Moćni, rodni hrast srpskog pozorišta

Umro je Dejan Mijač, pozorišni hrast. Neka mi bude oprošteno što čoveka poredim sa biljkom, ali Dejan Mijač je bio snažan, moćan, dugovek i rodan kao hrast. Mi, danas matori ljudi, rasli smo u ugodnoj seni tog velikog i moćnog pozorišnog hrasta. Gledali smo Rodoljupce i Putujuće pozorište Šopalović sa drugog balkona JDP-a i maštali kada bismo mi… Posle smo postali njegovi studenti, pa njegovi dramaturzi, kolege, kritičari, pisali smo stranice i stranice o njegovom radu. Redovno smo pričali sa njim, a on je voleo i umeo lepo da priča i imao je uvek vremena da sa nama razgovora o pozorištu.

Ali nije lako biti pozorišni hrast.

Rođen je 1934. godine u Bijeljini, u svešteničkoj porodici. Detinjstvo i prve godine školovanja (za vreme nemačke okupacije) i ranu mladost proveo je u Valjevu. Po sopstvenim rečima, kao dečak video je sela kako gore, vešala na glavnom trgu, iskusio je bedu i nemaštinu, ali taj rani susret sa stradanjima nije ga učinio slabim. Porodica i škola su kod Dejana Mijača razvili ljubav prema klasičnoj književnosti (Gogolj, Čehov, Gorki, Jovan Sterija Popović), ali su susreti sa pozorištem bili retki. U Valjevu nije bilo profesionalne pozorišne trupe, ali se Mijač veoma angažovao oko pripremanja kulturno-umetničkih priredbi u gimnaziji, i tu se, verovatno, javila ljubav prema pozorištu. Budući reditelj je maštao o tome da postane glumac, ali je ubrzo uvideo da to za njega nije najbolji način da se iskaže u teatru. Tada se pokazala osobina koja je za njegov budući pozorišni rad bila veoma važna: bio je kritički nastrojen i strog (skoro do surovosti) prema svima, ali najviše prema samom sebi. Odlučio je da se okuša u režiji i otišao je na prijemni ispit. Klasu režije na Akademiji u Beogradu primao je Vjekoslav Afrić. O svom profesoru Dejan je rekao: “Vjekoslav Afrić je bio najznačajniji čovek u mom životu iz prostog razloga što me je primio na Akademiju. Da me on nije primio, ne znam da li bi me iko primio. Ne znam šta je on to video. Uzeo je mene, nekog dečaka koji je došao iz gimnazije iz Valjeva. Nisam ni znao šta je pozorište, a kamoli šta je režija, ali on je nešto slutio.” I tako je gimnazijalac iz Valjeva završio Akademiju i uputio se u Tuzlu.

Današnji mladi reditelji biju ljute bitke da režiraju u velikim centrima. Mesecima, pa i godinama obigravaju oko raznih uprava nudeći svoje projekte, maštajući o svom pozorištu. Mijač je otišao u Tuzlu, ne na mesec ili dva već na više godina. Tuzla je tada bila grad u ekspanziji. Imala je novu pozorišnu zgradu kojoj je trebao novi ansambl i reditelj koji će ga voditi. Tada, kada je rastao naš pozorišni hrast, reditelj je bio reditelj jednog glumačkog ansambla. U to vreme uprava i reditelj (ili više reditelja, u zavisnosti od veličine ansambla) zajedno su formirali glumački ansambl i kreirali repertoar tako da kroz taj repertoar zajedno rastu i razvijaju se i reditelj i glumci. O svoj radu u Tuzli Dejan Mijač je rekao: “Ja sam u Tuzli mnogo radio. Zajedno sa amaterskim, ja sam izrežirao za tri godine sedamnaest predstava. Bio je to jak tempo. To je važno. Mora da se vidi koliko možeš da izdržiš na probama i koliko imaš koncentracije za pripreme. Ja sam tamo noćivao i preko dana radio. Ja tamo nisam živeo.” Njegovo pozorište ga je redovno slalo, o svom trošku, na najznačajnije festivale u zemlji, na njegov predlog se pretplatilo na inostrane pozorišne časopise, kupovalo je modernu tehniku (bili su ponosni što su prvo pozorište u Jugoslaviji koje ima magnetofon) i pozivalo nove glumce po njegovoj preporuci.

