Bolji anđeli naše prirode

Ima jedna fotomontaža na kojoj stoje ruku podruku Abraham Linkoln i Merilin Monro. Na toj slici združeni su najlepša žena i najmudriji muškarac. I to je kao neka kosmička pravda, makar sa muške strane. Ne mogu da ne mislim na tu „fotografiju“ bez smeška. Linkoln je bio čudno ružan – mršavi dvometraš, dodatno izdužen šeširom nalik na odžak lokomotive. Bio je neskladan i povijen, sa rukama koje su izgledale kao našivene. Pritom znamo da je mnogo snage počivalo u tom vitkom telu. U mladosti je bio rvač. Karikature u engleskim novinama iz vremena građanskog rata predstavljale su ga kao babuna na grani. Kada su ga politički protivnici optuživali za dvoličnost, odgovarao je: „Da imam dva lica, zar bih nosio ovo?“ To ružno lice sa velikim nosom, lice suklatastog, od boga obdarenog provincijalca, urezano je u planinu Rašmor. Umireno klesarovim dletom, ono nas gleda sa visine, usred kružnog zdanja memorijala u Vašingtonu.

Nijedan političar, osim Džordža Vašingtona, ne uživa u Americi veće poštovanje od Abrahama Linkolna. Interesantno je da ova dvojica spadaju među najmanje formalno obrazovane predsednike u istoriji Sjedinjenih Američkih Država. Vašington je odbio da postane kralj.

„Skoro svi ljudi mogu podneti nedaće“, upozoravao je Linkoln. „Ako hoćete da proverite čoveka, dajte mu moć.“ Noći je provodio nad spiskovima osuđenih na smrt, tražeći razlog da upotrebi predsednički oprost i poštedi život. Taj neobični čovek bio je talentovan političar, ali ne samo političar. Bio je kao ružni vilenjak koji svoju pojavu iskupljuje mudrom dobronamernošću. Za koliko se političara može upotrebiti epitet pošten? Njega su zvali Pošteni Ejb.

Mark Tven je pisao da nije čudo da je sudbina kao mesto Linkolnovog rođenja odredila Kentaki, mesto između zaraćenih strana, pa je mogao razumeti i Sever i Jug. Bio je to prvi američki predsednik koji je rođen na Zapadu i u brvnari. Čovek iz naroda! Američki arhetip! Penjući se uz društvenu lestvicu ovaj samouk je stvarao sebe. Putem je dobro upoznao ljude. Linkolnovo nisko poreklo i životno iskustvo predstavljali su prednost u odnosu na privilegovane takmace.

Šesnaesti predsednik SAD zapamćen je kao praktičan čovek sa moralnim principima koji su se retko pozivali na konkretnu formu religije. „Ne marim za religiju čoveka od koje ne profitiraju njegov pas i mačka“, tvrdio je. Kao i Frederik Daglas i Mark Tven, ceo život je nastavio da uči. (Bolje za svoj razum nego za profesorsku ćud i zaborav.) Sa osamnaest meseci formalnog školovanja, pravni samouk postao je advokat, kongresmen, predsednik. Narodski duhovit i mudar, znao je u svakom trenutku šta je realno a šta je homeopatska supa napravljena od senke goluba koji je umro od gladi. Znao je šta je nemoguće a šta je moguće. Što je još važnije, nastojao da to dvoje promene mesta.

Ovaj daroviti političar je uvek mislio o tome kako će reči i postupci izgledati za sto godina. Čuvene debate između njega i Stivena Daglasa i danas su zanimljive jer su artikulisane, duhovite, sa besprekornom argumentacijom, čak ako i ne znate o čemu se radi. To je zato što je Linkoln neprestano bio posvećen čarobnjačkom ubijanju dveju ptica jednim kamenom – prepoznavanju univerzalnog u trenutnom.

