Bijenale koje to zapravo nije

fotografije: lenka pavlović

U proteklih 17 godina, odnosno od 2004. godine kada je organizovan prvi internacionalni Oktobarski salon, ova manifestacija prošla je kroz uzbudljiv period prepun uspona i padova koji su, kako je vreme odmicalo, doveli do toga da svi mi kolektivno skoro izgubimo interesovanje za nju. Ove godine Oktobarski salon je prvi put nazvan Beogradsko bijenale, što iz perspektive njegove skorašnje istorije izgleda kao pokušaj oživljavanja mrtvaca. Otkad je, naime, pre nekoliko godina osnivač Oktobarskog salona, Skupština grada Beograda, odlučio da najznačajnijoj godišnjoj umetničkoj izložbi kod nas dodeli bijenalni status, a potom i da joj, u skladu sa tim, promeni naziv, rasprave i kritike u umetničkim krugovima ne prestaju. I dok je jedan deo stručne javnosti protiv ovakvih odluka, drugi podržava ovu promenu nadajući se da će ona konsekventno dovesti do poboljšanja uslova izlaganja i podizanja kvaliteta umetničke produkcije. Ove druge, koji se zalažu za beskompromisnu modernizaciju istovremeno se žaleći na sistemsku „falinku“ naših institucija, treba podsetiti da ima nečeg tragičnog u potpunom ukidanju istih. Jer Oktobarski salon jeste bio institucija za sebe, institucija kojoj je svakako trebalo pomoći, ali ne i transformisati je do neprepoznatljivosti. Gubitkom prepoznatljivog imena izgubiće se čak i prividna, jedina preostala veza sa bitnim periodom naše kulturne istorije, a od sećanja na jednu gradsku umetničku manifestaciju, koja je nekad bila prestižna i koja je uspevala da donese kvalitet, neće, nažalost, preostati ništa. Zagovornike ovakvih radikalnih, a u isto vreme ad hoc rešenja stoga bi trebalo podsetiti da funkcionalne i dobre institucije, nama inače preko potrebne, treba negovati i razvijati, prilagođavati sadašnjosti i pripremati za budućnost, ali ne gubeći vezu sa prošlošću. Oktobarski salon je nekad bio važan deo kulturnog života prestonice, deo identiteta glavnog grada, važan datum u kalendaru svakog umetnika, bez obzira da li je učestvovao u njemu ili ne.

foto: lenka pavlović

Često se pisalo i govorilo o tome kako je Oktobarski salon najveća i najznačajnija izložba u Srbiji jer je u prošlosti okupljala najbolje umetnike i predstavljala njihove recentne radove domaćoj publici. Zamišljen kao neka vrsta smotre savremenog stvaralaštva „glavnog toka“ u onovremenom socijalističkom društvu, Oktobarac, kako smo voleli da mu tepamo, bio je ideološki vezan za promociju slobodnog stvaralaštva kao pokazatelja Titovog socijalizma sa ljudskim likom, ali i strateško proizvođenje elitne umetnosti za novonastalu socijalističku buržoaziju. Otuda je ova reprezentativna godišnja izložba, prigodno vezana za Oktobarske svečanosti kao najveći praznik glavnog grada, od početka imala blago konzervativan kurs, ostavljajući makar u početku isuviše radikalne umetničke pokrete po strani. Kasnije, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kako su stege države popuštale, tako je i Oktobarac sve više dobijao svoju fizionomiju i status značajne umetničke smotre koja predstavlja savremeno stvaralaštvo. Ova manifestacija je postala referentna izložba koja je uspela da odneguje i razvije scenu, da joj pruži podršku i neophodnu vidljivost. Devedesete su se na Oktobarski salon odrazile kao i na sve druge oblasti kulture ‒ ekonomski devastirano društvo kome je uskraćena mogućnost da putuje, da se razvija, da upoznaje nove umetničke trendove, okrenulo se samo sebi i iznedrilo specifičnu vrstu umetnosti koja je bila amalgam raznih pojava i fenomena sa kraja veka.

