„ Ne da mi mira saznanje da smo upravo mi sami kreirali ovakvo okruženje, državu, odnose u njoj… pa sasvim posledično i ovakvu kulturu“, kaže autor filma „Ostajem ovde“ koji je premijerno prikazan na Martovskom festivalu koji se večeras završava
Više autora učesnika Martovskog festivala dokumentarnog i animiranog filma u Beogradu koji se večeras završava, izabralo je da prikaže život neke poznate ličnosti. Aleksandar Lazarević se u filmu Ostajem ovde bavio životnim putem Igora Mandića, u svetu poznatog fotografa.
Aleksandar Lazarević je bio montažer dokumentarnog filma Deca besmrtnosti koji je dobio prvu nagradu na festivalu „Zlatni vitez“ u Omsku, predavač je na odseku Filmska i televizijska režija i montaža na Akademiji umetnosti u Beogradu, a film Ostajem ovde je proistekao iz njegovih poslediplomskih studija na tom fakultetu.
Istražujući razne pojmove poput metamorfoze i analizirajući motiv ruku u savremenoj umetnosti, kaže Aleksandar Lazarević za „Vreme“, na preporuku zajedničkog prijatelja, došao je do Igora Mandića „koji je daleko priznatiji u inostranstvu nego ovde“.
Lazarević napominje da je glavni lik njegovog filma između ostalog, sarađivao sa kultnim filmskim rediteljem Piterom Grinavejom, i da je izlagao sa planetarno poznatim umetnicima poput Dejmijena Hersta i Mikelanđela Buonarotija.
Objašnjava da se razgovor s Mandićem o njegovom možda najpoznatijem delu, serijalu s motivom ruku, „završio saznanjem da je njegova životna priča, nepoznata širem krugu ljudi, meni jednako uzbudljiva kao i njegov rad. Tako sam i odlučio da moj film treba zapravo da bude studija njegove ličnosti a ne dela, da je on zapravo sam od sebe stvorio novi umetnički komad. Tako ga u filmu i predstavljam, ne kao umetničkog fotografa već kao filozofa koji se bavi fotografijom.“
Iz filma „Ostajem ovde“
Za Mandića ga je zainteresovala i generacijska povezanost. „Delimo neka uopštena zajednička iskustva rođenih u državi koje više nema, prolaska kroz materijalizaciju košmara u devedesetim pa sve do sasvim ličnih stvari – ljudi koji su sami sebe stvorili kao umetnike, zajedničkog relativno kasnog pronalaska umetnosti kao potrebe za izražavanjem, olakšanjem…“
Priča da su skoro sva iskustva koja su Mandića formirala kao ličnost i kao umetnika, oblikovana nasiljem. „Prvo nasiljem koje mu je bilo nametnuto od porodičnog i psihološkog, preko nasilja kojem je pribegao kao rešenje za preživljavanje, do opšteg nasilja u koje smo svi bili uvučeni prostom činjenicom da živimo na ovom prostoru, u onom vremenu pa ako bolje razmislimo možda i sada.“
Lazarević je Mandića predstavio „kao epskog junaka“. Proveo ga je „kroz mesta, stvarne i filmske toponime (Sarajevo-Beograd-Berlin) koji sami po sebi, sem svojevrsnog itinerera njegovog putovanja, nude i značenjsko, šire sociološko tumačenje spoljašnjih uticaja kojima je (bio) izložen.“
„Pokušao sam da odgovorim da li ima umetnosti bez iskustva stradanja, da li umetnost može da bude spas… Kroz njegovo iskustvo pokušavam da sam sebi odgovorim na to, a nekom drugom ponudim barem primer pobede ili inspiraciju za delovanje, za samoisceljenje.“
Jedno od mogućih čitanja ovog filma je ono o „umetnosti kao glavnom Mandićevom oružju. U pokušaju da preuzmemo njegov recept za pobedu i primenimo ga na ličnom putu, srećemo se sa pitanjem šta se zapravo krije iza linije horizonta, ima li trenutka ili mesta u kome se dolazi do kraja, do ultimativne istine.“
„Moj odgovor bi mogao da bude da konačnog kraja, ili ako hoćete istine – nema. Kao što mi je na racionalnom nivou teško da progutam dualnost realnog života, npr. da nema čistije energije od nuklearne, tako mi je teško i da odgovorim na ovo pitanje. Protiv čega se zapravo borimo? Sem mog ličnog utiska, da smo prešli liniju Event Horizona, tačke u svemiru posle koje sledi neminovan ulazak u crnu rupu, ne da mi mira saznanje da smo upravo mi sami kreirali ovakvo okruženje, državu, odnose u njoj… pa sasvim posledično i ovakvu kulturu. Tačno onakvu kakvi smo i mi. Naša kultura je sasvim jasna reprodukcija zabeležene slike naše stvarnosti.“
Naslov „Ostajem ovde“ ima dobro nam poznate a i aktuelne asocijacije. Lazarević kaže da je naslovom hteo da ponudi širinu. „Naslov je moj komentar, stav i poruka glavnom junaku. Bilo mi je veoma važno da gledaocu što ranije ponudim ključ za razumevanje i čitanje filma. Putovanje mog antičkog junaka se baš kao u antičkom mitu završava pobedom i povratkom kući. Njegovo putovanje je u filmu završeno, on ostaje ovde na pijedestalu namenjenom pobednicima i umetničkim delima.“
Završen je Martovski festival, retka mogućnost u nas da se prikaže dokumentarni film. Aleksandar Lazarević kaže da je taj utisak odavno prevaziđen.
„Dokumentarni film je poslednjih godina, možda i decenija, u velikom uzletu. Za mene, posle 2004. i pobede Majkla Mura u Kanu sa njegovim dokumentarcem Fahrenheit 9/11, taj filmski rod je konačno etabliran kao filmska umetnost prvog reda. Demokratizacija sredstava za proizvodnju, njihova dostupnost i raširenost, daju svakome moć beleženja, tumačenja i stvaranja sopstvene realnosti.“
Lazarević podseća da se „menja i mehanizam percepcije i konzumiranja filmske i umetnosti uopšte. Striming servisi koji su ispočetka potiskivali televiziju, sada postaju kreatori sadržaja koji je dostupan skoro svakome i na svakom mestu. Festivali kao ključno mesto za predstavljanje i promociju filma gube svoju primarnu ulogu i moraju iznova pronaći svoje novo značenje. Publike ima, ali sada treba naći i nove načine da se do nje dođe.“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Nišvil džez festival je završen porukom „studenti pobeđuju“, u nadi da iduće godine neće biti realizovan samo zahvaljujući velikom razumevanju Grada Niša i entuzijazmu organizatora
Udruženje filmskih glumaca Srbije objavilo je program svog festivala, novog u Srbiji – Niškog filmskog festivala. Publiku očekuje 21 domaći film iz protekle dve sezone, na dve lokacije u gradu
Umetnički direktor Martovskog festivala Dejan Dabić podneo je ostavku. Razlog: Odbor namerava da usvoji program u njegovom odsustvu, a tu su i nesuglasice o filmovima koji kritički opisuju našu stvarnost
Ministarstvo kulture i Gradski sekretarijat odvojili su nula dinara za glumačke nagrade čiji su osnivači Udruženje filmskih i Udruženje dramskih glumaca, a Narodno pozorište kao da je zaboravilo na svoje tri nagrade
Nagrada „Pavle Vuisić“ za životno delo dodeljena je Tanji Bošković. Istovremeno, Ministarstvo kulture nije odobrilo novac Udruženju filmskih glumaca Srbije za tu nagradu
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
