Ausvajsi i dadaizam

Uvodnici se uglavnom pišu zaradi pohvale. Ja ću napraviti izuzetak. U ovom uvodu optužiću Teofila Pančića da je – esejist meka srca. Taj dobrodušni esejist se obraduje kad ima šta da pohvali. Iz uverenja da su neki krediti previše veliki da bi se tek tako potrošili on nas podseća šta je svojevremeno bio Bogdan Tirnanić. Kaporove stare knjige ga ganu kao nekada. Zanemaruje Canetovo kandilanje. Ni Minimaksu, pred kraj ogrezlom u estradnom vampirizmu, nije zaboravio da je jednom (Uvek nedeljom! Nikad subotom!) bio živi glas među mrtvim glasovima.

U Teofilovoj mladosti, jezik je asfaltirao livade. Živi govor su koristili samo neozbiljni ljudi na margini medija. Ti glasovi su bili ozon. Teofil Pančić je maštao da ga iz sivila probudi sopstveni krik, praćen gitarom koja zvuči kao pas kad se češe, zamantanim saksofonom i izdevetanim bubnjevima. Ispostavilo se da će svoj krik morati da izvede perom. Podozrevam da je autentični mladić svaku umetničku veštinu smatrao potencijalnim kompromisom i da je čak i Tomasa Mana čitao sa malim osećajem griže savesti…

– Šta ćeš, moram – slegao je on ramenima prema ogledalu – zbog obrazovanja.

Morao je sve da čita jer je rastao pod snažnim uticajem kafanskog enciklopedizma, od Marinkovićevog Maestra i njegovog prototipa Tina Ujevića do narečenog Bogdana Tirnanića. Teofilovi uzori su bili boemski humoristi i (tajni) vorkoholici koji su „znali bez truda“. Oni su prezirali verbalne lozinke i išli pravo u centar stvari. Upravo Bogdan Tirnanić mu je mogao dati savet koji je Aleksandar Dima Otac dao Dimi Sinu:

– Pisac nema luksuz koji imaju profesori. On mora da uči celog života.

Benevolentnost Teofila Pančića, koja je dosad prolazila nekažnjeno, može se uočiti na tri nasumična primera: 1. Taj dobronamerni kritičar slavi čudesnu snagu Bate Stojkovića, nezaboravnog upravo u ulogama očeva; 2. Rastužuje se zbog odlaska ranjive glumice, operisane od smisla za lični interes – Sonje Savić; 3. Ganuto prati intergeneracijske tragedije kojima se vraća Biljana Srbljanović: tu razumevanja nikad neće biti. Samo neka trapava ljubav.

Dobronamernost Teofila Pančića, koju smo se ovde okupili da osudimo, ne iscrpljuje se time. Kod Šabana Bajramovića s razlogom oseća prisustvo nečeg velikog. Uočava kontinuitet između tamburaške Bačke i rokenrol eksplozija Exita. Raduje se skromnoj, a u stvari divnoj, pedesetogodišnjici programa „Randevu sa muzikom“ Radio Novog Sada. U povratku redova vožnje njuši povratak normalnosti. Sa entuzijazmom hvali čvrstu depresivnost borske grupe Goribor. Voli kad Zograf otkriva male Amerike u svetu koji je tajna.

*

Istovremeno, Teofil preuzima odgovornost za svoj svet. On se stidi ružnoće do te mere da se čudi što gledaoci ne istrčavaju sa nakaznog filma, povraćajući. Ismeva neizlečivu nevažnost plagijatora koji misle da će njihovo Ništa postati Nešto ako ga prevedu na engleski. Misli da je verovanje u Deda Mraza zrelije nego verovanje u Reality Show. Uopšte, osuđuje svaku nesuvislost i negledljivost.

Tomas Man je rekao da uz verovanje ide mnogo neverovanja i da čovek ne može verovati u istinu ako veruje u zabludu.

Nekad se pitam kako Teofilu nije dosadilo da književnim mačem odbija udarce protiv logike? Kako se nije umorio da gluvima šapuće i ćoravima namiguje? Kako nije posumnjao da će razum najzad kao Snežana ispljunuti otrovnu jabuku i probuditi se. Zar ne zna da je Maksim Gorki negde napisao:

– Za seljaka je razum kao razvratna žena, majstorije zna a dušu ne miluje.

U ovoj knjizi, autor je na par mesta ironično pomenuo svoje „sentimentalno vaspitanje“. Ja mislim da se on uopšte ne šali. Identitet je sentiment! Desničarska propaganda svuda na svetu nastoji da spreči razmišljanje osećanjem. U borbi za razum, ne mogu se uvek pokazivati osećanja. Odisej mora staviti kudelju u uši. Zato pozdravljam činjenicu da je ova knjiga delom sentimentalna.

Na primer?

U Deronjama autor vidi toliko beznačajne suvenire da bi se čovek tu rasplakao od neke beznadne miline i žalosti samo da ga nije sramota od sveta.

*

Kao kolektivna žrtva eksproprijacije sećanja, Teofil Pančić smatra zaborav – đavoljom rabotom. On pamti paleozoik sedamdesetih godina sa skulpturama od kose i kragnama do vakcine. Jednom je primetio da je to bilo vreme kad su i bedževi bili sumnjivi. Drugi put nam je poverio da su te godine bile bolje nego što smo zasluživali. On svoju etničku očišćenost ne bi tako nazvao i insistira da nije izgubio nijednog zagrebačkog prijatelja. On sam bira reči koje koristi. On misli da Jugoslaviju lako mogu izbaciti ispod kože ili hulje ili lažovi. To dete Jugotona, uspavljivalo se uz zujanje reklame Jugodrva – čiji je zvuk zvučao kao hrkanje staklenog insekta. Snimao je Nika Kejva preko koračnice „Pešadijo, pešadijo“. Da li je imao život ili živote?