Dejan Mijač je bio čovek velikog radnog elana i moćne energije, ali hrast ne raste brzo. Nakon Tuzle on je otišao u Novi Sad i tamo kao reditelj Srpskog narodnog pozorišta proveo još dvanaest godina (od 1962. do 1974. godine) i režirao 36 predstava. Iako već ugledan i cenjeni reditelj, Dejan Mijač je morao da poštuje tadašnju uobičajenu proceduru rada. Morao je da pre početka rada da detaljnu eksplikaciju. Na važne probe dolazili su ugledni članovi umetničkog saveta i članovi pozorišta. O predstavi se opširno razgovaralo. Reditelj i glumci su dobijali savete kako da unaprede rad i premijera ne bi bila zakazana dok predstava ne prođe ovaj “test”. Naravno, ovakve konsultacije su bile korišćene i radi društveno političke kontrole – i to je tamna strana tih skupova koja je i dovela do ukidanja institucije kontrolne probe. Radeći sa ansamblom SNP-a, reditelj se okušao u mnogim žanrovima. Režirao je O’Kejsijevu dramu Junana i paun, Olbijevu Ko se boji Vridžinije Vulf, Pop Ćiru i pop Spiru Stevana Sremca i Veliki Mak Eriha Koša – predstavu koja je samom Mijaču bila toliko značajna da bi (samo ako je sačuvano dovoljno građe) mogla da bude inspirativna za buduće teatrološko istraživanje. No, ključna predstava novosadskog perioda je Pokondirena tikva Jovana Sterije Popovića. Značaj ove predstave u istoriji jugoslovenske režije je u uvođenju novog pristupa tekstu – pomeranju žanra. Umesto jedne poučne komedije iz doba prosvećenosti, Dejan Mijač je Pokondirenu tikvu pomerio ka egzistencijalizmu i teatru apsurda. Femin krik “Pariz” postaje krik protiv življenja u provincijskom glibu. S pomeranjem žanra menja se i odnos prema humoru i likovima. Mijač nalazi rešenje za tzv. pozitivne likove. Oni postaju način da se još više potcrta tamna strana srpskog mentaliteta. Ovaj njegov pozorišni iskorak dešava se u vreme velikog uspona modernih rediteljskih poetika. Reditelji, uz snažan otpor kritičara starije generacije, uspevaju da izbore pravo da se pozorišna predstava tretira kao autonomno umetničko delo u odnosu na dramski tekst, koje nastaje u snažnoj interakciji umetnika, društvenog konteksta i publike. Bez tog prodora pozorište kakvo danas znamo jednostavno ne bi bilo moguće. Nakon velikog uspeha sa Pokondirenom tikvom, Dejan Mijač je konačno stigao u Beograd kao docent na režiji na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i reditelj u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Nama, deci koja su rasla u senci hrasta, činilo se da je Mijač u JDP-u oduvek i zauvek, a on je imao više od četrdeset godina (i više od pedeset režija!) kada je režirao Vasu Železnovu, svoju prvu predstavu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Dolazak Dejana Mijača se poklopio sa odlaskom u penziju Mate Miloševića, velikog srpskog glumca, reditelja i pedagoga. Mijač je bio logični izbor za JDP – temeljan, obrazovan, jednom rečju ozbiljan rediteljski autoritet. U beogradskim godinama Mijačev prosečan dan je izgledao ovako: pre podne proba, posle podne rad na FDU, naveče njegova predstava ili predstava nekog kolege. Sa pažnjom je pratio festival Bitef – uvek je voleo da zna koje su nove pozorišne tendencije u svetu i šta rade njegove kolege. Na probe je dolazio temeljno pripremljen. Bio je spreman da se o svakom detalju raspravlja. Imao je osećaj za dobru pozorišnu repliku. Umeo je, kada je to potrebno, i da se popne na scenu i da pokaže ono što se u pozorišnom žargonu zove “foršpil”.

