Teško je zaista pisati prigodan tekst povodom odlaska jedne jedine i jedinstvene Goranke Matić. Najpre zato što Goranka nije bila prigodna osoba ni po kom osnovu. Zatim, zato što u njenoj životnoj i umetničkoj etici nije bilo ničeg laskavo prikladnog, lažno glamuroznog, rečju izveštačenog, puko bombastičnog, pogledu površno ugodnog. Čovek se onda sa razlogom pita – nije li ćutanje u ovom našem ekstremno nadmenom, a po svemu nedostojnom i neotesanom metežu, jedini uljudan način da se oprostimo od Goranke i poklonimo pred svim njenim ovekovečenim gužvama
Odlaze delovi istorije, rone se grudve naših emotivnih poseda. Jer, znate ono: “Nijedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina…”. Eto, celina naših tinejdžerskih novotalasnih uspomena ozbiljno je okrnjena otkad nas je napustila Goranka Matić. Istoričarka umetnosti, slavna i talentovana fotografkinja, žena koja je svojim objektivom sačuvala sve najuzbudljivije trenutke naše socio-kulturološke povesti. I ta povest odavno nosi patinu, dabome. Ono što je u divljim konceptualnim i novotalasnim danima Studentskog kulturnog centra doskora još bilo supermoderno, savremeno, današnje takoreći, broji sad već i samo decenije trajanja, priklanjajući se plemenitoj prošlosti sa nešto otmene rezignacije na nekada toliko gordom i prkosnom licu.
Kada posmatrate Gorankine artiste i modele, jedno je sigurno: svako od njih je živ u tolikoj meri da gotovo možete videti kako iskoračuje iz njene fotografije, zaputivši se dalje niz ulicu, na scenu, u neki već zakutak beogradski. Rok bendovi poput Električnog orgazma, Šarla akrobate ili potonjih Discipline kičme odnosno Ekatarine Velike, o Idolima da i ne govorimo – uhvaćeni su u trenutku, baš one za sebe tipične, najintenzivnije euforije ili u spokojnoj ležernosti običnog života, u svom tinejdžerskom eksperimentu sa zvukom, alhemijskoj magičnosti sopstvene umetnosti.
MORALNI IMPERATIV NOVOG TALASA
Goranka Matić imala je onaj valjda najređi talenat među umetničkim fotografima – da u naizgled običnom prepozna izuzetno. I da to neuhvatljivo ipak uhvati. Ona je ta koja je sistematskim radom vizuelno eternizirala beogradsku novotalasnu scenu, a posebno trojstvo bendova okupljenih na kompilaciji Paket aranžman. Šarlo akrobata, Električni orgazam i Idoli nisu mogli ni da zamisle boljeg hroničara zbivanja od Goranke, koja je i sama bila deo stalne postave u SKC-u kao saradnik u likovnom programu.
Pošto je u to vreme druženje po hodnicima Studentskog kulturnog centra bilo praktično priprema da se važne stvari zbilja i dese, Goranka Matić mogla je da posvedoči najranijim danima ovih sastava i samim kreativnim počecima ljudi koji su ih napravili. Zabeležila ih je na svojim fotografijama kao mlade, pune nade i rešenosti da nešto specijalno učine sa sobom – a Goranka je tu izuzetnost u najavi prepoznala među njima još kad su bili takozvani demo bendovi. Nama se samo čini, iz današnje perspektive, da su ove mnogo puta pomenute grupe bile predodređene da postanu čuvene – istina je zapravo suprotna, jer se na njih u tom trenutku kladila izrazita manjina i trebalo je imati jak stav i dosta lične hrabrosti da se stane na istu stranu.
Tako je, na svaki način, Goranka postala ravnopravni deo novotalasne scene. Bez njenog virtuoznog oka danas ne bismo imali ono što najviše pleni pažnju svih – jedan gotovo privatan uvid u to kakvi su ti momci i devojke bili kao ljudi, na pozornici i mimo nje, svako ponaosob i u specifičnosti uzajamnih odnosa. Zahvaljujući njoj dobijamo izuzetno emotivan vizuelni otisak, koji je na najbolji način očuvao atmosferu onog doba. Gorankin neobavezan, ulični stil, bez suvišnog poziranja, kao i uspostavljanje ravnopravnosti i solidarnosti između posmatrača/fotografa i snimljenih pojedinaca – deo su estetike i moralnog imperativa novog talasa, isto koliko i muzika.