foto: lenka pavlović

Promena koja je usledila 2004. godine napravila je radikalan rez u tkivu domaće umetničke produkcije, koja se posle više od 15 godina konačno povezala sa svetom. Prvi put je pozvan jedan inostrani kustos koji je predložio koncept i napravio selekciju pretežno inostranih umetnika. Značajni svetski umetnici našli su se u Beogradu i publika je imala prilike da vidi njihove radove, a stručna javnost da ih upozna i nešto nauči od njih. Ne treba zaboraviti da je u tom trenutku prošlo svega četiri godine od promene režima Slobodana Miloševića. Umetnici ali i publika dobili su priliku da vide neke od najpoznatijih svetskih zvezda, da vide šta njihove kolege rade, kako izgledaju njihovi radovi i u kome pravcu se kreće savremena umetnička produkcija.

foto: lenka pavlović

Ali vratimo se ovogodišnjem salonu. Još od pre nekoliko godina bilo je primetno da je došlo do smene generacija i sada već možemo govoriti o jednoj novoj sceni mladih umetnika, kako domaćih tako i onih inostranih. Novo doba donosi i novu umetnost, pa se tako interesovanja i radovi njihovih tvoraca sada skoro pa u potpunosti kreću u pravcu instalacija, novih tehnologija i istraživanja graničnih oblasti koje spajaju umetnost i različite nauke. Ovogodišnja izložba trebalo je da se održi 2020. godine, ali je zbog pandemije pomerena za sledeću godinu. U međuvremenu je došlo i do promene lokacije, pa je Muzej 25. maj zamenjen izložbenim prostorom Muzeja grada Beograda u Resavskoj ulici. Takođe promenjen je i datum otvaranja izložbe, pa je sad kraj juna zamenio tradicionalni oktobar. Mnogo toga je krenulo naopako pa ne treba da čudi činjenica da je samo otvaranje prošlo prilično nezapaženo, skoro pa u tajnosti, kao da se neko stideo da javnosti obznani sve ono što se protekle tri godine pripremalo. Istini za volju, organizator i kustosi su pokušali da pored klasičnih galerijskih prostora ubace u program i druge lokacije po gradu, parkove, podzemne prolaze, trgove i platoe kao mesta dešavanja, ali informacije kao da nisu dolazile do publike. Ako ovako nešto ne radite u Veneciji ili Kaselu, početak leta jednostavno nije period kada se otvaraju izložbe koje pretenduju da imaju značajan status.

foto: lenka pavlović

Ovogodišnja izložba nosi naziv „Sanjari“ i već u uvodnom tekstu kustosi napominju kako im je jedna od inspiracija bio i čuveni film istog naziva Bernarda Bertolučija. Naravno, pored italijanskog reditelja spominju se i citiraju mnogi umetnici, teoretičari i filozofi koji su pisali i razmišljali na temu sanjarenja i pogleda usmerenog ka budućem vremenu. Radovi više od 40 umetnika na različite načine problematizuju čitav set problema, ideja i pitanja koji su manje ili više povezani sa temom sanjarenja. Prema rečima kustosa, jedan od glavnih aspekata je tehnološki napredak i fuzija umetnosti i digitalne kulture koja leži u osnovi svega što danas proživljavamo putem medija, interneta i društvenih mreža. Za razliku od Bertolučija, čiji filmski opus karakteriše izrazita poetičnost, vizuelnost i empatija, ovogodišnji salon, odnosno izabrani radovi ne poseduju skoro ništa od toga. Prosečni, skoro pa banalni radovi jednostavno ne plene, ne daju nam onaj osećaj koji vas uzdiže, tera na razmišljanje. Postavka se uglavnom sastoji od instalacija, video-radova i raznih minimalističkih intervencija koje gube smisao u svojoj hermetičnosti i oslanjanju na komplikovane koncepte, koji uglavnom nemaju mnogo veze sa vizuelnim umetnostima. Njihovo tumačenje uglavnom se prilagođava nekom od narativa i kreće se u rasponu od socijalno angažovanog, političkog i ideološkog diskursa, pa do promovisanja i glorifikacije nekih minornih fenomena. Radovi se veoma retko uzdižu iznad nivoa dosetki, jeftinih aluzija i fascinacija modernom tehnologijom. Generalno gledano, stiče se utisak da prisustvujemo nekom čudnom revivalu devedesetih i početaka tehno umetnosti, kada su umetnici prosto bili fascinirani mogućnostima novih tehnologija i digitalnih alatki. Radio-drame, karaoke nastup, prilično neubedljiva laserska animacija ili DJ nastup sa projekcijom slika i video-zapisa, loše gejming animacije u neuspeloj formi video-radova ili klasične reklamne animacije za video-spotove ili Jutjub tizere jednostavno nisu dovoljni da bi se našli na izložbi koja pretenduje da bude referentna tačka na mapi savremene umetnosti, jedno ozbiljno Bijenale. Kustoski tim je pokazao da ima malo iskustva u izložbama ovog formata i da generalno posmatrano slabo razume savremeni trenutak. Kako kustosi dolaze iz sveta izdavaštva, čitav prostor Artget galerije sa foajeom pretvoren je u biblioteku različitih umetničkih i neumetničkih izdanja koja su na neki način povezana sa temom ovogodišnjeg salona – „Sanjari“.

