Nisu došli Rolingstonsi, ali je došao Dijego Maradona. I važnije je što je došao Maradona. Jer lopta uvek više odskoči (i) od rokenrola. Jer je detinjstvo s loptom veće od realnosti. To je, to veli Ferenc Puškaš, u knjizi Petera Esterhazija Tatarska konjica. Knjiga je još u rukopisu. I Maradonu je u Beograd mogao dovesti, samo, Emir Kusturica. Zato što Maradona zna da u Kusturičinim filmovima uvek, na pravom mestu, pada kiša (u svakom velikom filmu pada kiša… i neka deca igraju lopte). I zato što je u prvom Kusturičinom filmu jednom dečaku, onaj plavi dečak, važnije bicikl(o) nego otac. Otac koji leži na krevetu i koji je umro pre 15 minuta, pre tačno 17 minuta. A ujak u tom trenutku unosi biciklo. Biciklo ili otac? Biciklo uvek, jer je biciklo vilinska sprava. I u životu i na filmu.
I podigla se velika galama oko dolaska Maradone. Nije došao juče, doći će danas. Neće doći, ma tu je već on jedan dan. Fanfare, i TV-dnevnici, i oduševljenje, i naprasna ljubav Maradone prema Srbiji. I Koštunica koji drži u ruci Maradonin dres kao da drži živu žabu. Šta radi taj protokol? Feljtoni „Maradona, slavni“, „Maradona, veliki“… A pre neki mesec, ono kada je Maradona imao nešto na srcu, i lečio se u bolnici, sve su naše novine i sve naše televizije držale javni čas iz domaćeg vaspitanja i državne pedagogije. Pa su te moralizatorske bubašvabe sastavile poduži spisak zamerki na Maradonin način života. Maradona je bio počašćen kao „debeli klovn“, „debela figura“, „pajac“, „moralno strašilo“. I šta sve nije bilo na spisku palanačkih opačina. Kokain i heroin i vanbračni sin, i ćerka i sin, siromaštvo i Evita Peron, Če Gevara i orgije, česte povrede i slaba igra u Barseloni, i što nije osvojio Kup šampiona, i što Borhes (više) nije najslavniji Argentinac, i na kraju kao glavni dokaz nepodobnosti Maradone – gol rukom protiv Engleske. Gol… Oko toga je i ovaj tekst.
Kažu, kaže Kusturica da gol protiv Zvezde (Crvena zvezda – Barselona, 20. oktobar, 1982) spada u pet najlepših golova koje je dao Maradona. Nikako, nikad. Ne u pet, nego ni u sto najlepših golova koje je dao Maradona. I nema frke, ovo je rasprava prijatelja.
A šta je važno, šta je presudno za lepotu jednog gola. (Naravno da o ukusima valja raspravljati.) Važno je takmičenje, stepen takmičenja na kome je taj gol postignut, važno je ko (vam) je protivnik. I važno je na kom je stadionu taj gol postignut. Jer je i lepota nauka, veoma precizna. (Dribling je nauka o umiranju. Studirati smrt, to je Di Stefano. Kako sam jutros tačan sa citatima. Danas je 21. jun, dobar je mesec jun, naročito je važan 24. jun.) I kako onda u tu malu, tu surovu antologiju golova Dijega Maradone, u taj njegov Mali Larus može da uđe gol protiv Zvezde? Taj gol postignut je u drugom kolu Kupa pobednika kupova (Kupa kupova… to je još gore nego da je u pitanju prijateljska utakmica). I taj gol Maradona je dao Diki Stojanoviću. Je li? Je li to bio Dika mali, ili Dika veliki. I mali i veliki. Na toj utakmici Dijega Maradonu, i Šustera s njim, čuvao je Mile Jovin. I Mile i Dika na Maradonu. (Prvi gol na toj utakmici, u desetom minutu, Maradona je dao glavom. A s njim u skoku su bili i Stojanović i Jovin i Nedeljko Milosavljević.) Taj gol postignut je na stadionu Crvene zvezde. (Bila je divna noć i 90.000 ljudi je aplaudiralo Maradoni.) A taj stadion ima pogrešno, lažno ime. Marakana je jedna jedina i ona je u Rio de Žaneiru. Na toj Marakani Brazil je, u junu 1950, izgubio u finalu Svetskog prvenstva od Urugvaja sa 2:1. Golove su dali Skijafino i Čigija. A hor Brazilaca i Jevreja, hor od tačno 199.000 je plakao. Zvezdin stadion treba da nosi ime „Stadion Dragoslava Šekularca“. Prele, daj sredi to. Jesmo li se dogovorili juče u bifeu Ateljea 212? A i taj gol Maradone protiv Zvezde ide u red malih majstorstava. Dobro, lob iz trka, iz driblinga. Prosto, golman je izašao da skrati ugao i šta da radi Maradona na takvu ponudu nego da ga lobuje. Bilo je takvih golova mnogo, baš i na tom stadionu. Dragan Stojković je lobovao golmana Partizana sa polovine igrališta, posle lošeg degažmana, onako iz prve. Samo je taj gol poništen.
