Balašević i Savić: O „Megdanu“, MMA borcima, vaterpolu, kladionicama

Film Megdan: Između vode i vatre, srpsko-bugarsko-moldavsko ostvarenje u režiji iskusnog bugarskog reditelja Todora Čapkanova, i producentsko-scenaristički prvenac Alekse Balaševića, je jedan od malobrojnih domaćih borilačkih filmova.

Priča prati nekadašnju vaterpolo zvezdu Petra (glumi ga Viktor Savić), duboko obeleženog tragičnom smrću najboljeg prijatelja Nikše (Aleksandar Radojičić). Petar radi kao izbacivač u novosadskom noćnom klubu i istovremeno pokušava da se iskupi za greh iz prošlosti. Tako ulazi u svet MMA borbi, a sa željom da zaradi novac potreban da se spase njegov matični vaterpolo klub.

Balašević

Aleksa Balašević priča za „Vreme“ da od 2017. godine organizuje jedan od najvećih evropskih borilačkih turnira „Megdan“ što je i bio glavni izvor njegovog scenarija.

„Učesnici tih turnira se zapravo bave pravom borbom. Neki od njih su obezbeđenje na vratima, neki studenti medicine, sporta, prava, a neki su taksisti i bivši delikventi, ali i „tatini sinovi“. Nadam se da smo uspeli da na jedan realan način prikažemo istinite događaje i biografije ponekih boraca i modernih gladijatora“, objašnjava Balašević.

Foto: Promo

U filmu je Balašević spojio ljude različitih veroispovesti, materijalnog stanja, obrazovanja, što je, kako kaže, takođe rezultat ličnog iskustva.

„Kada sam bio daleko od naših balkanskih brda i austrougarskih ravnica, uverio sam se da što smo dalje od ognjišta, sve smo više naši. Nestanu oni ’vaši’ i ’njihovi’. Kad god je teško snalazimo se, a naše prve merdevine koje nam u tom snalaženju pomognu jesu merdevine sličnog, da ne kažem istog jezika i podneblja.“

Objašnjava da je „u filmu predstavljeno koliko su Srbi, Albanci i Bošnjaci svoji kada treba da se krvavo, a legalno zaradi prokleti dinar. Nas Balkance očigledno treba večito stavljati u neke teške i izazovne situacije, što dalje od kuće kako bismo se držali, ćutali i ako je moguće voleli.“

U Megdanu je istaknuta jedna od u stvarnosti prisutnih kladionica, što se doživljava kao reklamiranje. Balašević kaže da nisu mogli da snime film bez pomoći brenda kladionice  „s obzirom na to da je radnja filma sport i klađenje. Mnogo veći problem bi bio da nam je glavni sponzor alkoholni ili duvanski proizvod.“

Foto: Promo

Navodi da je prvo pitanje distributera iz Saudijske Arabije  bilo „koliko ima alkohola u filmu, scena seksa i krupnih kadrova poljubaca. Distributeri u Skandinaviji pitali su da li ima narkotika u filmu, uključujući i doping (steroide) jer žele film da plasiraju i mladima. Kad gledam kako se kladionice reklamiraju u filmovima po svetu, mogu da kažem da smo verovatno svi srećni što vojna ili ratna oprema još uvek nije postala generalnih sponzora i pokrovitelj filmova“.

Vaterpolo je u filmu prikazan kao veoma ugrožen sport, ne samo kod nas, što simboliše ugroženost njihovih klubova pa samim tim i samog sporta. Balašević kaže da je u filmu „vaterpolista večito mokar od tog bazena kome u ’finalnim’ godinama pokušava da pomogne kako bi opstao, zapravo, kako bi na taj način odužio svoj moralni dug“.

Savić

Viktor Savić, koji u filmu glumi bivšeg vaterpolistu  Petra, kaže za „Vreme“ da je i sam u životu imao slične situacije u kojima se nalazio Petar .

„Nalaziš se u situacijama u kojima te pokreće emotivni motor, što se mom liku dešava od početka filma. Zbog nepromišljenog poteza u mladosti posle kog je njegov najbolji drug izgubio život, crni oblak je nad njegovom glavom. To je opomena i upozorenje za svu decu da izbroje do deset i da razmisle gde neki postupak može da ih odvede. Moj lik je brojao do deset, ali je stao na pet“, objašnjava Savić.

Petar u filmu pokušava da ličnom inicijativom spase svoj vaterpolo klub, pa se gledaocu nameće paralela o inicijativama pojedinaca iz stvarnog života. Viktor Savić kaže „da se danas revolucija nalazi u pojedincu. Ne u pojedincu koji okuplja mase, nego onom koji ima svoje jasne ciljeve, makar to bili ciljevi u nekom mikro planu. Kada bi se svi na svom mikro planu uključili i radili, revolucija bi se sama od sebe i desila.“

„U mom okruženju je prisutna ta inicijativa da ljudi poboljšaju stvari za opšte dobro. Nekada nas sistem i svi okolo ubeđuju da je ta inicijativa za opšte dobro jedna i onda često biramo stranputice i krećemo se za nekim čudnim ljudima sa nekim čudnim razmišljanjima koji nam predstavljaju upakovano ono što želimo da čujemo“, kaže Savić.