Umeo je da upotrebi humor umesto autoriteta. Po duhovitosti u svakodnevnom životu, često nas podseća na Marka Tvena. „Ako je ovo čaj, donesite mi kafu,“ molio je. „Ako je ovo kafa, donesite mi čaj.“ Američki đaci Poštenog Ejba pamte kao čoveka koji je dobio Građanski rat, očuvao državu i sprao mrlju sa Ustava, otklonivši grotesknu nepravdu ropstva. On je pristao na to da svaka kap krvi puštena bičem bude plaćena drugom kaplju puštenom sabljom. Cena oslobođenja i ujedinjenja bila je strašna. Pesnik Volt Vitmen u pismu majci opisao je: „Tužne, pretužne stvari koje vidim, plemenite mlade ljude sa odsečenim nogama i rukama, smrt i bolesnu slabost, bolesniju od smrti, koju neki izdrže posle amputacije…“

RAT I PROROČKI SAN: Profesori američke istorije često pitaju studente:

„Zbog čega je počeo Američki građanski rat?“

„Zbog ropstva…“, mucaju studenti.

To je pogrešan odgovor! Ropstvo je bilo uvek u pozadini. Ali razlog za rat je bio – otcepljenje južnih država. Prevashodni cilj Linkolna kao predsednika bio je čuvanje zajednice. On je izjavio da će očuvati jedinstvo zemlje po svaku cenu, bilo tako što neće osloboditi nijednog roba ili što će ih osloboditi sve. Bio je spreman da Trinaestim amandmanom garantuje očuvanje ropstva da bi odobrovoljio otcepljene države. Ironijom sudbine Trinaesti amandman je bio amandman kojim se zauvek ukida ropstvo.

Građanski rat je jedan od najtraumatičnijih događaja u istoriji Amerike. U ratu u Bosni poginulo je oko sto hiljada ljudi. U Američkom građanskom ratu poginulo je šesto hiljada (novija istraživanja kažu osamsto hiljada) plus trista hiljada invalida, plus nepoznat broj takozvanih mentalnih ranjenika, računajući i one koji su zbog bolova počeli da uzimaju morfijum pa nisu mogli da prestanu. Više od milion žrtava. U Vijetnamu nije poginula ni desetina tog broja. Rat je bio bratoubilački. Dva brata Linkolnove žene poginula su na strani Konfederacije.

Posle rata Kongres je morao da odluči šta će učiniti sa milionima oslobođenih robova, osobama bez imovine i bez ikakvog obrazovanja. Vođa radikalnih republikanaca, Tadeus Stivens (u filmu čovek izbrazdanog lica, sa perikom, koga glumi Tomi Li Džons), želeo je da oslobođenici dobiju po četrdeset akri i mulu što bi im dalo šanse za novi početak. Dobiti mulu kao nadoknadu za trista godina ropstva! Režiser Spajk Li se zaplakao na televiziji govoreći o tome. Ni tu mulu nisu dobili. Nisu dobili ništa. Moglo bi se reći da svi problemi geta u velikim gradovima, kasnije siromaštvo i kriminalitet, potiču iz nerešavanja ovog problema.

Drugo pitanje bilo je – pod kojim uslovima će se otcepljene države vratiti u zajedničku državu. Jedni su predlagali oproštaj i zaborav. Drugi, uglavnom radikalni republikanci, vikali su: ćeraćemo se! Ovi osvetoljubivi moralisti su želeli da kazne Jug. Već pomenuti Tadeus Stivens ponavljao je da su južne države krive za ropstvo i za prolivenu krv. Po njemu, one su trebale da se vrate na status neorganizovanih teritorija i da podnesu molbu za sticanje statusa države.

Kako bi se u ovom sporu postavio Linkoln?

Početkom aprila 1865. Predsednik je zadremao.

Okružila ga je mrtvačka nepomičnost. U snu je čuo jecanje ali nikoga nije video. Sišao je u donje sobe. Pratili su ga srceparajući jecaji nevidljivih ožalošćenih. Konačno je došao u istočnu sobu. Na katafalku je ležalo telo umotano u pogrebne odore. Pored njega su stajali vojnici.

– Ko je to mrtav u Beloj kući? – upitao je vojnika.

– Predsednik – odgovorio mu je vojnik. – Ubio ga je atentator.