Sva sreća, pa su sve njene fotografije iz tog perioda crno-bele. Zato i izgledaju oštro i definisano, kao gotov mit. Goranka Matić dala je vizuelni identitet beogradskom new waveu. I kasnije, ona nam je kroz svoje fotografije često bila glavni podsetnik da stvari u životu nekad i jesu crne i bele, zle i dobre. Ali u novotalasna vremena, njena fotografska vizija podarila je auru istorijski važnog zbivanja ovom kulturnom pokretu, nošenom muzikom. I podudarila se, svojom vlastitom prevratničkom stvaralačkom dobrotom, sa svim dobrim stvarima koje su nas tada zadesile.
Današnje digitalizovano društvo i njegova sveprožimajuća vizuelna kultura zahtevaju od nas da uvek imamo i vidljive dokaze o tome da je nešto postojalo – veliki deo onoga što je registrovala Gorankina briljantna umetnička intuicija pružio nam je upravo to: najautentičnije moguće svedočanstvo iz prve ruke, još uvek puno uhvaćenog života, te samim tim nepodložno manipulacijama nostalgijom.
Jer, Gorankine fotografije ne mogu se retuširati, obrađivati u nekakvom fotošopu. Previše su žilave, od istinske krvi i mesa, neuništive. To nisu novinske rok fotografije, nego rokenrol sâm. Nikakva nova tehnologija ne bi bila u stanju da savlada njihovu nepatvorenu ljudskost.
DUH SUŠTE DOBROTE
Draga Goranka je, takođe, oduvek bila jedna od najmilijih, natoplijih, najsusretljivijih osoba u ovom poslu. Nije bilo nikog ko je želeo da nešto stvarno uradi, a da mu ona nije pomogla ukoliko bi je samo pitao. Kad god bismo joj došli u posetu da odaberemo njene fotografije za naše izložbe na Kalemegdanu, sav dogovor bi se sastojao od onog njenog srdačnog: “Uzmite, deco, šta hoćete!” i širokogrudog otvaranja celokupne arhive, disciplinovano sistematizovane pritom, što uopšte nije čest slučaj. Imala je nepoljuljano poverenje u ljude – danas skoro neverovatnu osobinu. I bila je istovremeno pronicljiva u svojoj beskrajnoj velikodušnosti, apsolutno nepotkupljiva.
Uz sve to, niko ko se imalo družio sa njom nikad neće zaboraviti taj blagi, čovekoljubivi humor kojim je začinjavala svaki susret. Kao da je stalno bila dobro raspoložena i htela da se svi oko nje osećaju isto. Taj duh sušte dobrote kojim je prožela i svoje delo, ono je što možemo smatrati Gorankinim glavnim darom, koji će zauvek ostati da nam i dalje poželi sreću u životu i radu kad god pomislimo na nju. Sada smo svesni da je među nama boravila osoba sa anđeoskim razumevanjem za sve, koja je volela da nas slika. To je značilo biti Goranka Matić. Slava joj.
Pred četvrto ročište u slučaju Generalštab, Udruženje arhitekata Srbije pismom je obavestilo Džareda Kušnera i o pritisku koji se vrši na svedokinju u procesu Estelu Radonjić Živkov
Sandra Malić i Stanko Crnobrnja, “Beskonačna svetlost”; Grafički kolektiv, Beograd
Želim seks, režija Greg Araki; Tinejdžerski seks i smrt u kampu Mijazma, režija Džejn Šonbrun
Šinjel (nema neutralnih i ćutanje je izvršenje), režija Kokan Mladenović (po motivima pripovetke Nikolaja Gogolja), pozorište “Deže Kostolanji”, Subotica
Milica Vučković, Roditelji kućnih ljubimaca, Laguna, Beograd 2026.
Hašim Tači je bio zločinac i kad je kao predsednik sedeo sa Vučićem i baronesom Ešton. Sada je samo osuđen. O licemerju u „regiji“ i plemenskom moralu koji prevazilazi krvna zrnca
Prvi na Studentskoj listi Ilija Srdanović bi oberučke trebalo da prihvati poziv na TV duel Aleksandra Vučića, prvog na listi Ujedinjena Srbija. Naravno, pod određenim uslovima
Naprednjaci su ugrabili sve notare da bi prvi predali listu. Bio je to mali autogol – jer studenti su od prikupljanja potpisa napravili feštu i odličnu reklamu. Tako nekako će izgledati cela kampanja
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