Tridesetog decembra 1991. poslednji put je zaključao svoj zagrebački stan na 13. spratu.

– Ajjjjj…jjjednog dana nema me da nikada ne dođem…

Od tada se u izvesnom smislu nalazio nužno na pogrešnom mestu, što ne bi bilo strašno kad bi postojalo neko ispravno mesto.

– Osjećam da lutam kroz terase svijesti.

Od tada – šta je dom? Jesu li to mesta koja promiču pored prozora autobusa, mitski Sivci, Crvenke i Kljajićeva (naročito Sivci)? Ili je domovina mali svetlucavi i vertikalni „unutrašnji grad“ koji nastanjuju najbolji i najrazbarušeniji duhom.

Grad ili gradovi?

*

I pre raspada Jugoslavije točkovi su kloparali pod Teofilom i njegovom porodicom. U nekim od gradova on je želeo da ostane. Al sudbina želje nejma – što kaže narodna pesma. I nakon što se nije desilo ono što se moralo desiti, a desilo se ono što nije smelo, Teofil Pančić je ostao na nogama – koje se kreću.

Ostao je na nogama i kad je grad udarao po dušama, kad su padali psihološki oslonci, i kad su njega i oca skidali sa autobusa na hrvatsko-bosanskoj granici, kad je ožalio očev odlazak na terasi u Mišarskoj (onom trapavom ljubavlju, koju je pomenuo pišući o Srbljanovićki), i kad je očevo ime vaskrsavalo na spisku stanara u Pirotu i na usnama ciganskih muzičara iz Deronja, i kad je u vunenim čarapama prodavao novine, i kad je kradom pogledavao na prozore bivšeg stana u Zagrebu. I kad su pljuštali udarci protiv logike. I pod onim šipkama je ostao na nogama. Inače…

*

Za našeg vakta promenili smo – na priliku – tri politička sistema. U svakom su branioci mrtvih reči insistirali da im predočimo obavezne reči kao ausvajse. U socijalizmu je lozinka bila: pošast anarholiberalizma, a odgovor: miroljubiva koegzistencija. Kod Miloševića je lozinka bila: vekovna ognjišta, a odgovor: takozvana međunarodna zajednica. Danas je lozinka: marketing (nešto što Teofil naziva Vudu veštinom), a odgovor: pozitivno spinovanje.

Teofil Pančić ni u pluskvamperfektu, ni u perfektu, ni u prezentu nije mislio da je nešto izrazio ako to nije izrazio interesantno. Kad smisli reči u električnim kombinacijama, on ih samozadovoljno izloži u kurziv, kao sveže ostrige u peršunu i ledu, u izlogu restorana.

Na pamet mi padaju: suveniri niotkud.

Branioci zadatog jezika nikad ne misle da je ova vrsta šaljivosti šaljiva. Oni se uvek ljutnu na nekooperativnog pojedinca. U vazduhu visi njihova neizgovorena pretnja: A da ne misliš ti da ovo naše nije obavezno? Da ne misliš ti možda da smo mi budale? Odgovor na to interesantno pitanje mora biti dadaistički:

– Da! Da!

*

Pošto mi trenutno ne pada na pamet ništa originalno, izjaviću nešto ordinarno, po suštini i po formi. Naime: U svojim književnim radovima Teofil Pančić koristi humor. (Kad su to isto rekli za Robertsona Dejvisa, on se požalio: Kao da ga ja sebi u potaji ubrizgavam!?) Meni je najsmešnije kad neke tetke sa hladnim trajnama zalutaju u autobus za Exit pun rokera. Tim tetkama je dublja od nade bila zebnja: da su s njima u autobusu ne samo besprizorni lakomi na njihov novčanik već možda i manijaci, lakomi na njihovu čednost. Eto šta je smešno meni.

A vi vidite šta je smešno vama.

*

Sigurno ste, kao i ja, primetili da Teofil Pančić stalno nešto čita, sluša koncerte, ide na mesta gde se, božemeoprosti, „relativizira pozorišna iluzija“. Možda vam je palo na pamet: Kako mu ne dosadi tolika kultura? Dosadila bi i onim babama u bundama što se tope na pozorišnim premijerama. Kako ne dosadi njemu?

Hm.

Kultura je za Teofila dom.

Dovoljno je da ovaj vilozov i vantasta otvori vrata i da izađe iz žalosnjikavog pejzaža, zgusnute depresije, iz kolotečnog ništavila, karakušljivosti i dvostrukih mrtvouzica u – mjesta magične preobrazbe, u film, u muziku. To je svet koji postoji za one koji hoće da postoji, a Teofil je uvek hteo.

Kultura ne služi samo za umiljenije ljepodusima nego je praktična inspiracija za odoleti životu i za na strašnu mjestu postojati.

Ona je dom.

Teofilov dom je i u jeziku koji dele i množe Srbi, Hrvati, Crnogorci i Bosanci. Dom je stanje duše. Ploče i knjige pripadaju jedne drugima. Države se drugačije zovu ali ljudi su isti. Lična i alternativna tradicija je tanana mreža emocija, uspomena, simbola, momenata. U nju ne ulaze žargon i zaborav. Nju, i u ovoj zbirci eseja, Teofil Pančić potvrđuje kao svoje legitimno nasleđe.