Grkinja je pobedila! Nije uzalud kružila Balkanom, smeškala se na Pinku i lobirala za svoju pesmu. Žena je već učestvovala na Eurosongu, doduše kao prateći vokal, ali došlo je i njenih pet minuta. Ukupan utisak takmičenja u Kijevu nostalgično me podseća na period posle 5. oktobra u Srbiji. Velika očekivanja, oduševljenje međunarodne zajednice, pa je čak i predsednik Ukrajine našao za shodno da pobednici pokloni specijalno priznanje. Za razliku od Srbije, njihove najveće sportske/estradne zvezde su aktivno učestvovale u promeni režima i narandžastoj revoluciji. Ruslana je zagovarala promene, tu su i braća Kličko (filozofi i bokseri), ukratko cela zemlja odiše optimizmom. Ako je ovogodišnji izbor za Pesmu Evrovizije imao ikakav smisao – to je svakako promocija demokratije u Ukrajini. Nadam se da će oni tamo biti mudriji od nas, shodno sloganu – „Pobeda je tek početak“. Nakon pesama koje su potpuno pratile folklorne trendove prošlogodišnje pobednice i našeg Laneta, tu i tamo su se pojavljivali šareni ekscesi koji izboru daju uvrnutu notu. Pa zaista, ko bi pre par godina očekivao moldavske Peperse sa šarenicama, ukrajinske repere, albansku plavušu sa orkestrom belih violina, rumunsku plesnu grupu koja svira na kantama za đubre, ili hrvatski narodnjak. Ukupno desetoro od dvadesetčetvoro finalista imalo je na bini bubnjeve ili udaraljke, uvek sa ekscentričnim perkusionistima.
Za razliku od Francuza ili Engleza koji se očigledno ne lože na Evroviziju, sve nove članice i kandidati ozbiljno su shvatili takmičenje. To se najbolje videlo tokom glasanja kada su se direktno suočili balkanski i nordijski evrovizijski lobi. Zahvaljujući zgodnom geopolitičkom položaju uspeli smo da bledom pesmicom stignemo do sedmog mesta i sigurnog plasmana u finale sledeće godine. Kada bi oko ekonomskih ili političkih pitanja na Balkanu sarađivali kao tokom glasanja, druge bi nam ‘tice pevale.
Ispade da je raspadu bivše SFRJ prethodio raspad jedinstvene estrade i jedinstvene televizije. Kasniju ulogu nacionalnih tv-kuća ne treba mnogo objašnjavati jer nam je dobro poznata. Međutim, šta se dešava danas? Ceca je održala koncert u Ljubljani, ergo – neka se pripremi Zagreb. Privatne televizije su se sporadično povezale i povremeno reemituju programe iz drugih republika. Međutim, već nekoliko godina povezuje nas – kabl. Kablovske mreže za distribuciju tv-programa napravile su najznačajniji proboj informativnih zidova ćutanja među zavađenim, pa primirenim balkanskim narodima. U Novom Sadu se, recimo, više gleda HRT nego TVNS, a u Beogradu je HRT obavezan kanal u distribuciji. U Sloveniji je kablovska mreža sigurno pomogla narodnjacima i promovisala Srbiju kao poželjnu turističku destinaciju. Kao što vam izbuše zid i doture kabl, tako programi susednih država polako buše stereotipe koji su godinama građeni. U redu, iznerviraju vas tendenciozne reportaže, ali konačno imate izbor i razumete jezik – kao na Eurosongu. Drugu dobrobit osetićemo nešto sporije, jer je počelo nadigravanje i natpevavanje u profesionalnom smislu. Rivalitet Beograda i Zagreba (kasnije i Sarajeva) u kreativnom smislu uvek je na Balkanu rezultovao originalnim rešenjima. Vaše lokalne zvezdice sada možete da poredite sa komšijskim, uticaji na estradi su već očigledni, a na redu su ozbiljnije produkcije. Nije čudno što je BK televizija počela da emituje hrvatsku seriju „U registraturi„, tv-evergrin iz sedamdesetih. Počeli smo, dakle, jedni drugima da prodajemo, prvo proverenu robu koja odiše nostalgijom, pa ćemo verovatno stići do svežijeg materijala.
Sve češće se kao gosti u tv-emisijama pojavljuju eksperti iz susedne republike, što je više od decenije bio tv-tabu. Evidentan primer ovog duha video sam u emisiji „Latinica“ kada se više od šezdeset procenata gledalaca izjasnilo za balkanske, pre nego evropske integracije. Razlozi su ovoga puta veoma praktični i nemaju veze sa bratstvom-jedinstvom, nostalgijom ili ideologijom. U pitanju je ekonomija, a uz novac se možda vremenom obnove uzajamne simpatije.
Pošto je ovo vreme televizijskog poni ekspresa u komunikaciji, često upoznajemo i bizarne delove komšijskog tv-programa. Takva je, recimo, reklama za bombone – helf, sa ukusom do jaja. Beogradski lokalizam (izreka „do jaja“) prvo je prešao u Hrvatsku da bi nam se vratio u reklami za bombone. Ovdašnji mentalitet je izgleda potreban da bi se razbila purgerska uštogljenost, ali onda se stvar otme kontroli. Očigledno još nismo vakcinisani protiv međusobnog medijskog ludila, pa prvo moramo da razmenimo viruse, kao deca u obdaništu.