Dve nedelje kasnije u Ford teatru član glumačke dinastije Džon Vilkis But prikrao se u predsednikovu ložu i pucao iz sigurne blizine. U pogrebnom govoru Ralf Valdo Emerson je izjavio da je u srcu koje je stalo kucao damar dvadeset miliona ljudi. Volt Vitmen je Linkolna, u poznatoj elegiji, nazvao kapetanom i ocem i požalio što on sad leži bez volje I pulsa. U kritičnom trenutku zemlja je ostala bez majstora kompromisa. Linkolnovom trapavom nasledniku Endrjuu Džonsonu Kongres je izglasao nepoverenje a u Senatu je za samo jedan glas spasio predsedničku fotelju.

Kako bi Linkoln vodio Rekonstrukciju da je ostao živ?

Nije nam rekao, ali je pokazao koliko poezija može biti efektna u političkom govoru. Pominjao je:

Bolje anđele naše prirode.

Mark Tven je jedan od mnogih koji su hvalili jednostavnost Linkolnovih reči:

Sa zlobom ni prema kome, sa milosrđem prema svima.

Ah!

Ezra Paund je rekao da je poezija – novost koja ostaje novost.

ČETRDESET I DVA DANA: Poštovanje prema Linkolnu je univerzalno.

Drugačija mišljenja su retka.

Ali postoje.

Veliki američki cinik H. L. Menken je pisao da je Linkoln „još jedan oportunist“ koji je problemu ropstva prišao kao političar a ne Mesija. Pretvaranje ubijenog Predsednika u Boga sunca po njemu je primer američke lakovernosti i sentimentalnosti. Menken je verovao da četiri vrste knjiga ne mogu izgubiti novac u Americi: misterije o ubistvu, knjige u kojima muškarac nasilno savlada junakinju, knjige o spiritizmu i knjige o Linkolnu.

Po jednoj takvoj knjizi, Tim rivala: politički genije Abrahama Linkolna, autorke Doris Kerns Gudvin, Stiven Spilberg je napravio film. U priči koja pokriva poslednja četrdeset dva dana Predsednikovog života, Spilberg je pokušao da oživi mermernog diva iz vašingtonske rotonde, neku vrstu sekularnog boga.

Centralna tema Spilbergovog filma je usvajanje Trinaestog amandmana. Ako je hteo da oslobodi robove Linkoln je morao da, preko posrednika i po cenu političkih naimenovanja, kupi dvadeset demokratskih glasova koji su bili „na prodaju“. Morao se izboriti sa članovima svoje, podeljene, Republikanske partije. Konzervativnim republikancima bilo je važnije da zaustave rat, pre prolećnog pokolja, nego da oslobađaju robove. Radikalni republikanci predstavljali su sasvim drugu priču. Oni su se za oslobođenje robova borili decenijama. Samoispravni i nepopustljivi, bili su nešto kao predratni skojevci. Nisu mogli da ubede savremenike u ispravnost svog moralnog kompasa. Hteli su ne samo da oslobode robove, već i da ih učine ravnopravnim i obeštete ih oduzetom imovinom veleposednika sa Juga. (Isto se moglo postići raspodelom slobodne zemlje na Zapadu.) U trenutku glasanja o Trinaestom amandmanu oni su postali Linkolnovi saveznici. Političke razlike među njima bile su znatne.

LICEM U LICE: Možda dramatski centar filma leži u razlici između političke vizije radikalnog republikanca Tadeusa Stivensa i vizije Abrahama Linkolna. To je sukob između dve različite vrste političara, moraliste i kompromisera. Moralna pozicija Tadeusa Stivensa bila je „čistija“ od Linkolnove. Linkoln je bio veći političar od Stivensa. Stivens je bio veći čovek. Samo da li je?

U Grifitovom rasističkom remek-delu Rađanje nacije Tadeus Stivens je prikazan kao fanatik uštavljenog lica. I zaista je imao čudno lice. Pomalo indijansko. Čudno lice je imao i Linkoln. Scenarista se pobrinuo da se te dve nesvakidašnje fizionomije nađu – licem u lice. Stivens iz Spilbergovog filma je hrom, oslonjen na srebrni štap sa pačjom glavom, sa brutalnim profilom, isečenim tragovima političke borbe. Linkoln ga gleda mudrim i suznim očima, koje u mraku sijaju kao antracit.

