Obrada motiva iz antičkih tragedija predstavlja, s prekidima i pauzama u pojedinim epohama, konstantu u istoriji dramske literature. Neke od tih obrada imale su izoštrene, u savremenom trenutku utemeljene poetičke i/ili intelektualne razloge – kao što su bile egzistencijalističke drame iz sredine XX veka – dok ih druge nemaju. Komad Marine Kar Močvara, koji je direktna parafraza Euripidove Medeje, pre spada u ove druge.
U središtu radnje nalazi se čudna, skoro jurodiva Hester Svejn koja – ne želeći da joj muž oduzme i ćerku pošto ju je prethodno napustio zbog mlade i bogate seoske naslednice i isterao iz kuće – pribegava drastičnom, očajničkom i fatalnom rešenju: ubija svoje dete. Iako je motivacija ovog postupka poduprta još nekim složenim psihološkim kompleksima – majka ju je ostavila kao dete, muža je otrgla od uticaja njegove majke i tako od kilavog deteta stvorila samouverenog mužjaka, zarad njega je potom zaklala i brata – ovaj lik, ali i sve ostale, ne treba posmatrati samo u kontekstu realizma. Naprotiv, drama obiluje zloslutnim vizijama, nestvarnim pojavama, bizarnim ponašanjem, mračnim predelima, natprirodnim silama, što je čini mističnom, nadrealnom, simboličkom. Tako je, na primer, močvara iz naslova dela i realističko obeležje jednog konkretnog, zabitog i bednog sveta, ali i simbolička oznaka opšteg duhovnog stanja.
Ova stilska složenost nesumnjiva je vrednost komada – ona mu podaruje neku posebnu poetičnost, metaforičnost i emocionalnu ubojitost – ali ona, sama za sebe, nije dovoljan razlog za adaptaciju mita o Medeji. To što je „krvavi novac“ glavna spona između Hester i njenog muža, kao i to što je on napušta zbog uglednije i bogatije žene – to su dramaturška rešenja koja ne mogu da se tumače kao bitna i dubinska aktuelizacija, a u skladu sa našim dobom u kome je sve, pa i ljubav i porodične spone, podređeno moći novca (o čemu se, inače, mnogo divanilo u novinskim izveštajima pre premijere). Naime, i u Euripidovom komadu Jason napušta Medeju iz krajnje merkantilnih razloga koji se svode na društvenu moć i novac, i on je koristoljubivi ljigavac nalik Kartidžu. Drugim rečima, drama Močvara Marine Kar nije izoštrena globalna metafora savremenog sveta, ona nam o njemu ne kaže ama baš ništa novo, više ili drugačije.
Ambijent nestvarnog, mitskog, zaumnog i simboličkog nije ostao u predstavi koju je, na Velikoj sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, režirao Egon Savin. Kao i uvodna scena u kojoj Tamara Vučković kao Hester luta po močvari sa naglašeno realističnom, a zapravo neprijatno pozorišnom lutkom crne labudice, tako i rediteljski koncept prostora odgovara iluzionističkom teatru. U scenografskoj realizaciji Angeline Atlagić, koncept prostora se svodio na prikolicu, pejzaž močvare sve s vodom i trskom, te panoramu s oslikanim nebom u pozadini. Pretpostavku da je ovaj komad Savin posmatrao u ključu realističkog, psihološkog teatra, podupiru i dramaturške intervencije, kao što je izbacivanje nestvarnog lika Duholovca koji već na samom početku komada uvodi sudbinski princip i nagoveštava fatalan rasplet.
Ni u scenskoj igri nije se osećala ta nadrealna i simbolička dimenzija: tako je, recimo, pojavu duha zaklanog Džozefa Svejna, Savin postavio na veoma konvencionalan način – mladi i daroviti Nikola Jovanović šetao se sa ožiljkom na vratu, glave pognute u stranu, i govorio kao neko ko, jelte, ima izvesne probleme s grkljanom. Međutim, nije samo ova stilska dimenzija drame bila dezavuisana, već se i (željeni?) realizam, u većini glumačkih ostvarenja, javljao u pseudovarijanti. Nesporan komički potencijal likova zle, škrte i posesivne majke Gđe Kilbrajd, odnosno slepe, vidovite i namćoraste Mačkarice, Jasmina Ranković i Jelisaveta Sablić maksimalno su iskoristile, što je samo fini izraz za komičarsko preterivanje, karikiranje ovih likova i ukidanje njihovog dramskog sadržaja. Vojin Ćetković je imao nešto više mere u, takođe, komički svedenoj ulozi samouverenog seoskog zavodnika Kartidža, Hesterinog muža.
Dosledno dramsku ulogu, čak i s dozom naglašenog tragičkog patosa (u scenama u kojima preklinje muža da je ne ostavi), gradila je Tamara Vučković kao Hester. Stiče se utisak da je glumica tražila rešenje kako da, u ključu psihološkog pozorišta, odbrani lik čedomorke; u Euripidovom originalu se taj problem ne javlja, jer je Medeja lik iz mita, čarobnica božanskog porekla. U tim naporima delovala je usamljeno i sputano, baš kao i Hester u svom okruženju, jer nije imala punu podršku partnera i reditelja; možda bi joj pomoglo da se odlepila od realizma, jer se i Hester, s njenom prirodom skitnice i teretom porodičnog ludila, može posmatrati kao pomeren lik. Zanimljivo je primetiti da je Tamara Vučković već tumačila jednu savremenu verziju Medeje (u Razvaljivanju Nila Labjuta), ostvarivši pritom odličnu ulogu… Takvih nema u predstavi Močvara JDP-a koja se, i pored provokativnosti teme, svodi na konvencionalno i nebitno građansko pozorište.
