Astro-afro-džez

Birmingem, Alabama. „The Magic City“. Jedan od najvažnijih južnjačkih gradova. Doba Prvog svetskog rata i kraja američkog izolacionizma koji se završava najpre učešćem u istom, a zatim u obnovi ratom razvaljene i drastično prekrojene Evrope. Prvi veći kontingenti mladih crnaca koji su upoznali svet (u njihovom slučaju uglavnom Pariz), vraćaju se kući pošto su videli neopisivo.

Herman Poole „Sonny“ Blount (1914–1993) bio je svedok ovih promena. Odrastao u Alabami, jednom od središta američkog rasizma, u kome se linčovanje i generalno ubijanje crnaca kao praksa upražnjavalo do u dosta duboko u XX vek, ovaj izuzetno talentovani muzičar brzo je spoznao gde je mesto svima koji su drugačiji. Odavno zapažen kao pijanista i potom kao lider lokalnih velikih orkestara, godine između dva rata proveo je upijajući džez, studirajući aranžmane klasične muzike u prodavnici klavira u koju su ga puštali dobrodušni službenici, i uopšte pokušavajući da umakne svakoj vrsti loše sudbine sledeći samo sebe.

U mitologiju popularne kulture nepovratno ulazi kad su mu se 1936. ili 1937, po sopstvenoj priči, obratila vanzemaljska bića i natuknula mu da je čovečanstvu potreban spas, te da je muzika jedino sredstvo kojim se ljudima može preneti poruka duhovnog spokojstva. Od tada je na plemenitoj misiji koja ga verovatno još uvek vodi čudnim astralnim putevima – no, pre nego što se neki od vas nasmeju ironično, setimo se da masovnog pomena letećih tanjira i otmice od strane vanzemaljaca zapravo nije bilo sve do 1947. U toj viziji on sam je došao sa Saturna i u toj istini nije bilo ničeg manipulišućeg, već iskrenog programskog objašnjenja postupaka koji su usledili i neobične muzike koju je potom snimao, a koja se samo zvala džez.

SAMOSTALNO UZBRDO: Počeo je da snima odmah posle rata sa bluzerima u Čikagu, a onda je angažovan u tadašnjoj verziji orkestra Flečera Hendersona, legendarnog big band lidera, u neku ruku očinske figure od koje se kao obećavajući aranžer brzo odvojio, u pravcu svoje vizije. U tom smislu Herman „Soni“ Blaunt 1952. zvanično je promenio ime u San Ra, u isto vreme kad i Malkolm X, a mnogo pre nego Mohamed Ali. Oko sebe je širio tada popularne underground ezoterične spoznaje o potisnutoj istoriji crnaca, o tome da je savremena filozofija došla iz duboke Afrike preko Egipta kojim su vladali crni ljudi sve do Grčke, o tome da je afroamerička mudrost u osnovi civilizacije. I pričao je, širom tada vibrantne čikaške crnačke intelektualne zajednice, sa svakim ko je hteo da sazna nešto o svemu tome, o skrivenim istinama i tajnama koje obavijaju sudbinu crnaca i ljudske rase.

San Ra je bio pionir crnačkog, ali i generalno muzičarskog samoorganizovanja – sam je sa vernim menadžerom tinejdžerskih godina Altonom Abrahamom organizovao svoje koncerte, crtao omote i objavljivao godinama ploče na sopstvenoj etiketi Saturn, čija su izdanja mogla da se nađu uglavnom na njihovim koncertima ili su slata poštom. Nekolicina ih je snimljena u jeftinom studiju po imenu Balkan Studio, kod tonca po imenu Slavko Hlad, mnogo ih je zabeleženo uživo, pa čak i kod kuće. Često se dešavalo da se u namernoj samozatajnoj strategiji neke kompozicije pojavljuju na raznim albumima pod drugim imenima, ili se razne pesme pojavljuju pod istim imenima. Nije ni čudo da je njegova diskografska delatnost ostala predmet ozbiljnih istraživanja – do sad je registrovano preko 100 izdanja i preko 1000 kompozicija, što ga svrstava među najproduktivnije muzičke stvaraoce XX veka. Ipak, i pored nekoliko izdanja za neke zapažene džez izdavače – njegovi najvažniji rani albumi bili su i ostali retke zverke, pravljeni za prodaju iz ruke odmah posle koncerta, i tek su ih CD reizdanja vratila u punom sjaju.

Rani San Ra je smislio svoj ogroman retro-futuristički svet u koji su upadali drugi, svet u kome su i pesme koje su drugi napisali ulazile u nove uloge – daleko pre nego što je „konceptualni album“ smišljen u rok muzici, on je imao totalnu umetničku koncepciju, koja je obuhvatala oblačenje, stil prenošenja poruke, način vežbanja i snimanja muzike, odabir stihova, sistem pravljenja omota albuma, samostalan marketing ploča, kao i životni stil izuzetnih muzičara okupljenih u Arkestri, big bendu budućnosti.

