Prošle nedelje u Ljubljani je završena Fabula, jedan od najpoznatijih međunarodnih književnih festivala u ovom delu Evrope. Posebnost Fabule je da su njeni učesnici poznata imena svetske književnosti, čija je jedna knjiga prevedena na slovenački jezik – ili će tek biti prevedena. Zbog toga je ovaj festival, u doba kada država gotovo da nema novac za kulturu, pravi balzam za dušu. Većina festivalskih događaja se odvija u Cankarjevom domu u Ljubljani, mada ih ima i po drugim mestima u gradu. Festival finansira Ministarstvo za kulturu i Odjel za kulturu Gradske općine Ljubljana. Ulaz na sve programe je besplatan, a prosečno ih poseti oko 3000 ljudi.
Pre sedam godina Fabulu je pokrenula izdavačka kuća „Beletrina“ i već tada, ugostivši Hertu Miler, nemačku spisateljicu koja je godinu dana pre toga dobila Nobelovu nagradu za roman Atemschauke, promovisala festival kao svetski relevantnu odrednicu. Osim Herte Miler, glas o Fabuli su proneli i naredni gosti ovog festivala među kojima su Džonatan Frenzen, Hanif Kurejši, Mišel Uelbek, Irvin Velš i drugi. Iz Srbije, prošle godine gost Fabule bio je Teofil Pančić sa knjigom prevedenom na slovenački Aleja Viktora Bubnja, a ove godine – Igor Marojević sa knjigom Mamina roka (Majčina ruka) u izdanju „Beletrine“, izvorno objavljenom u beogradskoj „Laguni“.
Od ove godine Fabulu vodi istoričarka Manca Grgić Renko, nasledila je Renatu Zamidu, i postavila nove standarde prilikom odabira učesnika. Naime, osim dobre knjige – uslov koji se podrazumeva, autor mora da ima i dobar javni nastup, zato što cilj Fabule nije samo da predstavi književnost ljudima koji se već njom bave i koji je poznaju, već i novoj publici. Zato njihove teme treba da budu provokativne i polemičke. Novina festivala je program „Mlada Fabula“, namenjena najmlađoj i mladoj publici. Tema ovogodišnje Fabule bila je – Besmrtnost. To je tema o kojoj je pisao priznati slovenački pesnik i filozof, doktor Alojz Ihan u svojoj knjizi Čas nesmrtnosti (Vreme besmrnosti), objavljenoj krajem prošle godine, i zbog koje je i bio jedan od učesnika upravo završenog festivala. Alojz Ihan je predstavio besmrtnost kao želju čoveka da pomoću novih tehnologija zamrzavanja utiče na ustrojstvo života što se sa pojavom fondacije Alcor za produženje života i konkretizuje, odnosno otvara novi horizont percepcije ljudskog veka i ima ekonomske, političke, pravne i etičke posledice. O svemu ovome Alojz Ihan razmišlja na provokativan i čak humorističan način.
Među desetak svetski poznatih pisaca koji su ove godine učestvovali, pomenimo pre svega jednog od najpoznatijih ruskih književnika, Viktora Jerofejeva. Viktor Jerofejev je, u okviru programa „Mlada fabula“, studentima slavistike Filozofskog fakulteta predstavio svoju zbirku priča Telo, koja je zasnovana na De Sadovoj erotici i Bulgakovskom nadrealizmu. Jerofejev je, osim po svojim književnim delima, poznat i kao društveno angažovani pisac zbog stavova o aktuelnoj Rusiji i Evropi, i kao jedan od urednika nekada čuvenog almanaha „Metropol“, čiji autori nisu bili skloni režimu, zbog čega njegove knjige deset godina nisu objavljivane. Na slovenački jezik je preveden i njegov roman Dobri Staljin, u kome, osim života sina i oca, opisuje i političku situaciju u Sovjetskom Savezu.
Matijas Enard je jedan od najpoznatijih francuskih pisaca. Za Fabulu je preveden njegov roman Alkohol in nostalgija (Alkohol i nostalgija) o ljubavnom trouglu između dvoje Francuza, Matijasa i Žane, i Rusa Vladimira. Roman je melanholična priča o likovima iz Bertolučijevog filma Sanjari, koji su sanjali svoj san, saznali da je revolucija nemoguća i da im je od svega ostala samo utvara slobode.
Sofi Oksanen, finska spisateljica, ima preveden roman Ko golobice izginejo (Kad nestanu golubice) o Estoniji između dva svetska rata. Baskijski pisac Bernardo Atksaga gostovao je sa knjigom Dnevi Nevade (Dani Nevade), u kojoj se prepliću uspomene, san i java. Manca Renko je napisala biografiju slovenačke spisateljice između 19. i prošlog veka Zofke Kveder Lastno življenje (Vlastiti život), i u njoj posvećuje pažnju jednakosti polova.
Igora Marojevića Fabula je najavila kao prvog koji u srpskoj književnosti romanom Majčina ruka otkriva jednu od osetljivih tema istorije, odnos poratne vlasti prema podunavskim Nemcima. Bio je to povod da za „Vreme“ kaže o svom viđenju multikulturalnosti. Po Marojeviću, Balkan je primer multikulturalnosti, ali činjenica da na jednom malom prostoru živi mnogo naroda i nacija, nije multikultura. „Multikulturalnost može da bude samo njihova potreba da se sliju u jedno mesto tako što će svako imati pravo da bude deo većine ako to želi, i to tako što će moći i smeti da sačuva svoju kulturu. Jugoslavija je propala zato što je glupost pobedila, meni je žao zbog toga, ja bih voleo da su u istoj državi i Ljubljana, i Pula i Sarajevo. Jugoslavija je bila izvanredna šansa, ali ljudi nisu bili u stanju da je ostvare.“ Marojević smatra da svaki prevod „reaktuelizuje neko staro izdanje“ i navodi da postoje neformalni dogovori da se njegova knjiga Beograđanke prevede na slovenački. „Imam utisak da će Fabula mnogo pomoći u tome.“