Tom izbrazdanom Tadeusu Stivensu se čini da većina ljudi nema ni pameti ni poštenja da shvati ono što im ne ide u prilog. Dakle, treba ih šopati istinom. Vođa radikalnih republikanaca ne želi da radi ono što i njegovi birači. Želi da ih vodi u pravcu koji je dobar za njih. Pritom veruje da se moralni kompas većine belih ljudi odavno okamenio. Linkoln pak veruje da uz pomoć mišljenja javnosti ništa ne može omanuti. Bez njega ništa ne može uspeti. Kompas uvek pokazuje ka Severu, poručuje Stivensu Linkolnov mahovinasti glas, ali ne pokazuje provalije i močvare na putu, pa najkraći put može biti put propasti.

„Da sam oslobodio robove na samom početku sukoba“, podseća ga Linkoln, „neopredeljene države bi se opredelile za Jug, i Sever bi izgubio rat.“

Ona nesrećna mula i četrdeset akri zbog kojih je plakao Spajk Li nisu mogle proći u Kongresu! I to veoma malo pokazalo se – strašno mnogo. Čak i sam amandman o oslobođenju robova jedva je prošao. U Kongresu se pred nepotkupljivog Stivensa postavilo „linkolnovsko“ pitanje: šta je važnije – biti u pravu i omanuti, ili biti oportunista i uspeti u onom što je važno? Da bi postigao ključnu pobedu, Stivens je u Kongresu morao da slaže o onome do čega mu je bilo najviše stalo. Kad su ga upitali da li veruje u potpunu ravnopravnost rasa ili samo u ravnopravnost pred sudom, čovek izbrazdanog lica je, protiv svojih najdubljih uverenja, izjavio da veruje samo u legalnu ravnopravnost. Na to je Meri Linkoln prokomentarisala: „Možda će od njega još postati političar.“

Zaista, šta je dar političara? Može li se on prikazati na filmu?

Takvim pitanjima se bavi Spilbergov Linkoln.

Ali ne bavi se samo tim.

SLIKE: Priča počinje klanjem u blatu, a pred kraj prikazuje ogromno polje sa izmešanim mrtvima. U Spilbergovom Linkolnu prizori sa zasedanja Kongresa izgledaju kao freske u sepiji. Cigle titraju u vašingtonskim zidovima dok kočije prolaze pored njih. Ulice su kaljave. Kraj bolnice kariolama dovoze i bacaju u raku odsečene udove. Političari nose šešire za vađenje zečeva, smešne brade (bez brkova) i široke pelerine. U Beloj kući titra gas u mraznim čašicama. Atmosfera je neformalna. Osim što je u Beloj kući neformalno, tamo je i strašno hladno. Linkoln koji skoro uopšte ne spava, ogrnut ćebetom, kreće se po njoj kao duh Hamletovog oca. Na kraju filma, mrtvi predsednik u zelenkastoj svetlosti izgleda kao da ga je slikao El Greko.

O DANIJELU DEJ LUISU I DRUGIM DEMONIMA: Spilberg je tvrdio da je ovaj film želeo da napravi „oduvek“, naime od momenta kada ga je ujak odveo u Linkolnov memorijal u Vašingtonu. Mališan Spilberg je imao utisak da kameni div gleda pravo u njega. Pričajući ovu filmsku priču režiser se držao u Linkolnovoj senci. Uzdržavao se od spektakularnih kadrova. Pri radu na filmu je pomalo i glumio. Na snimanju nosio kravatu i odelo, jer je pravio film o ljudima koji nose odela.