MEĐU CRNIM ZVEZDAMA: U svojim kasnim tridesetim San Ra je poznavao istoriju džeza maltene od početka, a smer u kome on ide video je pre svih. Dolazeći sa siromašnog Juga, u kome je sva muzika deo života zajednice, u kome je zajednica zaštita od siromaštva i usamljenosti, njegova namera bila je da sam stvori svoju zajednicu koja će služiti kao primer svima. Ovo je bila rekonstrukcija ranih sećanja na mladog San Raa i produhovljene trenutke slušanja i sviranja muzike kao jedine utehe i puta van sumornog mikrokosmosa američkog Juga.

Tako je došlo do niza otkrića i ranih nesporazuma koji će odrediti njegovu dalju sudbinu. San Ra je u Čikagu još učio svoj bend kako iz zvuka procesije da pređe u fri džez improvizaciju i nazad. U čikaškom periodu San Ra i Arkestra su napravili i ključan skok unapred – prvim okretanjem afro korenima džeza, udaren je temelj afroameričkoj samosvesti, koja će tokom šezdesetih eksplodirati na širokom kulturnom frontu. Otkriveni su i kostimi u koje se ceo bend presvlačio, važan deo vraćanja rituala u džez – kostimi zaostali negde posle premijere predstave Viljem Tel, bili su sasvim dobri da ih odenu muzičari iz Arkestre. Možemo samo zamisliti kako su otkačeno izgledali crnci obučeni kao kosmonauti, u vreme kad većinom nisu mogli da nađu pristojan posao ili idu u školu… ali i u tome je bilo jasne socijalne poruke za tadašnji trenutak.

No, u čikaškom periodu su počeli i prvi nesporazumi sa priznatom džez zajednicom – njegovo umeće orkestriranja big bend improvizacije na ivici fri džeza, zasnovano na ranim orkestrima i njihovim kolektivnim improvizacijama – beše suviše veliki test za ograničene glupane, one koji su smatrali da sa jedne strane postoje klasični orkestri Flečera Hendersona i Kaunta Bejzija, a sa druge fri džez bend Orneta Kolemana, te da se oni ne mogu mešati. San Ra je, kao crni intelektualac i autentični vizionar, znao koliko je tradicija improvizacije afroamerička tvorevina sa praiskonskim poreklom u afričkim muzikama za trans, i nije ga zanimala ničija aspiracija da postigne kulturni poen pripisujući sebi otkriće nečega što je inherentno suštini džez muzike – sloboda kroz sviranje i dosezanje onostranog.

Drugi prestup, koji je ostavio San Ra namerno neprihvaćenim, bio je na nivou viđenja svog mesta u svetu kojeg je crnački društveni krem tada forsirao. Etablirana džez ekipa se u to vreme svim silama trudila da bude prihvaćena kao ozbiljna umetnost od strane bele elite, te da prodre na šire tržište, sa sve belim košuljama, crnim kravatama i lakovanim crnim cipelama, pa su joj šljašteći izgled, povratak Africi i vanzemaljske priče ovog čove opasno mirisali na šarlatanstvo, ili – još gore – upravo na onu sliku koju su belci većinski želeli da imaju o crnim muzičarima kao klovnovima.

ALBUM I SLIČICE: Kreirajući svoju zajednicu i nalazeći u njoj prirodno mesto za svoju muziku i njenu poruku, San Ra je bio spreman da zabeleži alternativnu verziju džez istorije na nekoliko ključnih albuma iz tog perioda: Jazz by Sun Ra, Super–Sonic Jazz (oba 1957) i posebno remek-delo Jazz in Silhouette (1959). Međutim, tek nedavno objavljeni snimci uživo iz Čikaga 1960, skupljeni na izdanju pod imenom Music From Tomorrow’s World, sa svojim preplitanjem fri-improvizacija, afro ritmičkih oblika i Geršvina, predstavljaju pravi dokument ranog vrhunca benda, i izvor odakle dolazi njihov prvi njujorški album kojim se otvara sasvim novo poglavlje. Naime, prevratnička uloga albuma Futuristic Sounds Of Sun Ra (1961) očigledno je trebalo da bude u lansiranju San Raa ka široj publici, bez mnogo kompromisa, ali ipak u komunikativnoj verziji shvatljivoj uobičajenim džez fanovima, pa čak donekle i mainstream publici. Ovaj album zato ima tako posebno mesto u opusu San Raa.

Bilo je vreme da svet čuje poruku: sa tom namerom je San Ra krenuo iz Čikaga u Njujork, kao iz svoje Meke u svoju Medinu. Saveznik mu je bio Tom Vilson, ambiciozno smeli mladi crnac producent, u vreme kad njih nije bilo (posle San Raa, on će producirati neke od ključnih snimaka Boba Dilana, Velvet Undergrounda i Frenka Zape). Mada u prvi mah, potucajući se po gradu posle sudara koji ih je ostavio bez kola, nisu uspeli da nađu nijedan angažman za nastup, on je bar uspeo bendu da organizuje snimanje i ugovor za Savoy Records, prestižnog malog izdavača. Omot je radio tajnoviti, ali čuveni Harvi, za koga se nikad nije saznalo ko je, uprkos činjenici da je potpisao likovna rešenja za oko 190 izdanja. San Ra je kasnije izjavio samo jednu stvar vezanu za ovaj projekat, koji je morao biti od nesamerljive važnosti za njegov dalji prodor do publike: „Želeo sam da stvorim emocije sa drugog sveta za ovaj album.“