Pa dobro, koji su to najlepši golovi Maradone? Pet golova na Svetskom prvenstvu 1986. u Meksiku. Prvo gol protiv Italije, pa onda onaj gol rukom protiv Engleza, gol iz arsenala boraca noževima iz predgrađa Buenos Ajresa, pa drugi gol protiv Engleza, kada je na delu bio tigar, Čestertonov i Blejkov, Valerijev i Borhesov tigar, kao amblem fantastične elegancije. Pa dva gola protiv Belgije, u polufinalu, kao dva mala citata drugog gola protiv Engleske. I najlepši gol Maradone, najlepši potez Maradone u celoj njegovoj karijeri, Maradonin pas, otvorenom unutrašnjom (…i kakva je bila tišina dok je išao taj pâs, sunce i tišina u celom Meksiku…). Buručagi za pobednički gol Argentine u finalu Svetskog prvenstva. Protiv SR Nemačke (sedam puta u finalu svetskih prvenstava) sa Šumaherom na golu, sa Brigelom, sa Bremeom, sa Fersterom i mladim Mateusom, Alofsom i Henesom, sa Rumenigeom. Kakav zvuk prezimena. Kao zvuk u filmovima Leni Rifenštal u slavu Adolfa Hitlera. I sa Francom Bekenbauerom, kao trenerom.
Zašto je to najlepši gol Maradone? Zato što je to bilo na pet minuta do kraja utakmice u finalu Svetskog prvenstva, a tog trenutka je bilo 2:2. I zato što je to bilo protiv SR Nemačke i zato što je to bilo u Meksiku, u Meksiko Sitiju, na stadionu Acteka. I zato što je bilo 114.000 gledalaca. I zato što mi je to rekao Luis Bunjuel. I zato što (i) ja to kažem. Bunjuel i io. I zato što je Maradona ponovo izveo argentinsku povest, i radost i povest na ulice, a mitologiju izveo na trg, na Majski trg. Maradona je učinio da Argentina više ne bude zemlja bez pamćenja.
Eto tih pet golova i ovaj najlepši. A gde su golovi iz detinjstva, iz ulica Soler, Suarez, Tukuman, Esmeralda, Serano, Arojo Maldonado. Golovi sa trga San Martin i groblja Rekoleta i groblja Čakorita. Pa golovi iz Južnog arsenala, upravo je isplovio brod Saturn, i golovi ispred slastičare u Onceu po suncu i prašini, golovi na igralištu ispod brodova crkve Milosrđa. I golovi ispod severne tribine malog stadiona San Petersburgo. Pa prvi gol za reprezentaciju Argentine (imam 18 godina) u Glazgovu protiv Škotske. (A ljuti su Škoti, napadaju ko lasice.) Pa tri gola Austriji u Beču. Pa gol SSSR u Mar del Plati. Kakav je to bio lob. Pa dva gola Mađarima (a ljuti su i Mađari), pa gol Venecueli, i Venecueli i Kolumbiji i Boliviji. Pa svi golovi u italijanskom prvenstvu (svih 79, proverite ovaj broj). Maradona je dva puta bio prvak Italije sa Napolijem, a u Milanu su tada bili i Barezi, i Rajkard, i Gulit i Van Basten. A onaj gol iz članka efeom sa ivice šesnaesterca u devedeset, u raklje, Juventusu. Taj gol Maradona je posvetio Saši Daniloviću, ali to Danilović još ne zna. Reći ću mu večeras. I kakav je bio pljusak na toj utakmici. Kiša i mesec, kao kod Kusturice i Leopardija.
I na koncu i na kraju, i ja imam nešto na srcu. I ovo je mala rasprava prijatelja za dušu, za pokoj duše gospođe, gospođe i drugarice Sen(k)e Kusturice. Bez upornosti, šifra Brigel, koju je nasledio od Senke ne bi bilo ni genijalnih filmova Emira Kusturice.
I Maradona je bio u Beogradu i nije se video ni sa Stjepanom Bobekom, ni sa Milanom Galićem. Ni sa Dragoslavom Šekularcem, ipak je Maradona bio na Zvezdinom stadionu.
U decembru 1986. dobio sam knjigu Šandora Kočiša Volej i sluh, u kojoj ima Maradonin zapis o voleju. Maradona u kratkoj belešci kaže da je taj zapis nastao u kafani Kerendija (u toj kafani u predgrađu Palerma, Buenos Ajres, sedeli su i razgovarali, o jednom dečaku sa brojem deset na majici, Vitold Gombrovič i Ernesto Sabato). Evo šta kaže Maradona: „Volej je hirovit kao cura… Volej je božanski udarac, stariji od mitologije, tako je Bog udario Zemlju volejom, i ona ide savršenom linijom.“ Kada sam sređivao neke zapise velikih fudbalera o voleju krajem osamdesetih, zamolio sam u pismu Maradonu (sve je to zavedeno u Arhivu grada Beograda i u Arhivu grada Napulja) da unesem u svoju knjigu i taj njegov zapis. U veoma kratkom pismu Maradona kaže da rado odobrava da koristim tu njegovu lirsku minijaturu. (Za taj zapis Maradona je krajem 1986. dobio Zlatno pero u Monaku.) I kaže da se seća, iako je on tada imao nepune dve godine, kakva su čuda pravili na Svetskom prvenstvu u fudbalu Milan Galić i Dragoslav Šekularac (Čile 1962). I kako su rušili Kolumbiju, Nemačku, Urugvaj, i kaže da puno pozdravim Šekularca. Šekularac i Maradona u Beogradu, „Šeki, pazi, snima se“.
Važno je, mnogo je važno što je Maradona s juga Italije, baš iz Napulja (bio je na oproštaju onog strašnog beka Ćira Ferare, a on ima veze sa Torkvatom Tasom i Tiberijem, ali strašno mi se žuri, pa ćemo o tome drugi put) došao u Beograd. Jer Maradona je za Napulj važan kao Pompeja i Herkulanum zajedno, kao Vezuv (i Etna).
U Beogradu je bio fudbalski tigar, jer fudbal kakav je igrao Dijego Maradona bio je strašan i lep kao vrh vulkana u snegu, kao Vezuv pod snegom.
I biće, biće to veliki film. Sa finalom u Napulju.
I srećan ti 30. oktobar, 1960–2005.
