Buč(ni) i ponosni

Redovne subotnje šetnje postale su kondiciono (i telesno i duhovno) pitanje starijih Beograđana, a pošto učestvuje i vidno više mladih nego na ranijim protestima, red je da se uzvrati podrška, posebno kad se broj posetilaca na koncertu približi broju nevernika “protestanata”. Pa sam te večeri stigao i na dotad najveći nastup Buč Kesidija, na Tašu – posle majskog trijumfa na Šalati, gotovo simetričnom sportsko-rekreativnom objektu u Zagrebu. Da se lično uverim jel’ to samo vejp (pušiona?). Ili hajp. Ili već nešto tako, mladalački.

Nastali poluraspadanjem čuvenog kvarteta Buč Kesidi & Sandens Kid (vidi hit-film ‘69, moderni vestern), levoruki Pančevci Luka Racić i Zoran Zarubica su trio napravili 2014, a 2017. ostali kao duet i nastavili uz pomoć elektronskih naprava (sitni-sajzeri, sempleri, sekvenceri… i štagod još, ne mora na ‘s’). Utoliko su Buč Kesidi (dalje u ovom tekstu: BK) pravi elektro-bend: ne muziciraju “preko” unapred snimljenih matrica (estrada), nego u sadejstvu s digi-deonicama; malo klavijatura i pozadinske buke, dosta bas-linija, momci vešto koriste pedal-pomagala… gotovo kao u staroj izreci Auto voziš nogama, rukama samo upravljaš. Od Džimija naovamo, gitaristima se meri i rad nogu.

Tzv. regionalni uspeh (čitaj: širom Balkana, i kod onih koji ne vole tako da se zovu) u XXI veku uredno iznenadi one koji domaću muzičku scenu prate samo putem nosača zvuka i tradicionalnih medija. Takvi, doduše, čekaju D. Dub remiks Život počinje u 60-oj a za Goribor misle da je neki namet na kredit, i onda otkud The Frajle ili Dubioza kolektiv pune onolike sale?! Iako i BK naveliko objavljuju onlajn, rasejano po platformama, njihov ovogodišnji uspon do masovne publike u najvećim gradovima našeg poluostrva – obigranim upravo završenom turnejom Skupi snagu – uopšte nije bio ni naročito brz, a imao je i sasvim jasne, nadaleko vidljive znake rasta.

BK je oba svoja albuma objavio još pre pandemije: posle Net-EP Španska serija 2016, debi Posesivno–ospulsivni hospul (krajem iste godine, Lampshade Media) – kao da je nadmašio naslov Ljubavna likvefakcija grupe Sunshine – i Euforija (2019, Kontra Rights) polako su rasli, kroz prednost onlajn-izdavaštva da još više pesama može doživeti tretman hit-singla. Naročito kad za njih imate video, na YT naravno; kako su odmicali od novotalasnih uticaja, BK su se sve manje lično šepurili u klipovima/spotovima a sve bolju produkciju upotrebljavali za atmosferu i priču.

Kad si dvojac gitara/bubanj, to u sopstvenu prednost pretvaraš ili korenitim rasturom i prštanjem kao crno-beli svetski uzori (Black Keys, White Stripes, ne i beogradski Ti), ili izlaziš iz garaže/ podruma u interakciju s elektronikom – i (p)ostaješ u tome sve bolji, kao BK, ni za velike prostore ne dodaješ svirače. Obojica osrednji pevači, efektan gitarista i često ustajući bubnjar, Racić i Zarubica su najviše napredovali pišući pesme; pobegli su rečitativnoj/ vikačkoj “melodici” kakvu smo dugo – zbog drugih kvaliteta – trpeli od niza sastava, na potezu Obojeni program – Jarboli i dalje.