Kao što kaže jedna njegova poema, mnogo šta je tu bilo „maskirano kao džez“ – sa uvodnim hodajućim taktovima Bassism, ušetaćemo se u svet skriven iza džeza, čiji se jasni oblici sa početka potom polako razlažu, da bi se iza muzike otkrila mistična spoznaja. Sa tom namerom niko još nije svirao džez muziku, Koltrejn je tek trebao da se desi. Elegantna zapenušanost i zavodljiva originalnost igranja strukturama nastavljaju se i na Of Wounds and Something Else, ali potom audio slika počinje da se menja i na amorfnoj Beginning zalazi duboko u oblast diskretno dirigovane improvizacije. Improvizacija je u tom času bila najjače oružje oslobođenja i San Ra ju je dozirano upotrebljavao početkom šezdesetih. Zveckanje mnogobrojnih udaraljki postavljeno je u prvi zvučni plan, ravnopravno sa ostalim instrumentima; one su ritam, ali i nezavisna melodija – godinama pre psihodelije, mnoga rešenja koja čine njene muzičke ukrase ovde se mogu čuti ukrštena sa post bop i fri džez matricama.

Upravo tako producirana klasična numera China Gates potpuno neočekivano zatvara prvu stranu jednim od najmoćnijih povrataka na tradiciju u San Ra ključu – njena mistika i praiskonsko obećanje vokala Rikija Mjurija… neponovljivo su geršvinovsko svedočanstvo o vremenima i prostorima iz kojih je džez došao. Posle Dalekog istoka skrivenog u bluzu, na početku druge strane u New Day provejavaju bliskoistočni ritmovi iščašeni na Arkestra način, pa ove dve numere imaju ulogu posebnih vizionarskih momenata na temu kuda džez može ići.

Sledeće dve već nas vode u vazduh na konvencionalniji način, pa je Tapestry From an Asteroid moderna balada sa pogledom u nebesa, a Jet Flight opevana savremena nervoza. Album zaključuju Looking Outward sa tako neobičnim ubrzavanjem pred kraj, koje opet nagoveštava buduća razmišljanja rok umetnika, i napokon programska Space Jazz Reverie pravi punokrvni jam na voljenu temu.

EPILOG NA JUPITERU: Futuristic Sounds of Sun Ra je, uprkos činjenici da je izdat za sasvim regularnu izdavačku kuću, imao samo malo bolju distribuciju od samostalno umnoženih albuma za Saturn. Prva recenzija ove ploče objavljena je tačno 23 godine kasnije, kad je reizdata pod drugim imenom (We Are In The Future), ali dotad je cela karijera San Raa postala predmet velikog interesovanja, kako slobodoumnije džez tako i alternativne rok publike. Pravi značaj ovog albuma naslućujemo tek istraživanjem i rekonstrukcijom hronologije događaja, koji mu nameću ključnu, ali neostvarenu ulogu ranog Sun Ra-goes-mainstream projekta.

Na prelasku u šezdesete, svesno kušajući sreću u do maksimuma ubrzanom kosmopolitskom Njujorku, sa svojim džez klubovima u kojima uticajni ljudi iz belog muzičkog biznisa dolaze malo da vise, San Ra je možda jedini put pokušao da dođe do šire publike. Zato je zvuk albuma Futuristic Sounds of… kondenzovana verzija njegovih blještavih snimaka iz Čikaga – kao takav, on beleži mali, autorski „best of“ jedne revolucije koja se nije desila. U stvari, revolucija se na kraju desila odloženo, tek krajem šezdesetih, i to na neočekivanom mestu – kroz rok bendove kao što su MC5 ili The Stooges. Impresionirani energičnom kakofoničnom burom San Ra iz njujorškog perioda i psihodeličnim izgledom, rok grupe su počele da se ugledaju na njegov individualistički modus operandi, samostalno vođenje posla, hrabre improvizacije i aranžmane, te oslobodilačku poetsku poruku, koja kao da je predvidela vreme u kome će naučno-fantastična literatura biti deo opšte kulture.

San Ra je bio jedinstveni filozof džeza, prvi umetnik koji se bavio njegovim smislom i njegov najhrabriji, organski inovator koji mu je namenio posebnu socijalnu ulogu.

Dao mu je i visoku konceptualizaciju na jednom dotad nedohvatljivom nivou – nadžanrovskom nivou na kome su sve muzike iste – a smisao je našao na spiritualnom nivou na kome su svi ljudi jednaki. Pravo je pitanje da li nam je bio potreban vanzemaljac da nam to kaže, ali zato oni valjda i postoje.

Kao pionir koji istražuje planetu Zemlju i nalazi suštinu u njenoj muzici, on je samo čekao da ljudi počnu da mu veruju. Slučajno ili namerno zaboravljajući da je došao sa Saturna, ostavlja nam zagonetan, nezaboravan epitaf iza sebe:

„On Jupiter, the skies are always blue.“