Knjiga Tim rivala predstavljala je samo polaznu tačku za Spilbergov scenario. Teret humanizovanja Linkolnove mitološke ličnosti pao je na Tonija Kušnera, dobitnika Pulicerove nagrade i dramaturga koji „misli van kutije“ . „Ja nikad ne kažem da je ovo Abraham Linkoln“, podseća Kušner. „Ja kažem da je to moj junak – Abraham Linkoln.“ Teško je reći da li u filmu visoki vilenjak zažagrenih očiju izgleda ljudskije kad priča anegdote koje ljudi ne žele da slušaju ili kad nosi na leđima zaspalog sina? Ili kad ošamari starijeg sina da bi ga sprečio da ide u vojsku? Možda je ipak najljudskiji u odnosu sa ženom…

Meri Tod Linkoln je popularno predanje upamtilo kao ludakinju i „zlu ženu“. Kušner ju je prikazao sa više nijansi i razumevanja. Meri Tod je nakon deset minuta poznanstva sa suklatastim prerijskim advokatom rekla: „Upravo sam srela čoveka koji će biti predsednik Sjedinjenih Američkih Država.“ Njene političke veze pomogle su velikanu da postane ono što jeste. Njihova ljubav koja, što bi pesnik rekao, za oboje bješe jad, bila je – uprkos tome – prava ljubav. Visoki muškarac je sjajno kontrolisao osećanja. U toj čudnoj simbiozi žena je nosila emotivni bagaž za oboje i lomila se pod tim teretom.

Kušner je dobro argumentovao ovu poziciju.

Međutim, nije nevažno da je Pošteni Ejb neobično voleo Bajronovu pesmu San. U toj pesmi glavni junak jede otrov. Ono što bi mnoge ubilo, njemu postaje svakodnevna hrana. Glavna junakinja ludi. Sin Robert je zaista smestio Meri Tod Linkoln u mentalnu bolnicu posle očeve smrti. Ne želim da umanjim zasluge Meri Linkoln za muževljevu karijeru. Seli Filds, koja glumi Meri, drži se vrlo dobro pored natprirodnog Danijela Dej Luisa. Ali, želeći da je rehabilituje, Kušner ju je uprostio. Da je prikazao njeno nekontrolisano vrištanje, film bi dobio jednu dostojevskijevsku dimenziju i pokazao sa čim se Linkoln nosio, pored gubitka sina i nevolja rata.

MENJAČ OBLIKA: Jedan glumac, Džon Vilkis But, je ubio Linkolna; drugi, Danijel Dej Luis, ga je oživeo. Danijel Dej Luis je poznat po tome što ne izlazi iz date uloge, ne samo pred kamerama već i u privatnom životu. Proveo je dva meseca zgrčen; on je polomio dva rebra kad je glumio bogalja u Mom levom stopalu. Scenarista Toni Kušner ga smatra jednim od najboljih glumaca svih vremena.

Ima mnogo glumaca koji mogu da promene glas ili manir. Ali Danijel Dej Luis je shape shifter, menjač oblika. On je uspeo da postane prvo oduzeti bogalj, veličine vekne hleba, koji slika nogom u filmu Moje levo stopalo, a zatim visoki Indijanac koji se rasprskava od fizičke snage u filmu Poslednji Mohikanac. Mogao je da postane viktorijanac, tako uzdržan da izgleda kao da ga nema u Dobu nevinosti, i Bučer, onaj ludački vođa bande koji kucka nožem o stakleno oko, u Bandama Njujorka. Kad je glumio Bučera, Luis je bio nabijen i imao široka ramena; kad je postao Linkoln on je izgubio ramena i izdužio se. Na snimanju Spilberg ga je oslovljavao sa gospodine Predsedniče. Niti je iskusni Spilberg posumnjao niti će većina gledalaca posumnjati da se pred njima nalazi šesnaesti predsednik Sjedinjenih Američkih Država, oslobodilac, Abraham Linkoln.

Trenutak kada je čuo Linkolnov glas u svojoj glavi, filmski mistik je opisao kao otvaranje vrata. „Posle sam morao da ga pronađem u svom telu“, objasnio je Dej Luis. Posle godinu dana pripreme i sto pročitanih knjiga, on je završio svoju čuvenu glumačku makumbu.

