Nakon četiri zapažene zbirke pripovedaka (Umri muški, Dvije godine hladnoće, U krevetu s Madonom i Valceri i snošaji) Vule Žurić je objavio prvi roman; promena književnog roda u slučaju ovog pisca ne znači i bitniju promenu poetike, još manje iskorak iz opsesivnog tematskog kruga dronjave (post)ratne i izbegličke stvarnosti na jednoj strani, i pop-mitologema na drugoj, mada u knjizi „Blagi dani zatim prođu“ apsolutno preteže ovo prvo: videće se zašto je to dobro.
Prevejani pripovedači neretko upadaju nespremni u „zamku romana“: istrenirani za trk na kraće staze uhvate prekratak zalet pa roman počne da im se tetura i posrće; krajnji rezultat obično izgleda više kao labavo povezana nakupina proznih krhotina – mestimično sjajnih, a prečesto sasvim izlizanih, nefunkcionalnih i proizvoljnih – nego kao koherentna celina opsežnijeg obima i sa-pokrićem-ambicioznijeg zamaha. Kod Vuleta Žurića, naizgled paradoksalno, ishod prvog romanesknog poduhvata – lako primetnim nedostacima uprkos – sasvim odudara od ovog šablona i to, vidi vraga, mora imati neke direktne veze upravo s nedostacima Žurićevog pripovedačkog pisma. Sve su Žurićeve zbirke priča, naime, patile od prekomerne neujednačenosti kvaliteta proznih celina: briljantne krokije iz ratnog Sarajeva ili iz „postdejtonskog“ miljea beogradsko-pančevačkog preživljavanja, u kojima su piščev „prljavorealistički“ talenat i umeće čak, likovnjački rečeno, gotovo hiperrealističkog fabuliranja i dijalogiziranja koje s konstruktom „stvarnosti“ stoji u srazmeri jedan-na-jedan – što je opet, dakako, samo jedna umešno primenjena književna tehnika i trik spisateljske mašte! – mogli da dođu do punog izražaja, umelo je da bude zagušeno posve samosvrhovitim, neprozirnim i nečitljivim piščevim tribjutima njegovim popkulturnim herojima, koje je uglavnom nalazio u svetu džeza, rokenrola i fudbala. To bi, opet, bilo sasvim O. K. – taj je i takav kulturološki trade–mark, uostalom, napokon postao mainstream onog boljeg dela savremene srpske proze – da većina tih (para?)proznih posveta nije zaribala, zaturirala uprazno, ostavši u nepreglednoj korov-bašti privatnih opsesija i referenci, ne „transcendirajući“ tekst do recepcijski prohodne i Drugome-zaista-značeće literarne činjenice.
Forma romana, pa još i (neo)realističkog, nije Žuriću dozvoljavala ovu vrstu odstupnica ili bežanja u slobodnolebdeći svet prednacrta-za-short story. Drugim rečima, romaneskni okvir je piscu nametnuo stanovitu blagotvornu disciplinu, i Žurić je svoj rasuti teret mahom uspešno „utovario“ u Priču.
Kad smo već kod Priče, Blagi dani zatim prođu storija je o devedesetima, od Sarajeva preko izbegličkog Beograda/Pančeva, do NATO-bombardovanja 1999. Ništa novo, reći ćete, ni za ovog pisca, ni u kontekstu recentnije domaće „produkcije“; da, ali nije bitno. „Blagi dani…“ su fragmentarna, vremenski-prostorno ispretumbana hronika osionog divljanja Istorije nad gotovo slučajno „proučavanim“ Pojedincima, onima koji su o njenoj hirovitosti naučili ama baš sve: neke je besno odalamila repom i načisto ubila, druge je samo okrznula pa još, onako ošamućeni, nekako pretrajavaju, treći su je samo kibicirali iz prikrajka – bar do 1999… – pa su im ovi prvi i drugi nekako stalno bili samo na smetnji. Prva, „bosanska“ trećina romana u tom je smislu i najmanje uspela, bivajući više razradom onih motiva koje već isuviše dobro poznajemo iz ranijih Žurićevih proza. Srbija devedesetih, međutim, ona koja je bila samo jedna masivna Pozadina Fronta – s pripadajućim pevanjem, pucanjem i povraćanjem na sve strane – u Žuriću-romanopiscu dobila je nesmiljenog i lucidnog portretistu, i taj je portret ulične bede, prostakluka, krcatih „beovozova“ i smrdljivih zasranih autobusa, pijanih svadbarskih „rodoljuba“ i sitnuljavog kokošarskog šverca kao jedinog dostupnog načina „kreativnog“ preživljavanja Obezdomljenih – a i onih drugih – najveći kvalitet ovog romana, čiji su „slučajni“ junaci uistinu ne samo „bačeni u svet“ nego i u njegov (tada?) najapsurdniji deo, u košmarni teatar izvrnutih vrednosti. Prikazujući ovaj nastrani a tako nepodnošljivo obični (polu)svet, Žurić ne poseže za sredstvima „satiričarskog“ oneobičavanja i karikiranja; prilično dosledno minimalistička, gotovo „sitnorealistička“ naracija, ponegde škrto-lirski-introspektivna, više je nego dovoljna: sve bi drugo u ovom kontekstu bilo višak, kontraproduktivni „pamfletistički“ balast. I tu i većinu drugih zamki Žurić je eskivirao – samo da je knjiga prošla poslednje čitanje, da se ispeglaju neke nepotrebne nezgrapnosti koje otklanja rutinska lektura… – i utoliko su „Blagi dani…“ diskretan, ali čvrst i obećavajući Zgoditak koji verovatno znači da je Žurić uspeo da preraste jedan isuviše istrenirani spisateljski model, a da se pri tome ne odrekne svojih prepoznatljivih toposa. A to nikako nije malo za jednu, uslovno, neambicioznu zimsku knjižicu koja će verovatno samo rasti s grananjem i narastanjem Žurićevog, da prostiš, opusa!
