Frank Vedekind: Buđenje proleća; režija Gorčin Stojanović; igraju Anđelika Simić, Nenad Pećinar, Aleksandar Đurić
Postavka komada Franka Vedekinda Buđenje proleća u Narodnom pozorištu u Somboru predstavlja promišljen i zanimljiv repertoarski potez. Vedekindova priča o problemima odrastanja i ulaska u život pruža tematski krajnje primerenu podlogu za kolektivnu umetničku „inicijaciju“ mladih i najmlađih somborskih glumaca (Anđelika Simić, Ivana V. Jovanović, Nenad Pećinar, Aleksandar Đurica, Dubravka Kovjanić, Dušan Jović), onih koji već ostvaruju zapažene pojedinačne kreacije, ali koji u svom matičnom pozorištu još nisu dobili generacijsku šansu, onakvu kakvu su imali i uspešno iskoristili njihovi prethodnici sa čuvenom predstavom Kate Kapuralica. Da li je i koliko ova šansa iskorišćena, beogradska publika je mogla da proveri prilikom nedavnog gostovanja ove predstave u Beogradskom dramskom pozorištu.
Kao odličan primer dramskog prosedea koji Folker Kloc naziva „otvorena forma u drami“ – a čije su glavne odlike disperzivna i nejedinstvena radnja, raznorodno neprijateljsko okruženje kao junakov protivnik, mnogostruk i znakovit prostor, fragmentarne i nezaokružene ličnosti – Buđenje proleća pruža idealnu osnovu za maštovito i smelo scensko tumačenje. U predstavi Narodnog pozorišta iz Sombora, reditelj Gorčin Stojanović nesputano se posvetio kreiranju upravo takvih, maštovitih, radikalnih, znakovitih i efektnih scenskih prizora.
Prvo što u tom pogledu pada u oči jeste scenografska postavka koju takođe potpisuje Gorčin Stojanović: visoki sivi zidovi sa svih strana ograđuju i parcelišu prostor, simbolizujući tako svu teskobu s kojom su suočeni Vedekindovi osetljivi dečaci i devojčice u neprijateljskom svetu odraslih. Osim ovog, glavnog scenografskog rešenja, Stojanović sprovodi još neke prostorne intervencije sa naglašenom označavajućom funkcijom: scene s odraslima odvijaju se na uzdignutom podijumu; dok odlučuju o njegovoj sudbini, Melhiorovi roditelji sede na nekakvim prestolima; lirska scena između dvojice dečaka ne dešava se u arkadijskom ambijentu vinograda u jesenjem sumraku, već u dekadentnom okruženju mračnog, zadimljenog salona.
Takav prostorni okvir reditelj ispunjava odgovarajućim scenskim slikama, među kojima se posebno izdvaja, kao radikalna groteska, prizor profesorskog veća. Osim što su kostimskom stilizacijom Borisa Čakširana svedeni na potpuno bezličnu grupu lažnih ljudi (i glumci i glumice nose siva muška odela i crvene ženske cipele), profesori su prikazani i kao dozlaboga zaparložen i dosadan svet: tokom ovog prizora, senilan, umoran i spor poslužitelj (David Tasić) uporno „juri“ ogromnu bubašvabu, efektni scenski simbol ovakvog sveta.
Međutim, upravo insistiranje na ovom duhovitom scenskom gegu ukazuje na problem Stojanovićeve postavke: efektnost ponekad ima prednost u odnosu na znakovitost. Drugim rečima, u pojedinim situacijama scenska postavka postaje samodovoljna, gotovo da potiskuje dramu (u pomenutoj sceni, na primer, tekst rektora Sunčanice mogao je i da se izbaci, jer je u tolikoj meri bio potisnut u drugi plan).
Povezano s ovim efektom (delimične) samodovoljnosti, javlja se i utisak nedovoljnog dramskog jedinstva scenskih rešenja: ona više deluju kao zanimljivo traganje za savremenim scenskim izrazom, nego kao sredstvo usmerenog i izoštrenog tumačenja drame. Čuvena predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta u režiji Harisa Pašovića (poređenje se, eto, ipak nije moglo da izbegne) takođe se izdvajala svojim nadahnutim rešenjima na planu forme, ali je u njoj, stalnim kontrastiranjem dečjeg i sveta odraslih, središnja tema Buđenja proleća – bolno seksualno sazrevanje i odrastanje u malogađanskom okruženju – bila konstantno prisutna i to na vrlo uzbudljiv način. U somborskoj predstavi prisutna je, naprotiv, tematsko-značenjska neizoštrenost, što možda i ne bi bilo tako problematično da uz to ne ide i nedostatak nekog jačeg emotivnog naboja. Jednostavno rečeno, predstava mnogo više deluje na vizuelnom planu, a znatno manje na intelektualnom i emocionalnom.
Ako se sada zatvori krug, postavlja se pitanje šta su u okviru ovako shvaćenog rediteljskog pozorišta uspeli da pokažu mladi i talentovani somborski glumci. Bilo je u ovoj postavci Buđenja proleća prodora zrelosti i odlučnosti u detinji temperament Vendle Bergman (Anđelika Simić), borbenog stava u Melhiorovom ponašanju (Nenad Pećinar), tankoćutnosti i nesigurnosti u Moricovom držanju (Aleksandar Đurica), šarmantne detinje prostosrdačnosti u Teinom ponašanju (Dubravka Kovjanić). Međutim, u nedostaku većeg dramskog jedinstva, ova rešenja su bila nedovoljna da bi se artikulisao izoštren i uzbudljiv pozorišni čin… Ipak, ne treba biti prestrog: u kontekstu našeg pozorišta, ova predstava se ističe nekim zaista vrlo zanimljivim pojedinačnim rešenjima na planu teatarske forme.
Udruženje arhitekata Srbije upozorava Džareda Kušnera da je od srpske Vlade dobio „nepotpune ili netačne informacije“ o Generalštabu, i argumentovanom analizom ga poziva da uputi otkazno pismo predviđeno članom 4 investicionog ugovora
Bes i protest srpskih studenata poslužio je kao inspiracija za skulpturu u parku u srcu Londona. Nju je izradio srpski umetnik Vladimir Lalić i tako postao prvi savremenik u Srba čija će skulptura ostati u Velikoj Britaniji
Radovi na četiri od šest muzeja čije je otvaranje najavljeno za Ekspo, trenutno su tek u početnoj fazi. Zato deluje kao nemoguća misija da će taj plan biti ostvaren
Kao da kultura ove godine nje ostala bez materijalne pomoći države, do kraja meseca u Srbiji se održava čak sedam festivala, od kojih su četiri međunarodna
Postoji rizik da se konkurs za spomenik žrtvama nadstrešnice koji je raspisao Novi Sad instrumentalizuje kao zamena za izostanak pravnog razjašnjenja, navode u Nezavisnoj kulturnoj sceni Srbije
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Dijana Hrka, Milomir Jaćimović i emocije građana
Ranjene duše na obodu Ćacilenda Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
