Za razliku od čestog muškog poriva da pompezno zamlaćivanje navodno velikim temama po automatizmu proglašavaju za veliku umetnost, postoje i autori što već godinama prave ploče čija je lepota u bavljenju onim malim trenucima od kojih se život stvarno sastoji. Na delu je muzička revolucija intimnosti – koja traje skoro celu deceniju zahvaljujući internetu, na kome se forsira slušanje u samoći – a da je nijedan kritičar nije pošteno zabeležio i opisao. Dve nove kantautorske ploče spadaju u važne doprinose ovoj estetici tihih ljudi.
MATT SWEENEY & BONNIE PRINCE BILLY – SUPERWOLVES
Bonnie Prince Billy, kako glasi scensko ime američkog autora i pevača Willa Oldhama, jedan je od najznačajnijih alternativnih muzičkih stvaralaca s kraja prethodnog i početka ovog veka. Njegova karijera traje već 30 godina pod raznim pseudonimima (Palace Music, Palace Brothers, Bonnie „Prince“ Billy i Will Oldham), i u potpunosti je posvećena pronalasku emotivnog odgovora na ovaj post–sve svet, u kome, naizgled, ništa više nije važno. Samo jedna stvar je uvek jasna kad je u pitanju Will Oldham: on ne uzima gitaru niti mikrofon u ruke, osim kad veruje da je zbog nečeg bitno i da zato mora.
Tako je i novi projekat sasvim seriozne prirode: Matt Sweeney & Bonnie Prince Billy upravo su objavili album Superwolves (Drag City), što je istovremeno i ime zajedničkog projekta. Matt Sweeney, u isto vreme i na istoj sceni, stekao je ime kao sjajni studijski gitarista (snimao sa Iggy Popom i Adele), što razume američki tradicionalni folk, mada dolazi iz savremenog hardcore punk i math–rock miljea. Udruživši svoje pedigree, oni su skoro supergupa: saradnju su počeli još 2005, kad je izašla vrlo dobra, i za ovakve saradnje izrazito koherentna ploča Superwolf, ocenjena hvalospevima od strane kritike, ali je do njenog nastavka pod imenom Superwolves došlo tek sad.
Ovde je njihovo međusobno dopunjavanje došlo do vrhunca – u centru pažnje je međuigra Oldhamovog specifičnog glasa, uvek kao pod sedativima, i Sweeneyevog prefinjenog sviranja gitare, koji mu dodaje željenu vanvremensku dubinu. Willov decentrirani način pevanja, u kome vokal ne prati uvek melodiju, u potpunosti opisuje naše vreme – ovo je doba u kome ništa nije tamo gde treba, niti onako kako treba, a pravila postoje samo zato da se ne bi sledila jer i tako ne važe za sve.
Misteriozni zvuci psihodeličnog mini-hita Make Worry for Me još su zagonetniji kad shvatite da je spot snimljen u napuštenoj hladnoratovskoj bazi američkih snaga, a da reči otvoreno prete osvetničkim obračunom nekom arhetipskom zlikovcu. Veći deo albuma Superwolves kao da se dešava u nekom napuštenom svetu, kog su ljudi iznenada u mnoštvima ostavili, te postoje samo izolovane porodice i prijatelji, odnosno jedan-na-jedan odnosi sa najbližima, uključujući najbliže neprijatelje. Trio numera Good To My Girls, My Popsicle i Watch What Happens spada u nežne pesme kakve može da sroči samo novopečeni muž i otac (što Will jeste), na temu porodice kao osovine oko koje se okreće život, ali se posebno ističe zaljubljena My Blue Suit, jedna od najneobičnijih pesama posvećenih partnerki koje ćete ikad čuti („tebi bolje stoji moje plavo odelo nego meni“). Posebno osvežavajući trenuci nastupaju sa Hall Of Death i Shorty’s Ark, mesmeričnim saradnjama sa Mdou Moctarom, sjajnim novim gitaristom iz Malija, šireći afričkim tonovima sazvučje ploče van svake predvidljivosti. Ambiciozna I Am A Youth Inclined To Ramble podseća na drevni engleski folk i traje ubedljivo najduže, onoliko koliko zahteva naracija o dolasku mladog imigranta u Ameriku, dok Resist The Urge na najbolji način podseća na stare, nevine folk-rok autore šezdesetih, tipa Simon & Garfunkel, samo što govori iz perspektive nekog ko je preminuo i obraća se svojoj vernoj ljubavnici. Nada da se bar ljubav prijatelja može probiti do nas kroz egzistencijalnu pustoš u kojoj odavno obitavamo lajtmotiv je There Must Be A Someone i završne Not Fooling. Konačno, omot filmadžije Harmonie Korinea neka je vrsta primitivne digitalne umetnosti, što ocrtava našu izgubljenost u umreženom svemiru fake društvenih odnosa.