Tada je iz njega izlazio onaj nesuđeni glumac koji je sam umeo da pokaže tačno radnju, koja bi onda glumca podstakla da nađe svoj način da iskaže tu radnju. Mijač je osobenosti u radu koje je pronašao u SNP-u produbio u JDP-u: promena žanra drame (Pučina, Rodoljupci, Revizor, Troil i Kresida, Mizantrop) i poigravanje s tretmanom pozitivnih likova (Rodoljupci, Gospođa ministarka, Narodni poslanik). Postavke Dejana Mijača u JDP-u pokazuju šta znači praviti predstave koje su duboko uronjene u trenutak u kome nastaju. U vreme mira i relativnog (malo)građanskog prosperiteta, Dejan Mijač je kroz pozorište razobličavao malograđanski duh i otkrivao da prihvatanje tih rezona ljude čini groteskno-smešnim (Pučina). Osamdesetih godina kada je društvena kriza u Jugoslaviji postajala sve složenija i kada buja nacionalizam, Mijač režira Rodoljupce u kojima pokazuje kako malograđanska klima i sitnosopstvenički odnosi mogu da unište društvo. Negde u to vreme, on režira i praizvedbu komada Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića sa dubokim uverenjem da plemenito pozorište uvek može da nadahne otpor nadolazećim nevoljama. Tokom devedesetih, kada su rat i kriza postali svakodnevica, Mijač postavlja Troila i Kresidu Vilijama Šekspira – predstavu o društvu i pojedincu koji doživljavaju devijaciju usled stalnog ratnog pritiska. Kada se naše društvo, tokom devedesetih, guši pod pritiskom diktature, on u SNP-u režira Šekspirov komad Mera za meru u kome pokazuje šta se dešava sa društvom kada vlast ščepa diktator koji svoje frustracije leči maltretirajući građane. Kada, krajem devedesetih, u društvu jača bes zbog fatalnog uticaja supruge predsednika, Mijačev odgovor je Gospođa ministarka. Dejan Mijač je aktivno pratio sve što se na društvenoj i političkoj sceni dešavalo, ali je odbijao da se uključi u politički život jer je pozorište bio domen njegovog delovanja, a tu gde se osećao suverenim, umeo je hrabro i dosledno da brani svoje stavove. To je pokazao i kada su pokušali da zabrane njegovu predstavu Golubnjača, i kada se digla “frka” oko praizvedbe komada Mrešćenje šarana Aleksandra Popovića u Zvezdara teatru. Međutim, Mijač nije samo reditelj društveno-angažovanog (ili političkog kako se tada govorilo) pozorišta. Njegov angažman potiče iz osećanja egzistencijalne usamljenosti i tokom mračnih devedesetih on radi poetične i melanholične predstave – Mizantrop i Leonsa i Lenu.

Nakon dvehiljadite počinje nova faza za Dejana Mijača. On je tada nesumnjivi pozorišni autoritet koji svojim radom spaja Atelje 212 i JDP. Ova dva pozorišta su bila takmaci i surevnjivi protivnici godinama pa i decenijama, ali su zahvaljujući Mijaču te dve kuće počele da dišu jednim dahom. Godine predanog rediteljskog i pedagoškog rada, desetine značajnih predstava, učinile su da njegov autoritet bude takav da je mogao da u pozorištu uradi bukvalno ono što je želeo. A on je tada odlučio da se bavi pozorišnim eksperimentom. I to je za nas sve bilo prosto neverovatno. U tim godinama i u tom trenutku on je bio jedan od najnaprednijih srpskih reditelja. Zainteresovao se za multimedijalni rad u pozorištu i postavio pitanje da li nove tehnologije zahtevaju novi pristup režiji i glumi (u Psećem valceru u JDP-u). Istraživao je mogućnosti postdramskog pozorišta režirajući Trg heroja u Ateljeu 212. Rediteljski je delikatno pratio spisateljski razvoj Biljane Srbljanović režirajući Skakavce, Amerika II deo, Barbelo, o psima i deci… On je tada u našem pozorištu bio moćni hrast koji je svoje korenje i krošnju pružao s kraja na kraj pozorišnog života. Mnogima, koji su bili mnogo manji od tog hrasta, to je sigurno smetalo. Ali ko sme da skloni hrast? Hrast odlazi onda kada hrast to želi. Kada je osetio da se klima u pozorištu promenila, da to nije više ono, njegovo pozorište, Dejan Mijač je režirao poslednju svoju predstavu – Višnjik A. P. Čehova u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Pozorište je pratio i voleo ga sa strane, ali se u pozorište više nije vraćao. Mogli ste otići do njega, pričati sa njim, savetovati se, ali ga niste mogli ubediti da se vrati u pozorište. Bio je čvrst, principijelan i dosledan do kraja. Mi smo ga takvog voleli i poštovali, a samo je on znao koliko je bilo teško i naporno živeti na takav način.