Atentat koji traje

Nešto tu ne štima: u jednoj istoriografiji, ili bolje reći pseudomitologiji, toliko opsednutoj beatifikacijom političkog nasilja – kakva srpska nesumnjivo jeste – Sarajevski atentat i atentatori imaju veoma nizak rejting. U svakom slučaju, nesrazmeran grandioznosti posledica koje su izazvali. Jedna stvar, međutim, pada u oči: kad god se u svetu događaju veliki potresi, ideja Velike Srbije biva puštena u opticaj.

I u toj priči ima mesta za Vuka Karadžića. Prilično je pouzdano da je ta velikosrpska čorba skuvana u bečkoj kuhinji kao, mislilo se, pragmatično plašilo za slovenske narode na istoku Monarhije. Baš kao što je i Vukova reforma pisma i jezika sponzorisana od strane carske kancelarije. U germanskom svetu tog doba Hegel je već obavezna literatura. Nekome je od, u to doba, visokoobrazovanih KuK političara morala za oko zapasti misao da „narodi koji nemaju istoriju, nemaju ni stvarnost“. Realpolitik. Prekonoć, Srbi bivaju odsečeni od kakve-takve realne istorije. Umesto toga dobijaju slepačke pesme, basnoslovna preterivanja, halucinacije, iluzije nepobedivosti i veličine. U toj atmosferi kolektivne psihoze, ideja Velike Srbije izgleda realno jer je u nerealnom sve realno. Pa i pomisao da će ubistvom nadvojvode Ferdinanda Austrougarska imperija da se uruši kao kula od karata i da će, po sili autoriteta Filipa Višnjića, vaskrsnuti Dušanovo carstvo.

Princip, dakle, puca.

Austrougarska se, doista, malo-pomalo raspada. Međutim, taj pad se odvija u realnosti, tamo gde su smene uspona i padova normalan poredak stvari i gde se, istina sporo, ali neprestano, izvlače pouke iz grešaka. Kod nas – jok! Paradoks do paradoksa. Posle neverovatne golgote i enormnih gubitaka, uprkos tome što su na strani pobednika pa mogu ponešto i da zakeraju, kralj i vlada spremno pristaju na državu-kopiju imperije čiji su pad naši revolveraši, za ko zna čiji račun, inicirali: na multinacionalnu monarhiju.

To mu dođe kao neka geopolitička metempsihoza. Nije funkcionisalo kod pedantnih Bečlija, a treba da funkcioniše na Balkanu. Ali, zašto time lupati glavu. Kraljevina SHS je prilično prostrana i, smatra se, srpska.

Drugi narodi tako ne misle. Vrlo važno!

Kako u tekstu godine brzo prolaze, stižemo i do predvečerja Drugog svetskog rata. Status percepcije realnosti – nepromenjen. Tu je i dodatni stimulans: komunistička ideja o društvu blagostanja u kome će svako imati sve što poželi. Uz to, ta ideja polaže pravo na univerzalnost; danas-sutra ceo svet će biti radeničko-proleterski, pa će se Srbijica proširiti preko zemnog šara.

Preskočimo godine relativnog mira i prosperiteta SFRJ i osvrnimo se na prošlost koju svi pamtimo. Raspadom SSSR, svetski poredak je uzdrman iz temelja. Ovde se to shvatilo kao šansa da se nešto ulovi u mutnom pa se krenulo u kampanju povećavanja Srbije što je za rezultat imalo njeno smanjenje sa još uvek dobrim izgledima da to smanjenje bude još veće. Vukovi dijaci i dalje vode glavnu reč u svim poslovima.

Košmar večitog ponavljanja.

A metak koji je Gavrilo Princip ispalio pre devedeset godina još uvek kruži ovim prostorima. Nedavno je pogodio Zorana Đinđića.

Istorijskih okolnosti što se tiče, nekako mi najtačnije zvuči onaj crni vic o siromašnom ribaru koji je ulovio zlatnu ribicu pa poželeo da se probudi kao nadvojvoda.

Pa ga ujutru budi žena i kaže: „Ferdinande, ustaj, treba da idemo u Sarajevo.“