Frank Vedekind: Buđenje proleća; režija Gorčin Stojanović; igraju Anđelika Simić, Nenad Pećinar, Aleksandar Đurić
Postavka komada Franka Vedekinda Buđenje proleća u Narodnom pozorištu u Somboru predstavlja promišljen i zanimljiv repertoarski potez. Vedekindova priča o problemima odrastanja i ulaska u život pruža tematski krajnje primerenu podlogu za kolektivnu umetničku „inicijaciju“ mladih i najmlađih somborskih glumaca (Anđelika Simić, Ivana V. Jovanović, Nenad Pećinar, Aleksandar Đurica, Dubravka Kovjanić, Dušan Jović), onih koji već ostvaruju zapažene pojedinačne kreacije, ali koji u svom matičnom pozorištu još nisu dobili generacijsku šansu, onakvu kakvu su imali i uspešno iskoristili njihovi prethodnici sa čuvenom predstavom Kate Kapuralica. Da li je i koliko ova šansa iskorišćena, beogradska publika je mogla da proveri prilikom nedavnog gostovanja ove predstave u Beogradskom dramskom pozorištu.
Kao odličan primer dramskog prosedea koji Folker Kloc naziva „otvorena forma u drami“ – a čije su glavne odlike disperzivna i nejedinstvena radnja, raznorodno neprijateljsko okruženje kao junakov protivnik, mnogostruk i znakovit prostor, fragmentarne i nezaokružene ličnosti – Buđenje proleća pruža idealnu osnovu za maštovito i smelo scensko tumačenje. U predstavi Narodnog pozorišta iz Sombora, reditelj Gorčin Stojanović nesputano se posvetio kreiranju upravo takvih, maštovitih, radikalnih, znakovitih i efektnih scenskih prizora.
Prvo što u tom pogledu pada u oči jeste scenografska postavka koju takođe potpisuje Gorčin Stojanović: visoki sivi zidovi sa svih strana ograđuju i parcelišu prostor, simbolizujući tako svu teskobu s kojom su suočeni Vedekindovi osetljivi dečaci i devojčice u neprijateljskom svetu odraslih. Osim ovog, glavnog scenografskog rešenja, Stojanović sprovodi još neke prostorne intervencije sa naglašenom označavajućom funkcijom: scene s odraslima odvijaju se na uzdignutom podijumu; dok odlučuju o njegovoj sudbini, Melhiorovi roditelji sede na nekakvim prestolima; lirska scena između dvojice dečaka ne dešava se u arkadijskom ambijentu vinograda u jesenjem sumraku, već u dekadentnom okruženju mračnog, zadimljenog salona.
Takav prostorni okvir reditelj ispunjava odgovarajućim scenskim slikama, među kojima se posebno izdvaja, kao radikalna groteska, prizor profesorskog veća. Osim što su kostimskom stilizacijom Borisa Čakširana svedeni na potpuno bezličnu grupu lažnih ljudi (i glumci i glumice nose siva muška odela i crvene ženske cipele), profesori su prikazani i kao dozlaboga zaparložen i dosadan svet: tokom ovog prizora, senilan, umoran i spor poslužitelj (David Tasić) uporno „juri“ ogromnu bubašvabu, efektni scenski simbol ovakvog sveta.
Međutim, upravo insistiranje na ovom duhovitom scenskom gegu ukazuje na problem Stojanovićeve postavke: efektnost ponekad ima prednost u odnosu na znakovitost. Drugim rečima, u pojedinim situacijama scenska postavka postaje samodovoljna, gotovo da potiskuje dramu (u pomenutoj sceni, na primer, tekst rektora Sunčanice mogao je i da se izbaci, jer je u tolikoj meri bio potisnut u drugi plan).
