Za mene, kao starog i staromodnog čoveka, skupine zajedno izdatih pesama su albumi, a albumi su zapravo ploče, i teško da će se tu bilo šta promeniti; naravno, jezik ima svoje zakonitosti, ali surova Stvarnost piči dalje, i traži svoje. Ove sam tri ploče, dakle, svojedobno imao kao ploče, one prave, vinilne, i slušao ih do besvesti (eh sad, koju manje, koju više). Kao što znate, samo ploče su u stanju da stare dostojanstveno, samo one mogu da krckanjem i ostalim nuspojavama izraubovanosti izgube na „tačnosti“, a ipak dobiju na vrednosti, čak ne samo sentimentalnoj. Kako god, moje su ploče zauvek ostale Out There, a i ploče kao takve otišle su u ropotarnicu izumirućeg analognog sveta, pa sam iste te ploče nabavio kao kasete, dok i njih nisam izgustirao, i ponabavljao ih u CD formatu. Sada je, čuje se, i CD na putu izumiranja, kao i svaki iole plemeniti način slušanja (a ne skladištenja i „konzumiranja“) muzike, ali dobro sad…
Kao naslednik Jugotona – te „novotalasne majke“ cele SFRJ! – Croatia records izdala je nedavno CD box set sa tri ključne ploče onoliko izmitologizovanog beogradskog novog talasa, sa tri digitalizovana vinilna međaša jednog vremena eksplozije pobune i kreativnosti (ili tako bar volimo da verujemo). Šta je ostalo od tih ploča četvrt veka docnije, da li „stoje kano klisurine“, ili se polako krune izglockane gladnim zubićima vremena? Da li je to i danas muzika koja nam ima šta za reći, ili tek nostalgični trip za omatorele savremenike?
Prvi i jedini album „Šarla akrobate“ slučaj je najlakši za izjašnjavanje: to je, ljudi, remek-delo, bilo i ostalo. Nepretenciozno „konceptualna“ kolekcija koja pršti nabijena dinamikom i očaravajućom snagom Kreativne Pobune protiv sveta onog fonhorvatovskog „večitog malograđanina“, bazično istog i u socijalizmu, i u nacionalizmu i u kapitalizmu, veličanstvena kvazikakofonična simfonija u kojoj je svaki ton na pravom mestu, u kojoj je svaki „neartikulisani“ krik besprekorno promišljen i stavljen tamo gde mu je mesto u strukturi pesme, u strukturi albuma. Dakle, ono što sam pomislio odslušavši tu ploču po prvi put, mislim i danas, nakon hiljaditog slušanja, upriličenog posle izvesnog broja godina pauze. Osim što danas imam samo još više razloga i „retrospektivne“ sigurnosti da kažem to isto, tj. da je Bistriji ili tuplji čovek biva kad, uz Dolgcajt „Pankrta“, najbolji i najznačajniji rokenrol album ikada nastao u SFRJ, ultimativno srećni trenutak kreativnog susreta trojice autentičnih genijalaca, svakog u naponu mladosti, besa, energije, ali i – što je još važnije – neke manične kreativnosti i stvaralačko-sviračke snage. Štaviše, „čisto muzički“, ova je ploča u prednosti nad Dolgcajtom, jer je nesumnjivo inventivnija. Njoj zapravo i nema lokalnog ili „regionalnog“ parnjaka u vremenu nastanka: poslušajte je, recimo, u kombinaciji sa veličanstvenim Solid Gold od „Gang of Four“ – i shvatićete da obe stoje visoko gore, u istom sazvežđu. I dakako, na bezbednoj udaljenosti od svakog mediokritetstva, tadašnjeg ili sadašnjeg.
Električni orgazam, eponimni prvi album najdugovečnijeg benda BG novog talasa, i danas stoji kao (post)punk roman jednog vremena, kao ona elementarno, tenzično „gitaroška“ i bukačka strana BG talasa, kao kolekcija vanvremenskih „1-2-3-go“ himni poput Konobara, Fleka, Vi ili Neba, ali i kao album složenijih muzičkih struktura poput Krokodili dolaze ili Pojmove ne povezujem, a koje će biti pravi uvod za Lišće prekriva Lisabon, najbolji album „Orgazma“ ikad, i jedan od najviše tri-četiri vinilna vrhunca muzičkog Beograda osamdesetih. A to je daleko od toga da bude malo za jedan debitantski album, tj. Električni orgazam se može (i) danas slušati onako kako se sluša gabba–gabba–hey pesmarica „Ramonesa“, što će reći kao nešto bitno više od nostalgije, kao svevremeni glas iz tamnog, ali toplog srca ili pak pulsirajuće utrobe rokenrola.
A Paket aranžman, kao prisilni „zajednički stan“ tri kultna benda jednog vremena? Šarlo k’o Šarlo, Oko moje glave ili Mali čovek mogli su se naći i na albumu, Niko kao ja ultimativni je alter-hitični antihit, a jedino je Ona se budi tu izuzetak, kao Singl Za Sebe, nešto poput Love Will Tear Us Apart koja se nije našla na regularnim albumima „Joy Division“, i kao jedina pesma Šarla ikada koja je mogla da završi i negde drugde – recimo, na (odličnom) prvom albumu Katarine II. El Org je zastupljen trima pesmama koje će se naći i na njegovom albumu-prvencu. Preostaju još „Idoli“, možda najčudnija beogradska grupa ikad, ali ovde u svom najboljem izdanju: Schwule uber Europa, Plastika, Maljčiki i Amerika i danas se „čitaju“ kao majstorske novotalasno-kabaretske persiflaže, kao inteligentna i subverzivna sprdnja sa velikim Izmima naše epohe: komunizmom, fašizmom, kapitalizmom. Dobro, to je ponekad uistinu više „koncept“ nego muzika – ko je lud da više puta odsluša celu onu a-ja-kažem-a-a-gde-je-Amerika egzibiciju?! – ali nije da nije tu demonstriran i hitoidni potencijal Idola; uostalom, možete li i dan-danas samo pomisliti na stihove „plamene zore bude me iz sna“, a da vam već i brk i noga nisu zaigrali?
