Brodvej u Beogradu

Prošla kalendarska godina završila se, kada je pozorišni život u pitanju, onako kako i priliči – veselo i „glamurozno“ (šta god da se pod pojmom glamura podrazumevalo u zemlji Srbiji). I, zaista, poslednji pozorišni događaj u Beogradu u staroj godini bila je premijera čuvenog brodvejskog mjuzikla Poljubi me, Kejt (Kiss me, Kate) kompozitora Kola Portera, izvedena u Pozorištu na Terazijama koje je još uvek podstanar u Domu kulture „Vuk Karadžić“.

Raskoš ovog eventa nije se zasnivala samo na onome što se odvijalo na pozornici već i na onome što se moglo videti u sali – ambasador Montgomeri s gospođom (ambasada SAD u Beogradu pomogla je izvođenje predstave), princeza Jelisaveta Karađorđević, gradski funkcioneri itd. Ovakav sastav publike mogao je da stvori pravu glamur–groznicu (među onima sklonima ovom bizarnom uzbuđenju) da nije postojao tužan raskorak između publike i prostora, te derutne sale i njenog predvorja koje je neki inventivni dekorater unakazio u stilu istočnoevropskog provincijskog disko-kluba iz sedamdesetih, ne vodeći računa čak ni o mozaiku Mila Milunovića. Inače, kad smo kod funkcionera, ne mogu odoleti pakosti a da ne napravim malu digresiju i ne istaknem spontani žanrovski iskorak iz mjuzikla u satirički kabare koji se desio kada je Petručio (alijas Fred Grejem, alijas Rade Marjanović), spustivši se u publiku i pevajući song „Gde su moji lepi dani?“, prišao Gorici Mojović i otpevao stihove „Gde si, Fedoro, o, moja draga, / Zbog nje su me stigli mafijaši iz Čikaga“.

MJUZIKL U MJUZIKLU: Kad se sa sale pažnja prenese na scenu, stiče se sličan utisak – predstava Poljubi me, Kejt Pozorišta ne Terazijama prevashodno je težila tome da ostvari efekat spektakla, primeren žanru mjuzikla. Ova težnja se zasnivala na angažmanu četiri ansambla s vrlo velikim brojem izvođača (glumci, pevači, igrači, muzičari) i na dekoru Geroslava Zarića koji je, svojim lažnim mermerom, pozlatom, plišanim zavesama i toaletnim stolovima sa sijalicama, trebalo da dočara raskošni enterijer nekog američkog pozorišta u kome se dešava radnja ovog „mjuzikla u mjuziklu“. Iako je načinjen pomak u poređenju s trenutnim produkcijskim i izvođačkim standardima našeg jedinog muzičkog pozorišta, ipak se ne može zanemariti utisak da ideal pravog spektakla još uvek nije moguće do kraja ostvariti u postojećim uslovima, pogotovu onim prostornim.

Međutim, ono što se u ovoj predstavi više izdvaja od samo delimično ostvarene težnje da se napravi spektakl po svetskim standardima (to će još dugo biti finansijski neizvodljivo) jesu vrlo solidni izvođački standardi za koje su se izborili reditelj Dimitrije Jovanović, dirigent Milan Nedeljković i koreograf Vladimir Logunov u različitim aspektima ovog složenog pozorišnog čina. To je bitno istaći s obzirom na činjenicu da su u nekim prethodnim mjuziklima Pozorišta na Terazijama upravo zanatski standardi bili nedopustivo niski kao, recimo, u onim nesrećnim Goljama.

U predstavi Poljubi me, Kejt primećuju se izvesne razlike u izvođačkom nivou kada se ansambli međusobno porede (reklo bi se da su mogućnosti hora veće od mogućnosti baletskog ansambla), ali i kada se porede različiti aspekti pojedinačnih ostvarenja. Tako se, recimo, čini da su glavni glumci, Maja Noveljić-Romčević i Rade Marjanović bili pouzdaniji u glumačkoj (komičarskoj), nego u vokalnoj interpretaciji svojih likova (Lili Vanesi, alijas Katarina i Fred Grejem, alijas Petručio), gde im je na mahove ponestajalo snage. Otkriće ove predstave je mladi glumac Slobodan Stefanović u ulozi Drugog gangstera, koji je u numeri „Citiraj Šekspira!“ pokazao scenski šarm i lakoću, komičarski nerv, igračke i pevačke mogućnosti.

STRATEGIJA I INTERES: Još po nečemu se, osim po solidnom zanatskom nivou, predstava Poljubi me, Kejt, razlikuje od prethodnih muzičkih ostvarenja ovog pozorišta: Golja i Lutke sa naslovne strane – u njoj nema nimalo koketovanja s „ukusom“ širokih narodnih masa, što je samo eufemizam za balkanski neukus. Reditelj Dimitrije Jovanović i njegova ekipa zadržali su izvornu žanrovsku matricu lakog i veselog brodvejskog mjuzikla, čiji se jednostavni zaplet svodi na preplitanje sudbine Šekspirovih junaka iz Ukroćene goropadi i dvoje glumaca koji tumače njihove uloge u muzičkoj verziji ovog komada, ali nisu dozvolili da komično sklizne u neukus; ukratko rečeno, težili su kvalitetnoj zabavi, a ne jeftinoj estradi. Zato je njihov rad čestitiji i odgovorniji od onog u nekim beogradskim pozorištima s umetničkim ambicijama, koja svako malo zapadaju u estradne vode.

Ipak, ono što je najveće postignuće ove predstave jeste to što nam ona, otklonivši ozbiljne sumnje prouzrokovane nekim prethodnim mjuziklima Pozorišta na Terazijama, jasno potvrđuje da je našoj sredini potreban i jedan ovakav teatar, da on ima svoj puni raison d’être, da se vredi boriti za opstanak jedinog muzičkog pozorišta na Balkanu; u konkretnom slučaju ta borba se ogleda u daljim radovima na obnovi starog prostora na Terazijama, koji ne samo da nudi bolje tehničke uslove već ima i mnogo veći šmek. Na zapadu (Engleska i SAD) muzičko pozorište je par exellence tržišni proizvod, ono funkcioniše isključivo po komercijalnim principima. Kod nas, paradoksalno, muzičko pozorište iziskuje ozbiljna državna ulaganja, i to ne samo zbog gorućeg problema oličenog u spomenutim građevinskim radovima već i zbog toga što se pozorište s ovako velikim ansamblom (gluma, balet, hor, orkestar) i tehnički zahtevnim projektima nikad neće moći, sve i s eventualnim porastom standarda publike, izdržavati od prihoda s blagajne. Dakle, država mora da ima jasnu strategiju, da stane iza odluke da joj ovakava vrsta teatra potrebna i da u nju adekvatno ulaže… Zato treba apelovati na „dragu Fedoru“ i njene kolege iz gradske vlade da nastave vrlo uspešno započeti posao obnove beogradske pozorišne infrastrukture i, u okviru tog posla, radove na Pozorištu na Terazijama.