Povezano s ovim efektom (delimične) samodovoljnosti, javlja se i utisak nedovoljnog dramskog jedinstva scenskih rešenja: ona više deluju kao zanimljivo traganje za savremenim scenskim izrazom, nego kao sredstvo usmerenog i izoštrenog tumačenja drame. Čuvena predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta u režiji Harisa Pašovića (poređenje se, eto, ipak nije moglo da izbegne) takođe se izdvajala svojim nadahnutim rešenjima na planu forme, ali je u njoj, stalnim kontrastiranjem dečjeg i sveta odraslih, središnja tema Buđenja proleća – bolno seksualno sazrevanje i odrastanje u malogađanskom okruženju – bila konstantno prisutna i to na vrlo uzbudljiv način. U somborskoj predstavi prisutna je, naprotiv, tematsko-značenjska neizoštrenost, što možda i ne bi bilo tako problematično da uz to ne ide i nedostatak nekog jačeg emotivnog naboja. Jednostavno rečeno, predstava mnogo više deluje na vizuelnom planu, a znatno manje na intelektualnom i emocionalnom.
Ako se sada zatvori krug, postavlja se pitanje šta su u okviru ovako shvaćenog rediteljskog pozorišta uspeli da pokažu mladi i talentovani somborski glumci. Bilo je u ovoj postavci Buđenja proleća prodora zrelosti i odlučnosti u detinji temperament Vendle Bergman (Anđelika Simić), borbenog stava u Melhiorovom ponašanju (Nenad Pećinar), tankoćutnosti i nesigurnosti u Moricovom držanju (Aleksandar Đurica), šarmantne detinje prostosrdačnosti u Teinom ponašanju (Dubravka Kovjanić). Međutim, u nedostaku većeg dramskog jedinstva, ova rešenja su bila nedovoljna da bi se artikulisao izoštren i uzbudljiv pozorišni čin… Ipak, ne treba biti prestrog: u kontekstu našeg pozorišta, ova predstava se ističe nekim zaista vrlo zanimljivim pojedinačnim rešenjima na planu teatarske forme.
Odlukom Vlade Srbije, Jugoslav Pantelić više nije direktor Jugoslovenske kinoteke, ne zna se zašto. Da nije možda zato što se Kinoteka priključila martovskom štrajku na koji su pozvali studenti
Mediji su puni hvale za srpski film „Karmadona“ čija je svetska premijera upravo održana na festivalu u Torontu, opisuju ga kao direktan sud stvarnosti bez kompromisa
Ako se složi Skupština Grada, Fest će biti održan od 21. do 28. decembra. Bio bi to jedini način da se zaboravi na sve ono što koči realizaciju ovogodišnjeg izdanja
Netačna je teza izneta ovih dana da nema preciznog uvida u stanje hala Beogradskog sajma, te da je procena troškova njihovog privođenja novoj nameni zbog toga neizvesna, kaže profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu Dušan Najdanović
Ove godine najposećeniji dan Sajma knjiga pada 1. novembra, na godišnjicu smrtonosnog pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Da li je, praveći raspored jesenjih manifestacija, uprava Beogradskog sajma zaboravila na to
Ima li Aleksandar Vučić vojsku? Nešto ponaprednjačenih kadrova sigurno bi u „datom trenutku“ stalo iza svog „vrhovnog komandanta“. Ali šta je sa trupom? Pa ništa – velika većina bi zabušavala, uzela bolovanje, isparila. Oni su tu samo zbog para
„Jurićemo ih po ulicama“, proricao je Jovo Bakić i mnogi su mu davali za pravo. Sada se dešava obrnuto – naprednjački Šturmabtajlung mlati narod po ulicama, kućama i lokalima. A naša čaršija se dobrim delom gnuša „svakog nasilja“
Nije nelogično da se malo pribojavaš tuđih navijača kada odeš na utakmicu, pa i reprezentacije. Ali da strepiš da će te tvoji prebiti - to samo u Srbiji postoji
Vreme nasilja: Protest u Novom Sadu u pet slika
Bes, pendreci i suzavac Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