Kakav ga je duh tada opseo?

Danijel Dej Luisov Linkoln je mudrac. On izgleda malo kao čovek koji je iz druge dimenzije pao među ljude oko sebe i kao da se priseća i govori ono što već zna. Obratite pažnju, on glumi očima. Neko srebrasto presijavanje u tim očima je jedan od najsuptilnijih i najmoćnijih načina dočaravanja Linkolnove ličnosti.

„Nikad nisam osetio takvu dubinu ljubavi za čoveka koga nikad nisam sreo“, objasnio je Dej Luis. „Linkoln je tako delovao na ljude… Žao mi je da ga pustim. Hteo bih da zauvek ostane sa mnom.“

Linkolnov primer

Abraham Linkoln, 1863.

Dar političara

Linkoln je imao prvorazredni politički dar. U čemu se sastoji takav dar? Mora li političar biti sposoban da obeća ono što ne može da ispuni? Mora li biti dopadljiv? Dobar govornik? Sposoban za kompromis? Mora li znati da održava bazu saveznika kroz sistem razmene usluga? Mora li znati društvo kojem pripada, šta je dobro a šta loše u njemu, i nastojati da uvećava ono prvo?

Očito političar mora da zadobije poverenje birača – što je normalno – i da ga opravda – što je ređe. Paradoksalno, mora biti otporan na svoju glavnu drogu – moć. Dont get high on your own supply. Ne opijaj se sobom. Ne troši ono što prodaješ. To je izreka trgovaca droge.

Politika se ne može svesti na munđajuću bezidejnost i nadu da će se stvari rasplesti same od sebe. Političar mora da ima karakter a znanje mu neće škoditi, pogotovu ne znanje o ljudima. Ne sme se statistički oslanjati na ono što jeste jer je statistika konzervativna paradigma. Mora biti popularan i sposoban za nepopularne mere ako su u opštem interesu.

Jesam li pomenuo opšti interes? Iako znam da mnogi rade samo u svom… Oni koji žele da budu zapamćeni moraju da ostave nešto iza sebe, neki zakon, neki most, priču o hrabrosti ili human presedan. Iza nosioca političke funkcije mora ostati nešto što prevazilazi tu funkciju jer će ona jednom proći a funkcioner će postati dosadan penzioner.

Kad slušamo govore Linkolnovog poštovaoca, doktora Martina Lutera Kinga, čini nam se da nam je neka kolektivna koprena pala sa očiju. Sada izgleda kao čista istina ono što je pre njegove smrti izgledalo kao bizarno-suzni idealizam. Uspešan političar gradi zadužbinu u srcima ljudi. Da bi sagradio takvu zadužbinu mora se nekad pozvati na bolje anđele naše prirode i osloniti se na moralna pravila čak ako im se ljudi u datom trenutku podsmevaju.

Pored morala, mora imati i takt. U tom je razlika između Linkolna i Tadeusa Stivensa. (Linkoln je definisao taktičnost kao sposobnost da opišete druge onako kako oni sebe vide.) Jedna čitava generacija političara u Srbiji je ubedila sebe da pozitivni spinovi rešavaju stvar. Linkoln je sredinom devetnaestog veka bio protivnik spin doktora. Znao je da su lepe reči nedovoljne da pokriju problem. Jednom je upitao:

„Koliko nogu ima pas ako nazovemo rep nogom?“

„?“

„Četiri“, odgovorio je. „Jer nazvati rep nogom ne čini ga nogom.“

U čemu je, dakle, dar političara ako je suditi po Linkolnovom primeru?

Ako je suditi po Linkolnu, čini se da političar mora da bude… vizionarski oportunist.

V. Pištalo

BEOGRADSKA PREMIJERA NA PREDSTOJEĆEM FEST-u: Kadar iz filma Linkoln

GLUMAC I PREDSEDNIK: Danijel Dej Luis u Spilbergovom filmu…

…i Abraham Linkoln

LINKOLNOV PROTIVNIK: Tadeus Stivens…

…i Tomi Li Džons koji ga glumi u filmu Linkoln