obradovićem na krovu Evrope. Sada je jasno samo jedno – Ostoja Mijailović mora da ode i tako spreči još veću štetu
Vučić se upravo dohvatio marksističke teze o odumiranju države. U njegovoj verziji Republika Srbije neće odapeti prirodnom smrću. Naprotiv – on će je lično zatući zarđalom lopatom
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
