Buđenje proleća

Postavka komada Franka Vedekinda Buđenje proleća u Narodnom pozorištu u Somboru predstavlja promišljen i zanimljiv repertoarski potez. Vedekindova priča o problemima odrastanja i ulaska u život pruža tematski krajnje primerenu podlogu za kolektivnu umetničku „inicijaciju“ mladih i najmlađih somborskih glumaca (Anđelika Simić, Ivana V. Jovanović, Nenad Pećinar, Aleksandar Đurica, Dubravka Kovjanić, Dušan Jović), onih koji već ostvaruju zapažene pojedinačne kreacije, ali koji u svom matičnom pozorištu još nisu dobili generacijsku šansu, onakvu kakvu su imali i uspešno iskoristili njihovi prethodnici sa čuvenom predstavom Kate Kapuralica. Da li je i koliko ova šansa iskorišćena, beogradska publika je mogla da proveri prilikom nedavnog gostovanja ove predstave u Beogradskom dramskom pozorištu.

Kao odličan primer dramskog prosedea koji Folker Kloc naziva „otvorena forma u drami“ – a čije su glavne odlike disperzivna i nejedinstvena radnja, raznorodno neprijateljsko okruženje kao junakov protivnik, mnogostruk i znakovit prostor, fragmentarne i nezaokružene ličnosti – Buđenje proleća pruža idealnu osnovu za maštovito i smelo scensko tumačenje. U predstavi Narodnog pozorišta iz Sombora, reditelj Gorčin Stojanović nesputano se posvetio kreiranju upravo takvih, maštovitih, radikalnih, znakovitih i efektnih scenskih prizora.

Prvo što u tom pogledu pada u oči jeste scenografska postavka koju takođe potpisuje Gorčin Stojanović: visoki sivi zidovi sa svih strana ograđuju i parcelišu prostor, simbolizujući tako svu teskobu s kojom su suočeni Vedekindovi osetljivi dečaci i devojčice u neprijateljskom svetu odraslih. Osim ovog, glavnog scenografskog rešenja, Stojanović sprovodi još neke prostorne intervencije sa naglašenom označavajućom funkcijom: scene s odraslima odvijaju se na uzdignutom podijumu; dok odlučuju o njegovoj sudbini, Melhiorovi roditelji sede na nekakvim prestolima; lirska scena između dvojice dečaka ne dešava se u arkadijskom ambijentu vinograda u jesenjem sumraku, već u dekadentnom okruženju mračnog, zadimljenog salona.

Takav prostorni okvir reditelj ispunjava odgovarajućim scenskim slikama, među kojima se posebno izdvaja, kao radikalna groteska, prizor profesorskog veća. Osim što su kostimskom stilizacijom Borisa Čakširana svedeni na potpuno bezličnu grupu lažnih ljudi (i glumci i glumice nose siva muška odela i crvene ženske cipele), profesori su prikazani i kao dozlaboga zaparložen i dosadan svet: tokom ovog prizora, senilan, umoran i spor poslužitelj (David Tasić) uporno „juri“ ogromnu bubašvabu, efektni scenski simbol ovakvog sveta.

Međutim, upravo insistiranje na ovom duhovitom scenskom gegu ukazuje na problem Stojanovićeve postavke: efektnost ponekad ima prednost u odnosu na znakovitost. Drugim rečima, u pojedinim situacijama scenska postavka postaje samodovoljna, gotovo da potiskuje dramu (u pomenutoj sceni, na primer, tekst rektora Sunčanice mogao je i da se izbaci, jer je u tolikoj meri bio potisnut u drugi plan).

Povezano s ovim efektom (delimične) samodovoljnosti, javlja se i utisak nedovoljnog dramskog jedinstva scenskih rešenja: ona više deluju kao zanimljivo traganje za savremenim scenskim izrazom, nego kao sredstvo usmerenog i izoštrenog tumačenja drame. Čuvena predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta u režiji Harisa Pašovića (poređenje se, eto, ipak nije moglo da izbegne) takođe se izdvajala svojim nadahnutim rešenjima na planu forme, ali je u njoj, stalnim kontrastiranjem dečjeg i sveta odraslih, središnja tema Buđenja proleća – bolno seksualno sazrevanje i odrastanje u malogađanskom okruženju – bila konstantno prisutna i to na vrlo uzbudljiv način. U somborskoj predstavi prisutna je, naprotiv, tematsko-značenjska neizoštrenost, što možda i ne bi bilo tako problematično da uz to ne ide i nedostatak nekog jačeg emotivnog naboja. Jednostavno rečeno, predstava mnogo više deluje na vizuelnom planu, a znatno manje na intelektualnom i emocionalnom.

Ako se sada zatvori krug, postavlja se pitanje šta su u okviru ovako shvaćenog rediteljskog pozorišta uspeli da pokažu mladi i talentovani somborski glumci. Bilo je u ovoj postavci Buđenja proleća prodora zrelosti i odlučnosti u detinji temperament Vendle Bergman (Anđelika Simić), borbenog stava u Melhiorovom ponašanju (Nenad Pećinar), tankoćutnosti i nesigurnosti u Moricovom držanju (Aleksandar Đurica), šarmantne detinje prostosrdačnosti u Teinom ponašanju (Dubravka Kovjanić). Međutim, u nedostaku većeg dramskog jedinstva, ova rešenja su bila nedovoljna da bi se artikulisao izoštren i uzbudljiv pozorišni čin… Ipak, ne treba biti prestrog: u kontekstu našeg pozorišta, ova predstava se ističe nekim zaista vrlo zanimljivim pojedinačnim rešenjima na planu teatarske forme.