Trenutak nestajanja, scenario i režija Zak Kreger, uloge Džulija Garner i Džoš Brolin
Ovo se zaista retko događa. U srpskim bioskopima, kao i širom sveta, trenutno se prikazuju dva izuzetna originalna horor filma sa snažnim, prepoznatljivim autorskim pečatom. U pitanju su Vrati mi je (Bring Her Back), novo delo braće Filipu – koji su se pre nekoliko godina prosavili debijem Pričaj sa mnom (Talk to Me, 2022) – i Trenutak nestajanja (Weapons), u režiji Zaka Kregera, kome je ovo, kao i braći, druga dugometražna režija i to nakon zapaženog i hvaljenog prvenca u istom žanru. Obe ove produkcije, svaka na svoj način, kroz različite narativne i estetske putanje govore o gubitku, o težnji da se taj gubitak prevaziđe i o složenim emocijama koje prate tu borbu. Obe priče stapaju elemente natprirodnog sa snažnim dramskim nabojem i intimnim ljudskim sudbinama, što im daje težinu i dubinu daleko iznad proseka za žanr koji neretko, slučajno ili namerno, ume da sklizne u kemp i trivijalnost. Trenutak nestajanja i Vrati mi je od nas, kao gledalaca, zahtevaju određeni stepen suspendovanja neverice – morate biti spremni da prihvatite njihove narativne postavke, koje na prvi pogled deluju kao da ih je nemoguće logično razložiti. To nekome može biti odbojno, ali takva su pravila i obučaji unutar žanra. Važno je da je reč o filmovima čiji autori znaju šta hoće i umeju da te svoje namere pretoče u ubedljive, snažne, čak i košmarne slike koje navode na razmišljanje.
Iako oba naslova zavređuju punu pažnju, ovaj će se tekst zadržati na filmu Trenutak nestajanja, koji je trenutno (i to potpuno zasluženo!) najgledaniji film u bioskopima širom sveta. Zato napominjeno da i Vrati mi je predstavlja obavezan naslov ne samo za ljubitelje horora već i za one koji vole dobrar film bez obzira na žanr, ali u ovom tekstu Trenutak nestajanja ipak zauzima primat kao svežiji i – ukupno uzev – važniji film. Dok se Deni i Majkl Filipu kreću manje-više poznatom i utabanom stazom, Kreger svojim filmom unosi preko potrebnu svežinu u žanr i stupa na slabije istažnenu teritoriju ili, preciznije, teritoriju koju većina autora izbegava. Trenutak nestajanja spaja dve naizgled nespojive težnje: Kreger nudi komunikativan i dinamičan film koji, međutim, ne podilazi publici, već zahteva promišljanje i udubljivanje.
Ono što Trenutak nestajanja izdvaja iz gomile savremenih horor filmova jeste njegova potpuna nepredvidivost i promišljena kompleksnost. Današnji horor, kao žanr, često se svodi na reciklažu istih obrazaca i klišea, ali Kregerov film uspeva da ispriča priču koja vas drži u neizvesnosti od prvog do poslednjeg kadra. Film je strukturisan kroz šest međusobno povezanih segmenata, svaki ispričan iz nove perspektive, što narativu daje složenost i dubinu, ali i omogućava da se slojevi misterije postepeno otkrivaju. Sve počinje nestankom sedamnaestoro dece iz istog školskog odeljenja koja su jedne noći, naizgled svojevoljno, napustila svoje domove, ostavivši zajednicu u stanju kolektivnog šoka i konfuzije.
Trenutak nestajanja je zbijen, efektan i usredsređen. Film obiluje neočekivanim obrtima, ne ustručava se da bude krvav i okrutan kada je to potrebno, ali isto tako poseduje i suptilan, često mračan humor. Kreger je majstor u izazivanju straha, tenzije i emotivne angažovanosti gledalaca. Segment po segment on nas uvodi u srž zagonetke.