Radi se o malom projektu uzbudljive unutrašnje lepote, koji se ne iscrpljuje u nepotrebnoj revolucionarnosti, koliko potvrđuje da je još uvek i te kako moguće praviti kantautorske albume visoke umetničke vrednosti. Akustične pesme Willa Oldhama uvek zvuče specijalno, presudno, u nekom svom vremenu, koje nas zove da u njega uđemo i sagledamo svoje postojanje iz prave perspektive. Ono bitno što nam Will saopštava na Superwolves jeste da je sreća moguća uprkos svemu – čak i u svetu koji su svi napustili.
DAMIEN JURADO – THE MONSTER WHO HATED PENNSYLVANIA
Damien Jurado je kantautor iz Sijetla posebne važnosti i uloge u novijoj generaciji, odrasloj tokom prošle decenije – sa tačno 20 snimljenih albuma on odavno nije samo talenat, nego neka vrsta mini institucije, andergraund misionar posebne, krajnje povučene vrste.
Posle serije lepo primljenih izdanja za prestižne nezavisne etikete Sub Pop i Secretly Canadian, The Monster Who Hated Pennsylvania je prva ploča koju objavljuje za svoju kuću Maraqopa Records. Jurado ima specifičan status – funkcioniše kao most između više generacija autora, apdejtujući za XXI vek stari model pesnika-sa-gitarom koji se obraća samo nama. Ova forma koja je ušla na velika vrata pop kulture sa mladim Bobom Dylanom, dobila je svoju novu oštricu i težinu upravo u savremenom digitalizovanom društvenom okruženju, u kome su ljudi usamljeniji nego ikad jer više nemaju s kim da podele stvarne emocije – šareni emotikoni stoje na mestu gde su nekad bili zagrljaji, poljupci i pogledi.
Zato nas Juradove pesme preplavljuju kao kontinurani stream tuge koja ističe iz bića, stalan prenos nečijeg pokušaja da uspostavi bilo kakav smislen odnos sa okolinom. Neil Young je radio nešto slično tokom sedamdesetih, da bi se Mark Eitzel i njegovi American Music Club osamdesetih pojavili kao pravi rodonačelnici primereno neutešnog, setnog poetskog jezika za ovo doba turbo-materijalizma. Najdublje u ponore ove esencijalne tuge čoveka bez smisla verovatno je tokom devedesetih otišao Elliot Smith, mada je i Vic Chesnutt ponešto naslutio od te suštinske osujećenosti osobe da ima bilo šta sa svojim vremenom i mestom na kome postoji. Ova vrsta dubinske izmeštenosti iz sveta drugačija je od one nekadašnjih melanholika među autorima, mnogo je autodestruktivnija i dovodi nas pred samu ivicu postojanja – uostalom i E. Smith i V. Chesnutt su se ubili.
Damien Jurado je naslednik ovih mučenika. Dok peva, često se titraji njegovog glasa pretvaraju u one u kojima se naslućuje početak plača. Nema tu više nikakve mogućnosti da se ogradi od bola jer on dolazi iz sveprisutnog besmisla. Njegove najbolje pesme su zapravo ljudski činovi koje pred ravnodušni svet podastire neko suočen sa neotklonjivim promašajem zvanim – svoj život, što i dalje neumitno teče u uzaludnost, meljući i poslednje trenutke samopoštovanja pred sobom.
Na The Monster Who Hated Pennsylvania slomljeni antijunaci pesama čine se kao ljudi koje Jurado lično poznaje, te se nameće zaključak da su naslovi Helena, Tom, Joan i Jennifer zapravo nazivi stvarnih sudbina – tolika je njihova uverljivost da bi kao slušaoci teško pristali na drugačiji scenario. Sve one su minimalistički, akustični komadi snimljeni u sobi, kao glavnoj pozornici svih najvažnijih životnih drama. Uz posebno potresne otvarajuću Helena i pretposlednju Jennifer, sa ženskim likovima koji se bore za svoje dostojanstvo, ističu se i Minnesota i Hiding Ghosts, maksimalno utišane u svom strahu od nakaradnog postojanja. Centralna numera albuma opisuje nam lik po imenu Johnny Caravella, u kompoziciji koja ima ritualnost pesama ranih Velvet Underground, sa sve svečanim bubnjevima uvedenim da uveličaju koračanje u propast osobe bez hrabrosti da išta ozbiljno pokuša u svom životu. Finalna Male Customer #1 u rangu je dobre kratke priče od jedne rečenice, koja nagoveštava da ljubavi nigde nema, osim u našoj žudnji za njom.
Uprkos činjenici da uglavnom opisuje utopljene duše, svojom nežnošću za likove koje opisuje Damien Jurado paradoksalno širi veru u druge obične ljude – te majstore svakodnevnog preživljavanja – kao jedini smisao ovog univerzuma. Dovoljno za nauk.