foto: lenka pavlović

Prosečan posmatrač imaće veliki problem da poveže i shvati koji je to idejni pravac ili koncepcijska zamisao kojom su se italijanski kustosi rukovodili kada su stvarali ovu izložbu. Pored nekoliko dobrih i originalnih radova, sveopšti utisak je poražavajući jer prisustvujemo nekom čudnom povratku u prošlost, tačnije rečeno u devedesete kada su čak i umetnici sa ovih prostora na tehno žurkama izvodili bolje radove (VJ-inge, animacije, laserske projekcije i slične radove). Čudan spoj digitalne umetnosti, onakve kakva je bila pre više od dvadeset godina, klabinga, futurističkog pogleda, izdavaštva i još koječega, govori o nerazrađenoj osnovnoj ideji koja bi dala sveobuhvatan, objedinjujući ton celoj manifestaciji. Uvek je bilo teško spojiti različite poetike umetnika u jednu koherentnu celinu, ispričati priču i ponuditi viziju sveta kroz pogled umetnika, ali upravo u ovome leži čar i lepota kustoskog posla. Nažalost, italijanski kustosi se ili nisu snašli radeći u ovim čudnim okolnostima, ili su jednostavno, kao i mnogi drugi kustosi pre njih, odradili Oktobarac i stavili još jednu referencu u svoj CV.

foto: lenka pavlović

Osnovni, ako ne i najveći problem Oktobarskog salona ostaje pitanje nedostatka vizije kuda i kako dalje. Od prvih internacionalnih salona koji su kreirali festivalsku atmosferu u gradu, pa do ovih najnovijih malih zahvata, kako po obimu, tako i u koncepcijskom smislu, Oktobarski salon se nalazi na konstantnoj silaznoj putanji. Taj pad nije nastupio u trenutku kada je jedno političko rukovodstvo smenilo drugo i kada je jedna struja pobedila drugu i odlučila da će se Oktobarski salon ubuduće zvati Beogradsko bijenale. Taj pad je bio neminovan i nastupio je u onom trenutku kada se odustalo od domaćih umetnika, taj pad je bio rezultat nebrige za domaću scenu, njene umetnike i sve ono što bi trebalo da bude glavni prioritet salona. U suštini, o Oktobarcu su odlučivali ljudi koji nisu niti poznavali niti razumeli savremenu umetnost.

foto: tanjug

Od kada je 2014. godine ova izložba počela da se organizuje svake druge godine, jasno se videlo da promena u načinu realizacije izložbe nije donela preko potreban kvalitet, već produžetak agonije i odlaganje konačne odluke o tome treba li nam ovakav Oktobarac, ili je jednostavno njegov format u novonastalim okolnostima prevaziđen. Problema je mnogo, od neadekvatnih prostora u kojima se organizuje, pa do konstantnog trošenja novca na iste stvari. Kulturni centar očigledno nema niti snage niti kapacitete da organizaciono i kadrovski pored sopstvenog programa zadovolji potrebe Oktobarca. Stiče se utisak da je izložba postala sama sebi cilj i da se sve radi kako bi se opravdao status i onaj davno nestali renome.