Glumačka postava je impresivna. Džulija Garner i Džoš Brolin nose film na svojim plećima, ostvarajući intenznivne uloge sa naglašenom emotivnom snagom. Džulija Garner je trenutno u vrtoglavom usponu. Trenutak nestajanja je njen već treći bioskopski film ove godine i drugi koji se pokazao kao hit. Ranije u 2025. gledali smo je u ne baš sjajnom hororu Čovek–vuk, a nedavno i u sasvim pristojnom superherojskom spektaklu Fantastična četvorka: Prvi koraci, u kome tumači ulogu Srebrne Letačice. Njena karijera se razvija postepeno i temeljno; počela je pre skoro petnaest godina upečatljivom epizodom u filmu Marta Marsi Mej Marlin (Martha Marcy May Marlene, 2011), da bi se zatim nametnula kao glumica sposobna da iznese složene i zahtevne uloge, što potvrđuju projekti poput drame Asistentkinja i krimi-serije Ozark. Ovde je briljantna, baš kao i Džoš Brolin, koji je kod Kregera odigrao jednu od najboljih uloga u karijeri.
U manjim, ali značajnim ulogama briljiraju Alden Erenrajh, Ostin Abrams, Benedikt Vong i mladi Keri Kristofer, dok posebnu notu daju Tobi Has, Džastin Long (koji je tumačio glavnu mušku ulogu u Varvarinu) i rediteljeva supruga Sara Pakston. Ipak, najsnažniji utisak ostavlja veteranka Ejmi Mejdigun kao zlokobna tetka Gledis. Njena pojava je toliko jeziva i magnetična da bukvalno “krade” svaku scenu u kojoj se pojavi. Toliko je impresivna da je nemoguće zamisliti da Akademija ne primeti njenu Gledis i ne nominuje je za Oskara u kategoriji epizodne ženske uloge – što je posebno važno jer horor filmovi i glumice u žanru redovno bivaju zanemareni na velikim dodelama nagrada. Ali Gledis je lik koji jednostavno ne može da se ignoriše.
No, sigurno je da je Zak Kreger ovim filmom potvrdio i učvrstio svoj status jednog od najvažnijih savremenih horor reditelja. Sada ga možemo svrstati rame uz rame sa autorima poput Džordana Pila, Žulije Dikurno, Roberta Egersa, Majka Flanagana i Arija Astera – rediteljima čiji se filmovi sa velikim nestrpljenjem iščekuju i koji su uspeli da povrate poverenje kritike u žanr, donoseći mu novi legitimitet i kvalitet. Trenutak nestajanja je brutalan, šokantan, emotivan, originanalan i groteskno smešan – uz to zaokupljen temom koja je važna i aktuelna – sve to u oblandi bajke, ali one izvorne: krvave i neumoljive.
Dvoje mladih je ukralo sliku iz Galerije Udruženja likovnih umetnika Srbije. Krađa je razotkrila da Ministarstvo kulture ne izdvaja sredstva za osiguranje izložbi. Svi prošlogodišnji programi održani su bez dinara državne pomoći
Kad god vidimo da neku nagradu ne dodeljuje struka nego bruka, bude nam svima malo muka, zar ne? I zapita li se ko kako se živi od umetnosti i jesu li nagrade zapravo jedini materijalno smisleni trenutak u životu umetnika koji je potcenjen, potplaćen i neplaćen
Filharmoničari slute da je izdavanje građevinske dozvole za zgradu pokušaj skretanja pažnje od njihovog zahteva da se direktor bira konkursom, a ne da se postavlja imenovanjem Vlade Srbije
Dobitnica nagrade „Branko Miljković” Radmila Lazić poručuje da se nagradom ponosi, ali da neće prisustvovati uručenju u Gradskoj kući jer ne želi da učestvuje u legitimizaciji aktuelne vlasti
Ministar kulture Nikola Selaković kaže da je država uložila 11 miliona evra u 53 filma koji nisu snimljeni. Filmski centar Srbije organizuje panel o tom problemu i zove reditelje i producente na Zlatibor u sedište Nacionalknog festivala filma i televizije, iako ga je cela filmska branša bojkotovala
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