Uživo, pečenje zanata išlo je, naravno, kroz klubove, neretko i sa sugrađanima Ljubičice, najveći lokalni znak bile su dve večeri u sali Amerikana Doma omladine Beograda, krajem 2019. Celu godinu pre toga objavljen je, kao prvi sa drugog albuma Euforija, hit Nema ljubavi u klubu, regionalna hitčina 2023. U međuvremenu, BK stižu i u inostranstvo, exYU krunišu pet septembarskih večeri 2021. u dvorištu Likovne akademije u Zagrebu, učestvuju na festivalima (EXIT, Arsenal, Beer…). Imaju i svoj dokumentarac, Euforija uživo (2021, Kontra Rights/Bassivity digital), no sve se manje primećuje da efektno, kreativno obrađuju arhi-motive (Nema ljubavi u… srcu grada), uspelo variraju stereotipe kao Subota/ Nedelja ujutru, i “jašu” motiv mladalačke usamljenosti.

Nisu se precenili za Taš, to poprište nekih od decenijski najznačajnijih rokerskih koncerata (od Meta Kolinsa do Bajage i Plavog orkestra), potom i “narodnjačkih”, turbo-folk (Džej koji nije Lo, Ceca, Sinan…). Naravno, kad su umešani menadžmenti, agencije, piarovi… termin “rasprodato” je rastegljiv; možda renovirani stadion(čić) ne sme da prodaje onoliko ulaznica kao nekad, ovog puta bilo ih je sigurno više od 5.000 (od 1.600 rsd) i s puno besplatno ušavših napunilo se znatno preko pola partera i tribina. Tapkaroši se nisu baš usrećili, kao ni semenkari. Bučno najavljivana fantastika za oba oka prirodno da ne impresionira matora zakerala kao potpisano, ko nam je kriv što smo toliko toga u životu videli, ali svaki novi naraštaj ima pravo na svoje tiskanje, horsko pevanje, oduševljenje, na svoje vatromete, suve ledove, konfete, strobo-svetla, stedi-kemove i dronove… s tim, doduše, dolaze i ne samo simbolične podele na fan-pitove i VIP-zone, šminka i lažna elita, a umesto nekadašnjeg dugog guranja do šanka i mukotrpnog nošenja piva, sad te promoterke i točioci gurkaju sa svih strana. Ono, jes’ lepo kad zablješte hiljade mobilnih a ne plamičci upaljača, i sretni su bili i masovno uživali ti stariji tinejdžeri i baš mladi dvadesetogodišnjaci, mahom devojke ili parovi, malo samih muških.



BK su već ispraksovani, dobro vladaju binom i publikom, u grimizno-šljokičavim disko-odelima; bez mnogo priče, stalno pominju svoje albume (ko da su svi vinilni), najefektniji trenutak kad su se obojica bavili bubnjevima. Od starih Draga? je najprijatnije, čisto pop-iznenađenje. Prijaju suptilnije kao Đuskanje ne pomaže, svakodnevne m/ž situacije Idemo do hodnika, a Laž je tim jača kad odjekuje takoreći u zadnjem dvorištu RTS. S dolazećeg, trećeg albuma ništa slabije Trebaš mi i Curimo po asfaltu. No, danak mladosti i neiskustvu s baš velikim kalibrima: i pre isteka prvog sata oseti se da nema dinamike ka kulminaciji, euforično ali ravno, pa ni gosti ne pomažu. Pevačica Zoi kao da je izvela manje poznate tačke BK, a onda nenajavljeni/ neočekivani Vlado Georgijev, svi znaju/ pevaju njegove stihove, on egzaltirano zahvaljuje… gotovo turbo-momenat, spajalica s onim od čega takvi kao BK beže u indie. Georgijev Barba uz njih upadljivo ostario, počinje poučni monolog, ali Racić na vreme interveniše, grli ga i oduzima mikrofon, spas da ne ispadne jadno…

Nekako se program dovukao do pred kraj drugog sata, ne znaju ni mnogi veterani da “zakucaju” i izazovu pravcati bis, pa da ne budemo prestrogi prema BK. Toliko omladine moglo se okupiti i mnogo gorim povodom, a Buč Kesidi ima ozbiljne izglede da bude sve bolji. Na engleskom, lepše: Ima dosta prostora za poboljšanje. Malo li je, na sceni s toliko nepopravljivog?